Filmovi sa scenama realnog seksa

Kao što ste verovatno već čuli, novi filma Gaspara Noe, „Ljubav“, prikazuje gomilu nesimuliranih scena seksa. Mnogi koji sebe ne smatraju nimalo stidljivim, otpisali su ovaj film kao pornografiju koja igra na kartu art filma. Ono što ne shvataju jeste da iako eksplicitni seks na ekranu teži da šokira svetsku publiku, on ne istupa iz norme festivalskih krugova – čije su najprestižnije stanice koncentrisane, ne slučajno, u Evropi.

Nazovite to predrasudama selekcije, ali ovim očima deluje kao da je neobično veliki broj visoko cenjenih filmova koristio ovu grafički detaljnu tehniku tokom poslednjih godina – „Nimfomanka“, „Starleta“ i „Stranac pored jezera“, da pomenemo par. Većina ovih filmova je, naravno, producirana u inostranstvu i dobili su samo ograničeni broj prikazivanja u Americi, ipak ne toliko limitiran kao filmovi sa NC-17 oznakom. (Ako ništa drugo, status „Nimfomanke“, a sada i „Ljubavi“, kao vrlo specifično pozicioniranih proizvoda, omogućilo je marketinškim timovima da istaknu njihov subverzivni sadržaj kroz sugestivne ili više nego nepogodne za radno mesto / 18+ postere.)

„Ljubav“ je možda poslednji film koji je ušao u ovu arenu, ali je daleko od prvog. Da biste se bolje pripremili za Noaovu 3D provokaciju – koja, u obavezi sam da izvestim, nije tako vredna vašeg novca kao nešto poput filma “The Wonders“ – predlažem vam da pogledate mali vodič kroz najtransgresivnije scene seksa u istoriji kinematografije.

Jedan od ranih primera je „Pesma ljubavi“, 26-minutni francuski film (originalni naslov: „Un chant d’amour“) snimljen 1950. godine. Zapažen po voajerskom zapletu, film Žana Ženea prati zatvorskog čuvara koji doživljava orgazam gledajući jednog zatvorenika kako se samozadovoljava, a zatim ga, posle blaže svađe sa pomenutim masturbatorom, primorava da mu posisa pištolj. Film je bio zabranjen ne samo zbog eksplicitnih scena drkanja, već i zbog jasne homoseksualne intonacije, što je bio najproblematičniji aspekt za mnoge. Delimično zbog ove kontroverze, Žene više nikada nije režirao.

Tokom sledećih par decenija, nekoliko drugih evropskih filmova su sledili sličan primer, bilo da je to u Danskoj („Gift“, 1966), zapadnoj Nemačkoj („Hotel by the Hour“, 1970) ili Švedskoj („They Call Us Misfits“, 1968). „Misfiti“ su gotovo bili cenzurisani dok se nije ministar obrazovanja nije umešao. U skandinavskim zemljama je tržište neko vreme bilo saterano u ćošak, sa mnogo ovakvih filmova (pre svega sedmodelni „Zodiac filmovi“) koji su suštinski dobili normalan tretman: recenzije u nacionalnim novinama i samo nekoliko slučajeva cenzure i/ili zabrane. Jens Jorgen Torsen, čija je adaptacija romana Henrija Milera „Mirni dani u Klišiju“ ispunila zadatak izvornog materijala prikazujući hardkor seks, umalo je dobio zvaničnu podršku danskog Filmskog instituta za sledeći projekat sve dok se Papa Pavle VI nije pobunio protiv njevog blasfemičnog religioznog sadržaja.

U Americi ipak filmadžije nisu bile tako otvorene. Kao i za mnoge druge stvari, treba da zahvalimo Džonu Votersu što je doneo scene nesimuliranog felacija na male ekrane. „Ružičasti flamingosi“, pored toga što je učinio da Divajn postane kultni heroj za mnoge generacije, takođe je bio zabranjen u nekim mestima sa generalno otvorenim shvatanjima kao što su Australija, Norveška i Kanada. Kada je 1997. ponovo objavljen u slavu 25. godišnjice, Američka filmska asocijacija mu je dodelila oznaku neodobravanja „zabranjeno za mlađe od 17“. Osim cele situacije sa jedenjem psećeg govna, nisu bili baš zadovoljni krupnim kadrom u kome Divajn zaista puši kitu. Moš’ misliti.

Možda je najuvaženiji dobavljač stvarnih scena seksa ipak japanski film „Carstvo čula“, snimljenog samo zato što je zvanično prepoznat kao ostvarenje francuske produkcije. Nagasa Ošimu su pratile slava i kontroverza u gotovo istoj meri kroz čitavu njegovu karijeru, nigde više nego u Americi. Eksplicitna priroda filma donela mu je probleme sa cenzurom i zabranama u Americi, Engleskoj, Kanadi, Portugalu, kao i u njegovoj domovini. Ali je film ipak dospeo u Criterion kolekciju, čiji sajt prikazuje disklejmer „Upozorenje: ovaj film sadrži scene eksplicitnog seksa“.

[daily_motion src=’//www.dailymotion.com/embed/video/x2k7bhw’ width=’480′ height=’270′]

Film sa takođe jako lošim ocenama je „Kaligula“, čiji ekscesi ostaju zapamćeni iz potpuno pogrešnih razloga. Uz verovatno najskuplju produkciju na ovoj listi (17.5 miliona dolara 1979. godine), ovaj film prikazuje produženu orgiju uz dodatak još mnogo scena pravog seksa. Al Paćino i Vilijam Fridkin ušli su u ovaj svet godinu dana kasnije filmom „Gluvarenje“, gde Paćino kao policajac na tajnom zadatku istražuje seriju ubistava na njujorškoj klupskoj gej sceni. Veći deo stvarne akcije dešavao se u pozadini, ali nije bilo baš teško da se ne primeti. Fridkin je uradio odličan posao uništavanja sopstvenog ugleda koji je izgradio filmovima „Francuska veza“ (koji mu je doneo Oskara) i „Isterivač đavola“, režirajući „Čarobnjaka“, njegov potcenjeni film iz 1977. godine o bandi skitnica koji prenose nitroglicerin širom južne Amerike. „Gluvarenje“ mu takođe nije učinio nikakvu uslugu.

Nijedan od ovih reditelja nije napravio tako diskutabilnu odluku kao Vinsent Galo, čiji kontraverzni film „The Brown Bunny“ kulminira scenom u kojoj njegov lik dobija felacio od Kloi Sevinji (koja je inače bila Galova devojka u stvarnom životu). Film je izvrnut ruglu nakon svetske premijere u Kanu 2003. godine, što je dovelo do eskalacije sukoba između Galoa i Rodžera Eberta, koji je ocenio rediteljev omiljeni projekat kao najgori film ikada prikazan na festivalu. Galo je u odgovoru nazvao kritičara debelim; Ebert je uzvratio parafrazirajući Čerčila; Galo je bacio kletvu na Ebertovo debelo crevo; i Ebert je tvrdio da je gledanje snimka sopstvene kolonoskopije daleko uzbudljivije od filma „The Brown Bunny“. Gem, set i meč: Ebert.

Nisu svi bili neljubazni (čak je i Ebert bio blagonaklon prema kraćoj, izmenjenoj verziji) iako je film i dalje ostao definisan tom jednom scenom – što je možda najveći argument protiv prikazivanja eksplicitnog seksa u filmovima. Očigledni, otvoreni seks može da skrene pažnju, da prikrije nešto što je trebalo da bude vidljivo. Pravi izazov leži u tome da se ne dopusti da samo ovaj aspekt oblikuje nasleđe jednog filma.

Ako se pitamo da li eksplicitni seks doprinosi kinematografiji, isto važi i za sve ostalo: zavisi od samog filma. „Starleta“ je možda među najboljim svežim primerima; Šon Bejkerova skromna priča od porno glumici koja živi i radi u dolini San Franciska je dosta dobio od lukavo montiranih kadrova istoimene zvezde u akciji. (Kao i Lars Von Trir u filmu „Nimfomanka“, Bejker se takođe opredelio za dublere u ovim scenama.) Kada dobro funkcioniše, eksplicitni seks je sporedan za sam zaplet, ali je ipak esencijalan za sveukupni ton filma. Nikada se ne postavlja pitanje o šok efektu ili eksploataciji, što bi značilo: seks služi narativu, a ne reditelju.

Izvor: Vice