Bio sam njegova muza

Jednom davno, dok je na planeti još koliko-toliko bilo ljubavi, pažnje i humanosti, živeo je (i nadam se da još uvek živi) izvesni gospodin slikar koji mi je slomio srce, dok sam ja bio njegova muza koja ga je inspirisala da čini čuda…

Kako bajke, barem u našim uslovima, nikako ne opstaju, nije teško pogoditi kako se moja bajka završila. Vrlo neupečatljivo, a rezime glasi nekako ovako:

Prvo sam mesecima čeznuo da doprem do njega, i kada sam konačno uspeo da sa njim izađem na sudar, gospodin slikar mi se dopao do besvesti; za vrlo kratko vreme sam se do bola zaljubio u njega. Nekako u isto to vreme postao sam njegova muza koju je u par navrata otelotvorio na platnu; nešto kasnije uspeo je da mi slomi srce. Ja sam doživeo blaži nervni slom i otišao za Englesku da sebi vidam rane, a on je nestao iz mog života…

Da bi mi se ponovo vratio pre nepunih mesec dana. Nepozvan, kako to već biva sa bivšim ljubavnicima koji, povremeno, ponovo zažele da se vrate na „prastare teritorije”.

Valjda da sebi naduvaju ionako naduvani ego. Jednostavno, gospodin slikar je okrenuo moj broj (ja sam se prenerazio), i uz spretno korišćenje svog šarma uspeo da me nagovori da izađem na piće sa njim.

Slikar i Muza su se izmenili vremenom. To je bilo skoro sve što sam mogao da rezimiram. I dalje je izgledao fantastično sa svojom prosedom kosom, tamnim tenom, negovanim rukama i iznad svega, blistavim osmehom. I dalje je bio umetnik, samo se ja više nisam osećao njegovom Muzom.

Biti nekome Muza je jedna od najlepših stvari na svetu. Imao sam tu čast da sam bio čista inspiracija čoveku koji je svoje radove izlagao u Milanu i Minhenu, a nove godine proslavljao u Rimu. Imao sam čast da dodirnem njegova platna i palete s bojama, a iznad svega, imao sam čast da dodirnem njegovu meku i tamnu kožu.

Nikada se previše nisam razumeo u slikarstvo, te sam zvanično proglasio gospodina Slikara za najvećeg umetnika 20. veka. Za mene je bio svakako najveći. Ono što je on znao da izvede svojim jezikom i načine na koje je znao da vam zavali kitu tamo gde već treba, mogao je da uradi samo jedan umetnik i niko više na kugli zemaljskoj. Zbog toga sam bila ponosan i srećan. Zbog toga sam blistao i zaboravljao na sve druge stvari u svom životu. Zbog toga sam bio manijakalno opsednut i jedino o čemu sam mogao da mislim bile su palete, platna, boje, Mone, Pikaso i gospodin Slikar.

Tucali smo se tri puta nedeljno. Svake nedelje. Dva puta nedeljno odlazili bismo u bioskop ili pozorište, a potom na večeru. Od ponedeljka do petka, gospodin Slikar bio je moje radno vreme. Subotu i nedelju provodio je na selu kako bi nalazio inspiraciju. Ja sam svoje subote i nedelje provodio u svom krevetu, čitajući, spavajući i maštajući o njemu i ponedeljku kada ću ga ponovo videti.

I sve tako dok jednom…

Nije otisao u Rim i više se nikada nije javio. Nije me zvao, nije mi pisao, nije dolazio. Čovek je jednostavno nestao iz mog života, a da me o tome niko nije obavestio. Čak ni pogrebna služba, kao niti jedna čitulja u svim dnevnim listovima u zemlji. Svakako da se zna da svi putevi vode u Rim, ali zar nijedan ne vodi natrag?

Sećam se da su prošle pune tri nedelje njegovog nejavljanja. (A rekao je da će me pozvati čim stigne u Rim). Zar da se ne javi svojoj Muzi? Jel’ oni to u Rimu nemaju telefone ili sa mnom nešto nije u redu?

Kada sam već digao ruke od svega i njegov nestanak iz svog života proglasio uticajem neke više sile, sreo sam zajedničkog prijatelja koji je život vodio na relaciji Jugoslavija–Nemačka i bio rastrzan između žene (u Jugoslaviji) i ljubavnika (u Nemačkoj).

– Slikar je još uvek u Rimu – rekao je – Zar ti se ne javlja?

– Ne. Ne javlja se – rekoh ja.

– Verovatno nije ništa ozbiljno – rekao je.

– Sigurno da ne – rekoh i pozdravih se sa „zajedničkim” prijateljem.

Sigurno da nije ništa ozbiljno – razmišljao sam. Da je ozbiljno, svi bi jebeno znali šta nije u redu. Ovako, sigurno da nije ozbiljno. Nova ljubav? Previše posla? Totalna amnezija? Više mi je bilo zaista svejedno. Ako ne želiš da se javiš, onda ni ja ne želim da te čujem…

I on se više nikada nije javio. Sve do pre mesec dana kada me je iznenada pozvao da se vidimo. I kada je imao, očigledno, da mi nešto saopšti…

Dugo sam se dvoumio da li da se uopšte sa njim viđam ili ne. Setio sam se svih svojih neprospavanih noći koje sam probdeo dok sam razmišljao o njemu. Setio sam se kako je malo falilo da poludim što je tako otišao, bez reči objašnjenja. Setio sam se kako sam sebi obećao da on više nikako ne može biti moj gospodin Slikar i kako sam ja zanavek prestao da budem njegova Muza…

***

– Pa kako je? – kaže on.

– Jako dobro – kažem ja i nasmejem se.

– Ni ja nisam tako loše – kaže on.

– Verujem – kažem ja.

– Znaš… Priča je jako komplikovana… Ja… – kaže on i poče da muca.

– Znam. Život je jako komplikovan – kažem ja.

– Često sam mislio na tebe – kaže on.

– Verujem. Hej, ja sam ipak tvoja muza, zar ne? – kažem ja i nasmešim se.

– Sigurno da jesi. Nikada te neću zaboraviti – kaže on.

– Bila bi prava šteta.

– Znaš, razmišljao sam da jednog dana posetiš Rim i dođeš kod mene, recimo na leto. Svideo bi ti se moj novi stan.

– Verujem da je divan. Ako neko ima ukusa da sredi stan, onda si to ti!

– Hvala ti. Znao sam da ćeš razumeti. Ti uvek razumeš sve.

– Grešiš dušo. Ne razumem ja uvek sve. Život te natera da probaš da razumeš.

– Znam. To je tako tužno. Siguran sam da bi ti se u Rimu jako dopalo. I Stefanu bi bilo drago da te upozna. Puno sam mu pričao o tebi.

– Verujem da jesi. I siguran sam da je Stefano divan.

– Hoćeš li da razmisliš o Rimu?

– Hoću. Razmisliću. I javiću ti se čim spakujem kofere…

P.S.

Kofere za Rim nikada nisam spakovao. Slikar je nastavio da živi sa Stefanom (ko god da je on bio). A ja sam nastavio da živim život po svom, i nikome više nisam bio muza… Niti ikada želim da budem.