Boginja kiše
Registrovani korisnici ne vide reklame
Nastavak priče: Fantazija
Bila je kišovita noć. Ulice su bacale odsjaj poput ogledala. A ja sam se zaputio na jednu izložbu u galeriji Grafičkog kolektiva. Tamo sam, naravno, naleteo na nju. Moram da priznam da sam odnedavno dobio novi razlog da budem na svakom događaju u ovom gradu. Nju. Moju najdražu i najslađu princezicu koja je i u ovim kišovitim septembarskim noćima sijala kao najlepši i najvreliji julski dan.
Kako je te večeri bio 11. septembar, nešto sam pretenciozno prozborio o tome kako se danas terorizam širi svuda oko nas, baš poput virusa. Onako omalena poput nokta i plava poput kakve kubanske noći, Nevenica je pažljivo upijala baš sve što sam joj govorio. Ona sama uvek je odmereno i bez suvišnih reči odgovarala na svako moje pitanje. Nikada, ali nikada nije u mom društvu povisila ton. Ali neke je baš sve to i nerviralo.
Rekla mi je kako je njoj u životu ubedljivo najvažnija harmonija. Štaviše, jednom kada je kasnila na predavanje na svom Medicinskom, tiho je ušla u salu ne rekavši ni reć. Upravo stoga da ne bi remetila uspostavljeni mir. Kad ono u času kada je Nevenica već zamakla ka svom mestu profesorkin glas je poput munje prostrujao prostorijom: „Dobar dan. Sedite”. Ovakva Nevenicina smernost od njenih najranijih dana izazivala je bes kod druge dece. Pa bi tako oni slabiji kada bi od bulija” zadobili udarac, svoj gnev istoga časa istresli na Nevenici. Takoreći, od najranijih dana ona je postala nešto kao toalet papir za istresanje tuđih frustracija. Zato sam se ja trudio da, koliko god mogu, budem nežan prema njoj.
Ali, voleo sam i da je grubo karam…
Kada smo te večeri napustili galeriju, napolju je lilo ko iz kabla. Reklo bi se da je kiša padala tolikim intenzitetom da se činilo kao da nebom plivaju sami morski psi. Ta atmosfera u meni je razgorevala neverovatnu želju. Kao i uvek, trudio sam se da Nevenicu obasipam svakojakim komplimentima. Tako sam njenu kožu redovno upoređivao sa satenom kosu joj sa mahovinom dok me je njen uvek daho, oduzimajući miris podsećao na aromu nekog dragocenog drveta.
Nevenica je delovala kao da su je opijale ovakve i njima slične reči. Stoga sam je negde u Uzun Mirkovoj odveo u stranu. Kada smo se spustili u Zmaja od Noćaja priterao sam je uza zid. Prislonio sam svoj ud na njen otvor. Nežno sam je priupitao da li je boli.
Ako je tako sigurno da joj ga neću gurnuti. Takav moj nastup veoma je ganuo Nevenicu. Rekla mi je da je malo boli, ali da svakako pokušam. Moje je postepeno prodiranje izazvalo isijavanje svuda naokolo nas dok su nevidljive struje upozoravale njenu utrobu da se upravo priprema prava mala eksplozija. Eksplozija koja će ispuniti tunel njenih mekih zidova i koja će biti progutana tamo u gladnim dubinama u kojim su čučali njeni nemirni nervi.
Sa svakim mojim pokretom njeno je telo postajalo sve popustljivije i popustljivije. Tako mi je Nevenicino telo davalo dozvolu da prodirem sve dublje i dublje. Kada bih upao izvadio bih ga uz pitanje da li je i dalje boli. Kao da sam je namerno zadirkivao ovakvim rečima. A Nevenica je gotovo pa venula kad bih je lišio prisustva svoje kurčine u njenoj raspomamljenoj utrobi. Otuda je maltene bila primorana da moli. Zacvilela je: „Ubaci mi ga opet, ubaci mi ga molim te. Molim te”.
Cvilela je Nevenica toliko da je to bilo naprosto slatko. Odlučio sam da joj ispunim želju, ali ne baš sasvim. Jer sam ga gurnuo, zapravo do pola, da je mogla da ga oseti, ali ne i da ga stisne. Njoj je zbog toga došlo da vrišti. Izgledalo je da gori od histerije usled mojih zadirkivanja.
Potom je otvorila usta kako bi mi valjda pokazala koliko joj je pička otvorena i željna moga mesa. Istini za volju, tada ni ja više nisam mogao da se suzdržavam i rešio sam da zaronim do kraju u nju sve dok nisam osetio i njene grčeve. Nevenica se u tim trenucima poput kakvog pitona bacala i uvijala svuda po meni kao da je daleko bilo prže ili biju.
Sve to je učinilo da je moj kurac bio toliko tvrd da se svakog časa činilo kao da će upravo prsnuti. I prs’o je. Ekslodirao je pravo u njoj. Nevenica je cela bila ispunjena. A i ja sam iscureo sve do poslednje kapi moje dragocene tekućine.
Iako sam dotad uobičajavao da nazivam Nevenicu svojim Bogom dana, od ove večeri ona je postala i moja boginja kiše. Jer Nevenica je bila i jeste i zauvek će ostati Moje Sve!
Endi Kolesar
Nastavak: Ona
Registrovani korisnici ne vide reklame
