Ona
Registrovani korisnici ne vide reklame
Nastavak priče: Boginja kiše
Živim u Beogradu. Ceo svoj život. Iako je možda i pomalo optimistično reći da živim. Jer mrtav sam već odavno. Kao i većina ljudi oko mene. Toliko mrtav da u meni zapravo nije više ostalo šta ni da umre. Pa opet. Deca se rađaju, starci umiru kondomi plutaju Senom. Kao i Dunavom. Ali se uistinu malo šta rađa. A ponajmanje nada. Koje pak ima ipak sasvim dovoljno. Ali ne izgleda i za nas.
I onda sasvim iznenada kao da se sve promenilo. Onog časa kad se pojavila Ona. Ona koja je u svojoj izuzetnosti, malo je reći, kolosalna. I neuporediva. Ona čije je telo rekao bih samo za mene nosilo u sebi vlagu zore. Ali i ona koje je pre svega bila jednostavno slika. Ideal. Legenda. Mit. Baš poput slika svetitelja na kartama ili baš poput slika legendarnih heroina koje su uvek dobrano hranile našu maštu. Eto takva je bila ona. I bilo je u njoj nečega neuhvatljivog. Nečega što je gonilo ljude da je opsedaju. Da je danima i noćima proganjaju.
Bila je nežna i bila je neizbežna. I bila je senzualna. A toj senzualnosti pored punih i prelepih usana doprinosila je i činjenica da se ona kretala gotovo pa s tananošću tila. I te usne koje su bile usađene u to lice s gotovo drugog sveta i taj glas koji je jednostavno milovao dušu, činili su da sam tako bio namamljen u njenu mrežu da ja više niti jednog jedinog trenutka nisam mogao da mislim ni na šta drugo do na Nju. I stoga će tom Nevenicom čitav svet moći da se opija i da se hrani stotinama tisućama hiljadama milionima narednih svetlosnih godina. Jer nema tog pera niti tog kista koji može zarobiti njenu lepotu. I tu njenu pizdu. Pizdu u kojoj je svako nameravao da se skvrči. I da tu provede čitav svoj život.
Ona i samo Ona
A ona je tragala za dovoljno velikim kurcem. Kurcem koji bi u njoj eksplodirao poput kakve rakete. I ponekad mi se činilo da bi vam Nevenica odsekla kurac samo kako bi ostao dovoljno dugo u njoj. Ali isprva nije bilo tako. Jer je za mene Nevenica bila poput kakvog nestvarnog, gotovo pa nadnaravnog bića. I što bih joj se više približavao kao da sam osećao sve veću i veću zabranu kad je ona u pitanju. Gotovo kao da sam se našao licem u lice s nekakvom svetom slikom.
Možda bi se to stanje ponajbolje moglo opisati terminom kastracija. Jer dok bi njeno telo približavajući mi se postajalo sve toplije i toplije ja bih postajao toliko paralisan da bih bio u stanju samo da izgovaram njeno ime. Nevena. Nevena. Nevena. Ne-Ve-Na. Jer u njenoj blizini kao da sam postajao ponovo svestan tela svoje vlastite majke. I to onako kako deca obično majku doživljavaju u svom ranom detinjstvu. Kao ženu koja je beskrajna kao ženu koja je bujna i kao ženu koja konačno ima te obline materinstva za koje biste se zakleli da će uvek biti tu za vas i da će vas hraniti do samoga kraja vašega života. Pa i još dugo nakon toga. Zezam se naravno.
Nevenica je imala grudi jedne Balinežanke, imala je struk jedna Afrikanke i imala je visoku i trćastu guzu dostojnu jedne prelepe jedne zamamne i jedne popaljive crnkinje tako da bi vam odmah čim je vidite došlo da ga izdrkate. I da je zalijete spermom od glave do pete. Toliko da bi vam se činilo čak i da njene oči u tim trenucima plivaju u istoj. Jer svaki je delić Neveninog tela i svaka je pora na tom telu mogla u vama da izazove onaj neugasivi požar.
I zato bi vam došlo da se skvrčite u toj njenoj pizdi, pizdi koja je bila jedna u milion i da više nikad iz nje ako je to ikako moguće ni ne isplivate. Ali i kada ste bili izvan Nevene vi biste stalno mislili samo o njoj.
Jednom sam čuo na TV-u nekoga doktora kako bulazni nešto o tome kako je čovek srećom tokom vremena izgubio svoju koštanu strukturu. Ali kako? Kad sam se ja pored te moje Nevenice pretvarao u kita s kurčnom od dva metra u čijem se središtu upravo nalazila ta jedna i jedinstvena kost. Kost koja je činila da mi je u svakom trenutku i više nego dignut. U biblioteci. U pozorištu. U muzeju. U Kinoteci. U „Ušću”. Ma gde god želite i ma gde god hoćete. Uvek sam bio spreman. Kao kakva napeta puška. I sad dok ovo pišem, ponovo mi dođe da ga izdrkam na nju. Mada sam malo pre to upravo i učinio.
Nju i samo nju
Sećam se kako mi je jedne vrele julske noći te 2017. kada smo se i upoznali grabila kurac kao da je on za nju predstavljao sam kolut za spasavanje. Ili sećam se tog petog septembra 2017. kada sam je dočeko spreman u galerijici Doma omladine. I pred desetinama, ako ne i stotinama preneraženih očiju, odmah je zgrabio za struk i privukao je sebi. Hteo sam da je tucam odmah tu. Bez ikakvog pa i najmanjeg pardona.
Ali sam je ipak odvukao u jedan obližnji šumarak. I naterao je odmah smesta da zažmuri i potom je bacio pravo na njen prelepi stomačić. I dok je tako žmurila Nevenica je mogla samo da čuje zvuk mog uda dok je nezasito prodirao pravo među njene sokove. Kunem vam se da se u tim trenucima moglo čuti čak i nekakvo bućanje. Bućanje koje je tako počelo da mami i da pali tu moju malu i preslatku princezicu. Princezicu čijim sam se bujnim sisetinama hranio tako da je delovalo kao da crpim sam izvor života iz njih.
Nabijao sam se u nju sve jače i jače snažno joj zabijajući svoje oštre nokte pravo u njeno meko i svilenkasto meso. U tom trenutku iza nas se pojavio neko. Bio je to policajac. Ali se mi nismo pomerali niti smo to mogli da učinimo čak i da smo hteli. Jer u tom trenutku mlazevi sperme su potekli u Nevenu.
Njena su kolena popuštala jer je svršavala kao da je u samom transu ali sam je ja snažno držao želeći verovatno da ostanem zauvek u njoj. Sve do onog trenutka kad jednog dana sunce možda i neće moći da se ponovo rodi.
Endi Kolesar
Nastavak: Maska
Registrovani korisnici ne vide reklame
