Todor, prijatelj mog muža, I deo
Registrovani korisnici ne vide reklame
– Pusti me! – prosiktala sam kroz stisnute zube zgrabivši ga za desnu šaku i pokušavajući da je skinem sa mog desnog ramena i izvučem se iz njegovog zagrljaja.
– Šta je – ne sviđam ti se!? – uzvrati mi Todor glasno. Pritom mi se telo naglo nagnu napred i zanese u levo k njemu.
– Šta to radiš? Hoćeš da izginemo!
– Nećemo… ne boj se. – odgovori mi Tošo i zaustavi automobil na zemljanom putu koji sa magistrale vodi ponizbrdo u livadu pored puta.
Zaboravila sam na Todorovu ruku na mom ramenu i popravljam lagano haljinu na sebi koja mi se srozala sa kolena u krilo prilikom naglog kočenja, a onda osetih ponovo da se automobil uz lagan trzaj zaustavi. Prenem se i pogledam kroz prozor. Svuda mrak, ali se ipak na mesečini vidi da smo ispod puta na livad, a gore proleću snopovi svetala prolazećih automobila.
– Šta hoćeš ti? – pitam ga gledajući ga direktno u oči, koliko je to moguće u tmini njegovog automobila. Ljuta sam. Nisam svesna koliko smo blizu jedno drugom. Kako nam se hteli-nehteli, tela i nehotice dodiruju, kako su nam lica toliko daleko da osećamo vreli dah jedno drugog.
– Nisi valjda mislila da ću propustiti ovakvu priliku?
Navre mi krv još jače u glavu i izmahnem desnom rukom, te mu opalim šamar. Ne znam ni sama da li sam ga tačno pogodila po licu ili sam zahvatila i kosmati deo glave mu u ovoj pomrčini.
Zgrabiše me ručerde za ramena. Osetih vrelinu tih šaka, koje me ponesoše k sebi. Lice u lice! Usne na usne! Njegov jezik mi rovari usnom dupljom, a ja ne mogu da ga ispljunem. Vrtim glavu levo-desno, nikako da mu se otmem. Prste mi upleo u kosu na potiljku, stegao je i tako dominira mojom glavom – drži je na svojim usnama.
Dok sam tako nemoćna… iskrivljena na sedištu suvozača, osetih toplu šaku visoko među mojim butinama. Stisnem butine jednu uz drugu da bih sprečila dalje gmizanje njegovih prstiju ka mojim gaćicama, ali je njegova šaka snažna… prsti mu uporni i jaki. Klize glatkom kožom koja se žari. Od jagodica prstiju širi se toplota glatkim butinama i već seže do mog raspičja. Ako bude uporan, odustaću… Neću moći da suzbijem želju za milovanjem koja mi tinja u telu već mesec dana. Dugih mesec dana nisam osetila mušku ruku na sebi! Što je mnogo – mnogo je, pa i za mene… ženu, zaljubljenu u svog muža.
Muž! Moj muž! Možda ga sada prostreljuje metak! Prostreljuje dok ja dopuštam da njegovim telom, telom njegove žene, rovare tuđi prstibez njegovog znanja… njegovog prisustva i učešća. Možda me ovog trena doziva u samrtnom ropcu ležeći u blatu nekakvog rova! Od ovih misli malaksah u Todorovom, nazovi zagrljaju. Klonuh od straha, a on misli da mu se predajem. Misli da ga hoću. Da ga želim, da mu se podajem. Jezik mu palaca duboko u mojoj usnoj duplji, a prsti mu se zavlače pod moje gaćice. Niz lice mi se skotrlja suza među naše slepljene usne.
Todor me je opčinio…
Onako sva obamrla, osetih kako popusti stisak prstiju umršenih u kosu na mom potiljku. Jezik mu se umiri u mojim ustima, a prsti stadoše pod mojim gaćicama. Sve na nama miruje. Ne mrdam ničim. Čak ne vadim ni njegove prste iz mojih gaćica. Ne! – nisam pasivna zato što ga želim. U tim trenucima ja sam posramljena žena koja ne treba da živi jer je dozvolila sebi da bude izigrano njeno poverenje u jednog čoveka koji je mnogo puta bio u njenoj kući… koga je mnogo puta posluživala dok je sa njenim mužem gledao sportske prenose na televiziji… dok su raspravljali o politici i poslovima. Što je uopšte i išla na tu svadbu bez svog muža… što je prihvatila da ostane kasno… što je, na kraju krajeva, sela u njegov automobil? I sada je toj ženi svejedno šta će se s njom desiti. Tada sam prvi put pomislila da se isto ovako osećju i žene kada shvate da će biti silovane.
Todor izvuče prste iz moje kose i njima mi obrisa suze sa moga lica. Bolje reći, razmaza ih po njemu. Rastavi naše usne i privi mi glavu na grudi. Osetih taj opojan muški miris dezodoransa, alkohola i duvanskog dima u njegovoj košulji i maljama na prsima. Odjednom se osetih tako sigurnom… zaštićenom od svakog zla. Taj vreo dah mi miluje vrat i zalazi čak kroz duboki dekolte među sise.
Šta je on mislio o meni – mogu da pretpostavim. Da me je uspeo očarati i privoleti da mu se podam, čim tako, kao jagnje, mirujem na njegovim prsima. A ja sam se preobražavala od tigrice, preko ranjene srne do mačeta koje umilno prede u gospodarevom naručju. Njemu je to moralo tako izgledati. A meni? Ja tada nisam mislila. Scena muža u rovu mi ne izbija iz glave i više nije važno šta se sa mnom zbiva. Osećam kako se njegovi prsti na mojoj pički pokrenuše. Pa šta? Ja sam mrtva, ja ne osećam ništa. Šta će biti sa mnom – nije mi važno. Ni dan danas ne znam da li je to bilo moje stvarno osećanje, ili sam se samo pravdala pred sopstvenom savešću.
Toša mi obuhvati lice dlanovima i zagleda se kroz mrak u moje oči. Ćutim i čekam šta će dalje učiniti. Pomislih: šaku je izvukao iz gaćica, gleda me, nekako izvinjavajući se. Sada će startovati motor i odvesti me kući na mojoj planini. I gle čuda! – pa nisam oduševljena tim mislima.
– Zašto plačeš?
– Ne plačem…
– Plakala si… ne boj se mene, neću ti ja ništa.
– Vozi me kući. – Ćuti. Ne miče se. Vidim da se lomi šta da uradi. Da li da me posluša ili da pokuša ponovo da zadovolji svoj nagon… svoju požudu za mojim telom. A ono, nekako sada drugačije. Nije više napeto kao luk, niti mi srce ratoborno lupa. Kuca nekako drugačije… usplahireno… ubrzano i treperavo, ali ne tako jako. Osećam kako mi krv juri venama i raznosi kroz telo toplinu, a u grudi i među noge – vrelinu. A pred očima mi rov! Dubok i blatnjav… kao raka! Svest pati… žali, a telo se joguni. Nešto u njemu tinja… toplota se njime širi, a trnci ga obuzimaju i sve se pretače u vatru među nogama. Ne tako brzo i odjednom, ali biti će kako telo zapoveda, a ne kako svest savetuje. Sve zavisi od Todora.
A Todor startuje motor i vozi unazad. Srce u grudima se smiruje. Popravljam frizuru, povlačim haljinu niz butine i zatežem je na guzi da se ne gužva. Todor ćutke vozi, a ja zurim na put ispred nas. Ni reč nismo progovorili dok se Todor ne uparkira pred ulazom u moju kuću.
– Hvala ti Todore! – kažem ja i hvatam rukom za kvaku te otvaram vrata. Ali i Todor izlazi iz auta. Mislim… hoće da bude kavaljer i isprati damu, ali kada začuh kliktanje centralne brave na kolima, bi mi jasno da Todor neće dalje. – Neka Tošo – kažem pomirljivo. Mogu i sama u kuću.
– Idem s tobom…
Ćutim. Todor ide za mnom preko ulice, a kada zađosmo u dvorište obgrli me rukom oko pasa. Opet ćutim.
Pred vratima kuće prebiram po tašni tražeći ključ, a nikako da ga pronađem. A kada ga i nađem, ispadne mi iz ruke na stepenište. Sagnem se da ga dohvatim, a saže se i Todor. Moja ruka na ključevima, a njegova šaka preko moje. Zadržavam ja svoju na ključevima, a on svoju na mojoj.
Z A N A
Nastavak: Todor, prijatelj mog muža, II deo
Registrovani korisnici ne vide reklame
gospodja prvenstveno dramaturski gradi emotivnu pricu (nadam se sa sex nabojem), koje razgranicava ljubav od sexa drzeci se devize;da ljubav podrazumeva sex, a sex ne mora i ljubav.u svakom smislu spisateljica je izrazajna is dobrano slika unutrasnja previranja i dileme.jedva cekam nastavak…
Kazes da si zena coveka koji je u rovu,a ti na svadbi i dopustas nesto sto nijedna zena takvog muza nebi dopustila Na svadbi Jos i upustas se u jebacinu Koje lazna pravdanja i ljubavi vernosti..pitam se dali ti uopšte imas stida u sebi.Ljubav trazi zrtve i puno uzdrzenje od svojim potrebama,nisi dobila kurac odavno,a sta mislis tvoj muz koju zurtvu da je za brak za tebe.I on je željan tvoje picke..Vecu pokvarenosti nisam čuo od jedne zene koja je u braku.