INTERVJU: Priroda je lepa zato što je šarenolika

Zovem se Marija i imam 28 godina, a ovo što pišem je moja životna ispovest o nečemu što mislimo da je jako daleko, sve dok se ne dogodi nama, u našem okruženju, u našoj porodici.

Kada si prvi put primetila da tvoje telo nije „odgovarajuće“?

Prvo želim da naglasim da je jako teško odgovarati na sva ova pitanja, jer je to podsećanje i vraćanje u neka užasna stanja, užasne trenutke teških depresija i suicidnih misli. Zato nije jednostavno opisati ceo pređeni put.

Ne mogu da kažem da sam veoma rano primetila da imam problem sa telom – ja bih to slobodno nazvala defektom – jer nisam ni znala da se nešto pogrešno dešava. Prvi veliki problem sam imala u vrtiću i, naravno, pri polasku u osnovnu školu, kad su i počele striktne podele na dečake i devojčice. Tad je počela da se u toj dečjoj glavi odvija mala katastrofa, a pubertet je udario kao cunami i pokosio i najmanji tračak nade za bilo šta.

Svi se rađamo različiti, različitih genetskih predispozicija. Neki imaju duge noge, neki plave oči, neki kratke ruke, pa zar je moguće bilo sve svesti na prostu binarnu karakteristiku i podelu na muškarce i žene u prirodi? Naravno da nije, i priroda je upravo lepa zato što je šarenolika. Ja bih rekla, prosto, duginih boja.

Odrastati sa ovakvim defektom, sa takvim osećajem je užasno teško, i u zavisnosti od karaktera deteta prolazi se lakše ili teže kroz život. Ja sam, recimo imala sreću da sam se posvetila matematici, nauci, i svoj fokus sa sebe prebacila na sve ostalo, ono što nisam ja. To me je i spasilo i pomoglo do jednog trenutka, a taj trenutak je onaj kad svi mehanizmi koje napravimo veštački, kako bismo obuzdali i vezali sebe i bili u skladu „sa društvom“, jednostavno padaju u vodu, i kad snaga prirode u nama uzima svoj primat… To i jeste trenutak kraha „sistema“, kada pomišljamo samo na samoubistvo, jer drugi način kao ne postoji – ili možda, ipak, postoji?

Ti si sa procesom tranzicije počela relativno kasno. Zašto?

Termin „tranzicija“ nije odgovarajući. To je kao da se vozimo metroom, ili prelazimo od tačke A do tačke B, a ovo lečenje je daleko od svega toga, i ni malo ne liči na putovanje. Kad bi u prirodi postojala samo dva roda, prosto određena, onda bismo možda, kažem možda, i mogli da tako nešto napišemo.

Ovde se radi o lečenju teškog fizičkog defekta. Ljudi jednostavno moraju da prihvate da se neka deca rađaju sa problemima ovog tipa, i da ništa nije čudno kad se rodi devojčica sa penisom ili dečak sa vaginom, ali da je to za tu decu, upravo zahvaljujući nerazumevanju društva i okoline, neadekvatnom sistemu obrazovanja, pakao od najranijih dana detinjstva.

Ja sam kasno počela sa lečenjem, pre svega jer sam mislila da mogu da izađem na kraj sa samom sobom. Recimo da sam tvrdoglava, i da sam išla silom protiv svoje prirode, što je napravilo niz katastrofa u mom životu, ali isto tako sam, eto upravo zbog svoje tvrdoglavosti, i uradila neke dobre stvari.

Lekarima sam se javila u trenutku kad je moj mozak bukvalno počeo da se gasi i kada sam pokušala da izvršim samoubistvo – na moju sreću, bezuspešno.

Kako je izgledao taj proces lečenja?

Lečenje je počelo tako što sam otišla kod psihijatra-seksologa, u jako lošem psihičkom stanju, bukvalno sam jecala pred njim. Imali smo razgovor od jedno pola sata-sat, i tu je bilo sve jasno. Prosledio me dalje lekarskom timu za lečenje teškog oblika rodne disforije (Hari Bendžaminovog sindroma).

Sledeća stepenica je bila doktorka, endokrinološkinja, koja mi je uradila niz analiza, od kariotipa, rentgena šaka, elektromagnetne rezonance glave i, naravno, hormonskih analiza krvi. Lečenje je započeto hormonskom terapijom, u vidu injekcija, i kad sada prevrtim malo film unazad shvatim da sam od tog trenutka primila preko 300 injekcija, i da će to da me prati do kraja života, kako bih mogla da normalno živim, jer prestanak terapije podrazumeva osteoporozu, teške disfunkcije u radu mozga, znači, mentalne teškoće, kao i moguće prateće probleme.

Posle godinu dana pripremne hormonske terapije, javila sam se hirurgu za rekonstruktivnu hirurgiju i dogovorila se sa njim, nakon pregleda, o operativnoj metodi i datumu same operacije. Reći ću samo da je ovo izuzetno teška operacija, da traje oko 10 sati, i da je jedna od kompleksnijih koje se kod nas izvode, ali zahvaljujući fantastičnom timu lekara, urologa, urogenitalnih hirurga, sve se odvija bez problema.

Nakon ovoga, nastavlja se hormonska terapija, a ono što sada znam je da sa početkom lečenja ulazimo u pubertet, naravno drugi po redu, da ova terapija prvo ima zadatak da „poništi“ delovanje prvog puberteta i da onda uradi svoje. „Balansiranje“ celog tela i svih organa traje oko deset godina i veoma je burno, što se promena tiče.

Da li si imala problema sa promenom dokumenata? Koje konkretne probleme imaš zbog dokumenata?

Ovo je sada više pravni aspekt celog problema. Srbija kao Srbija – nema nijedan zakon koji se ovim problemom bavi ni na koji način, iako kod nas postoji lekarska praksa lečenja HB sindroma već više od trideset godina. Mi nemamo zakone za mnogo banalnije stvari, tako da nije ni čudo nepostojanje jednog ovakvog paketa zakona.

Što se tiče promene dokumenata, ljudi zaposleni u opštinama izlaze u susret, jer su na neki način senzibilisani, i prave promenu u matičnim knjigama tako što se pronalazi navodna greška kod prvobitnog upisa, i na taj način se ovaj pravni nonsens nekako rešava. U mom slučaju to nije bilo moguće, jer sam u braku i imam decu, a, kao što znate, naša država za sada ne poznaje instituciju istopolnih brakova, ali verujem da će to biti uskoro rešeno.

Možete da zamislite kakve probleme imam na dnevnom nivou, kad, recimo treba da platim karticom (uvek me pitaju čija je kartica), kad moram da odem u banku, opštinu da platim porez, da potpišem ugovor za telefon ili bilo šta drugo.

To je pakao na dnevnom nivou. Najveći problemi nastaju kad treba da putujem van zemlje, jer nosim pasoš izdat od strane države, koji je defakto „lažan“ to jest ne odgovara stanju stvari, jer tamo piše oznaka pola, koja se ni na koji način ne poklapa sa realnim stanjem. Imala sam puno problema na svim graničnim prelazima.

Kako je tvoja porodica reagovala, supruga, deca?

Znate šta, kada mi je konstatovan problem, i kada su lekari rekli da moram da se lečim kako bih nastavila život, nije bilo drugog rešenja. Naravno, postojao je veliki strah od svega, a najveći teret i problem je okruženje čiji pritisak smo svi osetili, i ona i deca i ja.

Nije lako uz svu medicinsku negu, hormonsku terapiju, izneti na svetlost dana i tu priču u svom komšiluku, na poslu, ili bilo gde drugde. To je užasan stres. Samo lečenje iziskuje mnogo energije, a ovo je samo kamen za spoticanje (mislim na naše društvo).

Ti kriješ od javnosti da si imala operaciju?

Pa, krijem. Ljudi se leče od ovog defekta, ne da bi posle mahali svima ispred nosa i govorili „nja nja, gledaj sta sam ja uradila!“, već da bi živeli normalno. To je ono što većina ne razume.

Devojčica rođena sa penisom je uvek bila devojčica, isto je i obrnuto, i šta tu ima da se objašnjava. I nije problem da li će neko razumeti ili ne, nego prosto pričanje o tome ugrožava moj život, a to svakako posle svega ne želim da uradim sebi. I ovo što vama pričam, kao što sam rekla na početku, užasno mi je teško.

Tvoj prvi odlazak kod ginekologa?

Znam da nije neka radost ići kod ginekologa, ali u nekim situacijama slobodno mogu da kažem da jeste. Išla sam na redovan pregled, kod žene koja nije imala moj karton i uvid u istoriju bolesti.

Otišla sam u privatnu ordinaciju, bukvalno na blef, i ona nije mogla da zna niša. Rekla mi je da sednem, da postavim noge na držače, i pitala me kakav pregled mi je potreban. Rekla sam da mi uradi bris, na šta me je ona pitala koje lekove uzimam. Objasnila sam šta uzimam od lekova, na šta je ona pitala zašto pijem sve te lekove…. Rekla sam, i žena je ostala zaprepaščena, jer ni na jedan način nije mogla da pretpostavi tako nešto, što je meni, svakako donelo neizmernu radost.

Prvi seks posle operacije?

Pa realno je trebalo da prođe godinu dana, kako bi se posledice operacije sanirale, i kako bi sve došlo na svoje mesto. Reći ću samo da je seks bio fantastičan, i da je to osećaj koji sam imala od kad znam za sebe, ali nisam nikako fizički mogla da ga doživim. Ne želim da ulazim u detalje, samo ću reći da je fantastično.

Da li si srećnija nakon operacije?

Pa, kada vam lekari spasu život, i to bukvalno spasu život, da li je moguće da ne budemo srećni? Svi volimo da živimo, a moj život je postao život u boji, jedna fina radosna ljubavna priča, za razliku od onog života ranije koji je bio crno-beli film.

Koliko je promena uticala na tvoj život?

Život mi se okrenuo naglavačke, bukvalno. Promenila sam se kao osoba, i oni koji su me znali od ranije, danas ne mogu više da me prepoznaju, ali ne samo u fizičkom smislu, nego najviše u mentalnom. Lečenje dovodi do promene identiteta, onog iskonskog osećaja kako doživljavamo sebe. U stvari po prvi put počinjemo stvarno da živimo.

Koje zakonske promene smatraš da treba doneti da bi se pojednostavio tvoj i život drugih ljudi koji imaju slična iskustva?

Pre svega je potrebna edukacija u osnovnim školama. Edukacija dece o poštovanju različitosti, o rodnim identitetima, i istopolnoj seksualnoj orijentaciji. Da bi ovo bilo moguće, neophodna je edukacija nastavnog osoblja i medicinskih radnika.

Naravno, sve ovo mora da bude propraćeno zakonskim okvirima. Ali, ako bi deca koja imaju ovaj problem znala da su podržana od strane društva, ako bi bilo jasno objašnjeno u osnovnoj školi šta se tu dešava, ta deca bi imala srećnije detinjstvo i kasnije srećan život. Reći ću samo na kraju da je stopa smrtnosti kod HB sindroma i dalje velika, i da svako treće ovako rođeno dete ne doživi svoj trideseti rođendan.

TROŠKOVI: Hormonska terapija i operativni zahvati promene genitalija su veoma skupi. Transžena mora mesečno izdvojiti oko 25 evra za hormone (estrogen i blokatori testosterona), za operaciju promene genitalija oko 3000 evra i za nekoliko neophodnih kozmetičkih tretmana (od 5 do 10) od 200 do 400 evra po tretmanu. Kod većine transžena postoji i povremena potreba za kozmetičkim hirurškim intervencijama (redukcija Adamove jabučice, feminizacija kosti lica, korekcija nosa i/ili implatant dojke). Transmuškarac izdvaja mesečno od dva do četiri evra za hormone (testosteron), za prvi operativni zahvat promene pola od 2500 do 3500 evra a za drugi operativni zahvat 4000 evra. Hormonska terapija je i kod transžena i kod transmuškaraca doživotna.

PROMENA DOKUMENATA: U Republici Srbiji promena pola nije, kao u slučaju promene ličnog imena, uređena posebnim propisom, odnosno nije donet poseban zakon o promeni pola, kao što je to u jednom broju evropskih država. Donošenjem zakona koji uređuje ovo pitanje stvorile bi se pravne pretpostavke da se propisima o matičnim knjigama bliže uredi način upisa promene tog podatka u matičnu knjigu rođenih. Ipak, organi koji izvršavaju poverene poslove matičnih knjiga upisuju podatak o promeni pola u matičnu knjigu rođenih, na osnovu pravnosnažne odluke suda donete u vanparničnom postupku za utvrđivanje sadržine javne isprave.

Izvor: Magazin Optimist