Nastavak priče: Shemale Maria i jedan nezaboravan vikend…

Istekao mi je ugovor sa kompanijom i bilo je vreme da krenem kući. Pošto nije bilo direktnog leta do Beograda, imao sam dva izbora; jedan je bio preko Ciriha, a drugi preko Pariza. Iako je ovaj drugi let bio malo skuplji rešio sam da idem preko Pariza. Razlog je bio taj što u Parizu nikada nisam bio, a pošto sam imao dovoljno novaca i vremena na pretek rešio sam da provedem koji dan tamo.

Pariz… grad koji po svetu dobija mnoge prideve, tipa grad svetlosti, mode, lepote itd. Po meni, iako je njegova lepota i šarm neporeciva, Pariz je bio grad žena… prelepih žena.

U stvari, kada malo bolje pogledate, Parižanke u celosti nisu se izdvajale od žena u ostalim delovima sveta. Bilo je i tu svega i svačega; lepih, ružnih, mladih, matorih, debelih, mršavica i slično. Ono što je krasilo Parižanke jeste njihov šarm. Svaka žena u Parizu, ali kada kažem svaka, mislim na sve jednu ženu koju sam sreo, imala je šarm… Onaj šarm koji muškarce obara s nogu. Šarm koji kada sretnete neku ženu, bez obzira da li je to prodavačica, poslovna žena, žena na ulici ili kondukterka, vi istog trenutka dobijete nagon da je startujete. Sve to, šarmantne Francuskinje začine i svojim koketnim ponašanjem, za koje sam ubrzo shvatio da im je genetski predodređeno. Sve u svemu, Pariz ću pamtiti po ženama koje nama muškarcima nateraju da nam krv brže prostruji kroz telo i nagoni nas na onaj najlepši akt među ljudima – udvaranje. Prelep je to osećaj, jer se u svakom trenutku oseća onaj fluid koketiranja i udvaranja i svi su raspoloženi i srećni bez obzira na ishod. Jednostavno u Parizu sam se osećao kao muškarac, kao poželjni mužjak okružen ženkama spremnim da im se udvarate.

I tako, ja u Parizu… Prva dva dana sam proveo odmarajući se u hotelu i laganim šetnjama, kako bih malo bolje upoznao grad. Kada sam napunio baterije, rešio sam da se malo aktiviram i organizujem provod sebi u gradu dostojan mog renomea. Rešio sam da od recepcionara zatražim informaciju gde mogu iznajmiti neki motor. Međutim, ono što vas može iznervirati u Parizu je to što Francuzi ne znaju da govore engleski jezik. Čak i oni koji znaju, toliko ga mrze, da ne žele uopšte da ga govore ili ga govore u stilu: „Reci šta imaš pa odjebi…“ Zato, ko god želi da se uputi u Pariz, a ne zna francuski, engleski mu neće mnogo pomoći. Možda je bolje znati nemački ili neki drugi jezik.

Ipak, nekako smo se recepcionar i ja sporazumeli i ja sam sedeo u taxiju koji me je vodio na adresu za iznajmljivanje motora. Nakon kratke vožnje izašao sam iz taxija i na moje zaprepašćenje stajao ispred najveće prodavnice motora koju sam u životu video. Pa ovo nemaju ni Amerikanci koji se busaju u grudi kao najveći ljubitelji motora. Bila je to ogromna prodavnica sa možda, po meni, preko hiljadu izloženih artikala. Bilo je tu svega i svačega. Od običnih bicikli sa elektromotorom, preko tamo tako traženih malih skutera, raznih modela motora, da sam na kraju reda video i nekoliko ogromnih Harley Davidson motora. U tom trenutku sam se osećao kao dete ispred poslastičare. Razgledao sam malo izložene motore, i onda ušao unutra. Inače, to je bila firma koja je radila sve oko motora, od prodaje, opravke, do iznajmljivanja.

Pošto je bilo kasno i skoro kraj radnog vremena, unutra sam zatekao samo dve osobe. Jedna je stajala za pultom, verovatno prodavac, i druga osoba sa ove strane pulta, obučena kao bajker. Nešto su pričali na francuskom. Ponovo problem. Kada sam se obratio na engleskom, prodavac poče nešto da zamuckuje i da se mršti i sklapa grimase, kao da sam mu tog trenutka rekao kako sam mu jebao sestru. Taman kada sam pomislio da je sve otišlo u kurac, obrati mi se bajker sa ove strane pulta na tečnom engleskom, sa onim karakterističnim akcentom za amerikance:
– Hi… da li ja mogu nekako da vam pomognem?
– Hvala Bogu da neko ovde govori engleski…
– Da… Ja sam Nik. Francuzi baš nešto ne mirišu engleze, u tome je problem…
– Drago mi je, ja sam Dule.
– Odakle si Dule?
– Kanada… – hladno sam ga slagao jer mi je već bilo muka i teško da objašnjavam odakle sam, u trenutku kada se moja zemlja raspada na više komada, a iskreno ni sam više nisam znao kome pripadam.
– Cool… ja sam iz Arizone.
– Pa otkud ti ovde?
– Radim tu u okolini u jednoj američkoj vojnoj bazi.
– Extra… ako sam dobro čuo, tebi francuski i ne ide tako loše…
– Da… radim ovde već 9 godina, a i majka mi je bila Francuskinja.
– Super. Hajde pomozi mi u prevodu. Iznajmio bih motor da malo lutam po Parizu.
– Nije problem čoveče…

Uz pomoć Nika i njegovog prevoda, ja sam za veoma kratko vreme sedeo na jednom prelepom Yamaha motoru koji je po svom izgledu i konstrukciji podsećao na meni omiljeni Harley, ali je najam bio skoro duplo jeftiniji. Pored mene na svom motoru (naravno Harley Davidson) je sedeo Nik.

– Mislim da je red da sada odemo negde na piće i častim te za pomoć…
– Ne treba čoveče… – snebivao se je Nik.
– Ma hajde, samo jedno piće…
– OK… vozi za mnom.

Upalismo motore i nakon kraće vožnje smo već sedeli u jednoj prelepoj bašti. Nismo se dugo zadržali, jer je Nik morao da se vrati u bazu, ali sam dobio korisne informacije od njega. Pre svega, što me je jako obradovalo, Nik me je pozvao da sutra popodne dođem do baze jer se tamo održava neka manifestacija. U stvari, to je bilo druženje sa civilima, kako su oni to zvali. Baza svake godine, dva puta u toku leta organizuje druženje sa civilima kako bi se malo zbližili sa lokalnim stanovništvom. Nik mi je obećao da će tu biti svega i svačega i da bi bilo dobro da svratim i potražim ga.

Nakon par pića, pozdravili smo se i razišli. Nik je otišao u bazu, a ja sam se još malo provozao ulicama Pariza i vratio se u hotel na spavanje.

…

Jutro. Baš sam bio lenj. Na satu je pokazivalo 11 sati. Istuširao sam se i izašao iz sobe. Pošto je bilo kasno, doručak u hotelu je bio gotov, te sam izašao napolje da nađem nešto za jelo. U Parizu to nije problem, jer gotovo na svakom čošku imate pekare ili nešto slično za jelo. Ušao sam u prvi kafe i pojeo predivan francuski doručak. Kroasan sa belom kafom. Moram da priznam da je prijalo. Izdangubio sam ostatak dana i jedva dočekao vreme da krenem ka bazi. Ukucao sam u navigaciju adresu i krenuo motorom.

Reka vozila i ljudi mi je govorila da sam sve bliže i bliže bazi. Svi su bili razdragani i veseli, a mnogi su nosili francuske ili američke zastavice u rukama. Kao da je bio neki praznik. Ubrzo sam stigao na ulaz u bazu gde je pored podignute rampe stajao vojnik sa belim opasačem.
– Hi… – pozdravih ga – Ja sam prvi put ovde, pa bih molio da me uputite…
– Skrenite ovde desno i naići ćete na parking. Kroz bazu je zabranjeno voziti…
– Ok… Nego treba mi Nik… Kako da ga pronađem?
– Oh, gospodine… U ovoj bazi imamo bar njih hiljadu koji se zovu Nik… – Tada sam shvatio da ne znam Nikovo prezime. Sranje…
– Pa možda ga poznajete, juče smo se upoznali… Vozi Harley…
– A taj Nik… Od njih hiljadu, samo jedan Nik vozi Harley…
– Da taj Nik… – kliknuh veselo.
– Kad parkirate motor nastavite samo pravo do glavne zgrade. Videćete je sa desne strane i tamo pitajte za njega. Tražte pukovnika Lodžis…
– Pukovnik???
– Da. On je glavni za obezbeđenje u bazi…
– Hvala… – dao sam gas i krenuo ka parkingu. Bio sam malo zbunjen. Nisam znao da je Nik na tako važnoj poziciji u bazi. Ubrzo sam bio ispred glavne zgrade gde me je sačekao još jedan vojnik sa belim opasačem. – Treba mi pukovnik Lodžis… – obratio sam se vojniku koji je u stavu mirno gledao negde pored mene u daljinu.
– Sačekajte ovde – reče on hladno kao da govori nekom pored mene. Pritisnuo je neki taster iza sebe na zidu i istog trenutka se na vratima pojavi drugi vojnik sa belim opasačem. – Visit for collonel Lodgis… – reče ovaj prvi zvanično, na šta se onaj drugi vojnik expresno vrati u unutrašnjost zgrade. Nisam čekao ni minut, a na vratima se pojavi on.

Jedva sam ga prepoznao u uniformi. Nik je u uniformi izgledao extra. Pravi onaj marinac kao iz filmova. Uspravnog držanja, strogog pogleda sa nakrivljenom beretkom na glavi, sušta suprotnost od onog Nika koga sam juče upoznao. Kada me je ugledao, njegov strogi izraz lica u sekundi se promeni i on pokaza prelepe bele zube razvučene u još lepši osmeh:
– Stigao si čoveče…
– Jesam evo upravo sada… Međutim jedva sam te našao…
– Kako, pa mene ovde svi poznaju…
– Ne to, nego nisam ti znao prezime, a još manje da si na tako visokom položaju…
– Ma nije to ništa… Hajdemo… – reče on i mahnu mi rukom da pođem za njim. Provukao sam se između ona dva vojnika koja su stajala mirno i pošao za Nikom. Vodio me je dugačkim hodnicima brzim vojničkim korakom da sam jedva pratio njegov ritam. – Izvoli… – reče on otvarajući vrata jedne kancelarije. Ušao sam kroz vrata i unutra zatekao dve osobe u uniformama kako sede za stolom, piju kafu i puše tompuse. Ništa to ne bi bilo čudno, da jedna od tih osoba nije bila žena. Žena sa tompusom u rukama… Moj tip. – Ovo su Žizel i Majk… Ovo je Dule… Žizel i Majk su piloti u ovoj bazi, a Dule je bajker iz Kanade koga sam juče upoznao…

Nakon formalnog upoznavanja, Nik mi tutnu tompus u ruke, a Žizel sipa kafu i stavi šolju ispred mene. Malo smo čavrljali nekih pola sata o svemu i svačemu, a najviše o nama kako bi se malo bolje upoznali. Tada Nik ustade, namesti uniformu i reče:
– OK ljudi, vreme je da se malo posvetimo gostima. Baza je puna ljudi. Dule, moraćeš da me izviniš, ali ja stvarno imam jako puno obaveza. Evo Majk će biti ljubazan da ti pravi društvo i upozna te sa ljudima i bazom…
– Oprostite pukovniče, ali ja imam danas let za par sati… Znate, malo egzibicija za gledaoce…
– Uh… A ti Žizel? Kako ti stojiš sa vremenom? Ne bih voleo da Dule ostane sam, a pozvao sam ga kao mog gosta…
– Ja sam slobodna danas, biće mi zadovoljstvo…

Extra. Obradovao sam se u sebi!

Žizel je bila čak i bolja kombinacija od Nika. Prelepa ženska sa crveno ofarbanom kosom srednje dužine koja joj je padala pravo do ramena. Osmeh… Osmeh koji bi mogao kupiti Kanadu i Ameriku zajedno. Nisam mogao da procenim kakvo telo ima od pilotske uniforme, ali na prvi pogled dojke su bile potaman.

Nakon pozdrava, Žizel i ja smo se stopili sa gomilom posetioca i šetali bazom. Žizel mi je sve vreme pričala nešto o bazi što mene nije nešto baš interesovalo. Boli me kurac gde uzleću ili sleću avioni, ili koji je tip aviona u pitanju i slično.

Več me je vodala nekih sat vremena po bazi kroz gužvu i meni dosadi da pešačim. Tada smo naišli na jedan deo sa šatorima ispod kojih se je spremala klopa i točilo piće.
– Hajdemo na hot-dog i pivo… – ponudih joj.
– Možemo, ali nema piva. U bazi je strogo zabranjeno točenje alkohola.
– OK… Hot-dog… – rekoh razočarano.

Brzo smo našli mesto i ubrzo grickali hot-dog uz coca-colu. Tada sam saznao sve o njoj i ona o meni. Žizel je bila francuski pilot na borbenom avionu što na mene ostavi jak utisak. Nisam ni znao do tog trenutka da postoje žene piloti. Na komercijalnim letovima da, ali borbeni… svaka čast. Inače ona je bila deo francuske avijacije koja je zajedno sa amerikancima i još nekim državam činila tu NATO bazu.

Nakon te pauze Žizel i ja smo pogledali letački program. Ushićeno mi je pokazivala na avion koji je izvodio bravure na nebu i ponavljala kako ga vozi Majk, pilot koji je sa nama sedeo u kancelariji kod Nika. Posle dva sata programa, mi ponovo gladni sedosmo na piće.
– E, lepo bi bilo kada bi one hot-dog sendviče mogao da zalijemo jednim pivom…
– Znam, ali propisi… Veruj mi i ja bih rado popila jedno, ili makar vino…
– Znaš šta… – rešio sam da probam, jer mi se Žizel jako dopala – hajde da se nađemo u gradu kada možeš i odemo negde na pivo? – Žizel se je nasmešila kao da je htela da mi da do znanja da zna gde gađam i nakon kratke pauze za mene dugačke kao dan rekla:
– Mogli bi…
– Super… kada ti odgovara… Kada si slobodna?
– Ja imam dva dana slobodno, danas i sutra…
– Pa eto sutra… reci gde i kada ti odgovara…
– Oho… pa ti tako dobro poznaješ Pariz…
– Ne… Navigacija na motoru… – Ona se na to grleno nasmeja i reče:
– OK, gde si smešten?
– Hotel Avignon…
– Doći ću sutra u 7 po tebe u hotel…
– OK… onda smo se dogovorili… Super…

Ostatak večeri smo proveli zajedno u razgledanju baze i druženju sa ostatkom ljudi i njenih kolega. Upoznala me je sa brdo ljudi, ali ja nisam uspeo, a iskreno nisam se ni trudio da ih sve zapamtim. U glavi mi se samo vrzmala misao kao ću sutra sa Žizel izaći i konačno biti nasamo sa njom.

…

Svanuo je i taj dan. Obrijao sam se dva milimetra ispod kože i otišao do cvećare da Žizel iznenadim malim buketom. Jedva sam dočekao 7 sati. Izašao sam ispred hotela i sačekao. Iznenađenje… Žizel je došla motorom. Bio je to jedna trkalica marke Suzuki, a Žizel obučena u sportskom kombinezonu. Hvala ti Bože, žena pilot, prelepa, puši tompuse, pije pivo, a pri tom je još i bajker… Hvala ti… Skinula je kacigu sa glave i protresla svoju crvenu kosu. Nasmešila mi se verovatno videvši moju zbunjenost i uz pozdrav rekla:
– Hajde… Hoćemo li, ili nameravaš da celo veče provedeš tu…
– Idemo… – zbunjeno joj pružih cveće.
– Hvala… – uzela je cveće iz mojih ruku i zaglavila ga na mrežici na rezervoaru – Idemo…
– Samo sekund da uzmem motor…

Uživao sam u toj vožnji motorima kroz Pariz sa Žizel. Vešto se je probijala kroz saobraćajnu gužvu Pariza dok sam je ja pratio. Sve vreme sam gledao u njenu prelepu natrćenu guzu koja se je ocrtavala kroz kombinezon. Toliko sam obraćao pažnju na njenu guzu da je par puta umalo falilo da napravim sranje u saobraćaju. Uskoro Žizel dade migavac i skrenu na neki parking ispred jednog restorana. Parkirao sam pored nje. Ona je već sjahala sa motora i skidala kacigu.
– Ovde bismo mogli da večeramo… – reče ona.
– Slažem se…

…

Kompletan provod sa Žizel je prošao super… Sada smo u mojoj hotelskoj sobi… vodimo ljubav… ma šta vodimo ljubav, jebemo se… Ako vam je neko rekao da su Francuskinje vatrene žene u krevetu, taj vas je slagao… One su još vatrenije od toga… pravi vulkan…

Ležao sam leđima na krevetu dok mi je Žizel sedela u krilu. Oslonjena rukama o moja prsa i zabačene glave unazad, mešala je kukovima i cimala dok joj je moj kurac rovario po utrobi. Nisam mogao da se otmem utisku da je čak i njeno dahtanje i cvilenje bilo erotičnije i vatrenije od ostalih žena… Uhvatio sam je šakama za dojke na šta ona još jače ciknu i pogleda me u oči. U njenom pogledu sam video da jako uživa u svemu ovome. Sve vreme je mešala kukovima i onim sitnim pokretima guze i vaginalnih mišića pridonosila obostranom zadovoljstvu. Tada je zavukla jednu ruku iza sebe i blago noktima pokupila moja prosuta jaja. Stisnula ih je i privukla ka svojoj znojavoj guzi. To me još više popali i ja pojačah ritam.
– Ohhh… to macane… volim brzu vožnju…
– Uhhh… kako si dobra…
– Brže… to mi prija… ahhh… brže…
– Voliš brzu vožnju…
– Da… ahh… što brže… to bolje…
– Dođi… – odigao sam je rukama sa sebe i pokretima joj pokazao da se namesti četvoronoške. Sada je Žizelino prelepo dupence stajalo u svom punom sjaju meni na izvolte. Pičkica joj kao neka krofnica ispade između nogu. Bila je crvena i sva sluzava od naših sokova. Prislonio sam svoj glavić, tek toliko da joj samo ovlaš dodiruje usmine.
– Hajde… stavim mi ga … šta čekaš… – reče ona nestrpljivo dok joj je telo drhtalo od uzbuđenja.
– Spremi se mala… Uzlećemo… – Sjurio sam joj ga do jaja u pizdu. Žizel kriknu i nasadi se još jače na moj kurac.
– Tooo… ohhh… dodaj gas majstore…

Uhvatio sam je snažno za kukove, izvukao kurac do pola i ponovo ga sjurio. Sada ćeš draga moja da vidiš šta je pilotiranje – pomislih. Ni dan danas ne znam odakle mi toliko snage i brzine. Jebao sam je kao kozu. Brzo, snažno, grubo. Udarao sam svojim kukovima po njenoj guzi da je sve praštalo. Vezao sam kurcem po njenoj pički kao neka singerica. Žizel je samo ciktala u ritmu mojih udaraca i izvijala telo od zadovoljstva. Prštalo je na sve strane. Sobom se nije čulo šljapkanje našeg jebanja, već je to više ličilo na aplauz. Tako smo se brzo i snažno jebali. Međutim, taj ritam nisam mogao dugo da izdržim, a ni Žizel.

Osetio sam kako mi nadolazi i ja je snažno zgrabih jednom rukom za kosu. Povukao sam joj glavu unazad, na šta ona glasno vrisnu. Zabio sam joj ga najjače što mogu i ispalio prvi hitac. Taj moj prvi mlaz sperme izađe iz mog kurca takvom brzinom i količinom da sam imao osećaj da će joj izaći na usta. Žizel oseti moje vrelo seme u sebi, kriknu i još jače se nabi.
– Tooo… ahhh… puni meee…
– Ohhh… napuniću te pičko…
– Tooo… nemoj da staješ… svršavammm…
– Ohhhh…

Naše pražnjenje je bilo kao Vulkan. Erupcija… Svršavali smo tako snažno i intenzivno da smo sve vreme jedno drugo štipali, ujedali, grebali… Moj joj je kurac u pički prosipao seme dok je njena pičkica pulsiranjem pokušavala da iscedi iz njega sve što se iscediti može…

Sručili smo se u krevet. Žizel se podvuče pod moju ruku i spusti glavu na moje grudi. Nežno je spustila svoju ruku na moj mlohavi kurac i muda i tiho rekla:
– Ovakvu vožnju dugo mi niko nije priuštio…
– Možda zato što si se vozila samo borbenim avionima, ovaj moj je kargo…

Ona se nasmeja i poljubi me u obraz. Zaspali smo.

…

Probudio sam se u praznom krevetu. Nisam ni osetio kada je Žizel ustala. Na ogledalu je stajala njena poruka: „Hvala za divan provod. Cmok.“

Rešio sam da ostanem još malo u Parizu i potražim ponovo Žizel.

Nastavak: Cvećar Lui i njegova moćna kara