Sedam ključeva do sreće
Registrovani korisnici ne vide reklame
Kombinacija genetskog nasleđa i uticaja spoljnih faktora, poput stresa, mogu da prouzrokuju depresiju. Smrt drage osobe, gubitak ljubavi, siromaštvo, nezaposlenost, zatvor, silovanje ili neko drugo nasilje, pa čak i selidba stresne su situacije, koje ponekad dovode do depresije. Uz psihoterapiju i antidepresive moguće je depresiju lečiti, pa i izlečiti
Depresija je skup psihičkih, psihomotornih i somatskih simptoma, koje u celini povezuje obavezno obeležje – patološki izmenjeno raspoloženje, koje se kvantitativno (trajanje i intenzitet) i kvalitativno (priroda i sadržaj) bitno razlikuje od normalne tuge. Latinski naziv depressio se prevodi kao potištenost. Depresiju redovno izaziva kombinacija genetskog nasleđa i uticaj spoljnih okolnosti. Ako je genetska predispozicija za depresiju jaka, bolest može nastati i bez stresnih situacija. Ukoliko je čovek pretrpeo vrlo jak i dugotrajan stres, može oboleti od depresije i ako nema predispoziciju.
Recept za sreću?
Stresne okolnosti, koje najčešće izazivaju depresiju su: gubitak – smrt značajne osobe, samoća, odsustvo prijatelja ili ljubavi, teška bolest, porođaj ili teška trudnoća, selidba ili drastična promena životnih okolnosti, siromaštvo i teški uslovi života, nezaposlenost – besposlenost, pretrpljena katastrofa (zemljotres, požar, poplave i dr.), pretrpljeno nasilje (silovanje, razbojništvo, otmica i dr.), izloženost šikaniranju, zastrašivanju i pretnjama, sudski proces ili čekanje presude, zatvor ili čekanje izvršenja presude.
Depresija je mentalni poremećaj od koga boluje preko 120 miliona ljudi u svetu i nalazi se na četvrtom mestu vodećih uzroka opterećenja društva bolešću. Od tog broja, jedna trećina potraži lekarsku pomoć, a odgovarajući tretman dobije deset do dvadeset odsto. Prema procenama SZO (Svetske zdravstvene organizacije) očekuje se da će 2020. godine biti drugi uzrok opterećenja društva bolešću, odmah iza ishemične bolesti srca.
Kad je reč o faktorima rizika, koji mogu da doprinesu razvoju depresije, možemo da izdvojimo nekoliko životnih situacija. Rizik obolevanja od depresije veći je kod žena (odnos se kreće od 1,4:1 do 2,7:1). Pravi uzrok razlika između polova nije poznat.
Unipolarna depresija pretežno je zapažena u ranom odraslom dobu (od 15. do 44. godine). Ranije se depresija smatrala bolešću sredovečnih i starijih ljudi. Bolest počinje najčešće je između 20. i 25. godina.
Rasne razlike, kad je u pitanju depresija, su neznatne. Neke studije ukazuju da je niži rizik kod crnaca u poređenju sa ostalim rasama. Niži nivo obrazovanja i nezaposlenost predstavljaju faktor rizika za depresiju. Neke studije ukazuju na nižu rizičnost depresije u ruralnim u odnosu na urbana područja. Takođe, osobe, koje žive u braku ređe obolevaju od unipolarne depresije nego osobe, koje žive same, kao i razvedene osobe. Drugi psihijatrijski poremećaji posebno pogoduju depresiji kao i prisustvo teških somatskih oboljenja. Povećan je i rizik među rođacima prvog stepena srodstva.
Svi smo mi od istog lepka
Osoba pogođena depresijom je nesrećna, utučena, tužna, katkad očajna i bespomoćna. Prvo i osnovno što ih muči jeste potištenost, odnosno duboko sniženo raspoloženje. Pojačano je razdražljiva i osetljiva na stres, prigovore, uvrede, kritike i dr. Oseća se usamljeno, napušteno, nevoljeno i suvišno. Potrebni su joj pažnja i društvo. Tipičan depresivac slabije se koncentriše, bezvoljan je, apatičan, trom i usporen, ništa ga ne veseli i ne motiviše. Posledice depresije mogu da budu i poremećaj spavanja, apetita i polne moći, brže umaranje i iscrpljivanje, bolovi u raznim delovima tela i opšta nemogućnost ispunjavanja svakodnevnih obaveza.
Savremena terapija depresivnog poremećaja obuhvata jasne ciljeve lečenja, procenu i tretman komorbidnih oboljenja (specifična fobija, generalizovani anksiozni poremećej i socijalna fobija), procenu samoubilačkog rizika, uspostavljanje terapijskog saveza, razmatranje adekvatne psihoterapijske procedure, primenu odgovarajuće farmakoterapije, praćenje toka i ishoda lečenja kao i procenu terapije održavanja. Psihofarmakološki tretman predstavlja centralni deo terapijskog procesa, a izbor leka zasniva se na proceni njegove efikasnosti, podnošljivosti i sigurnosti primene.
Prva, aktivna faza lečenja traje četiri do šest nedelja. Početno poboljšanje, kod bolesnika koji reaguju na antidepresiv, može se očekivati posle dve do tri nedelje lečenja. Ukoliko posle četiri do šest nedelja nema zadovoljavajućeg poboljšanja, treba povećati dozu leka ili ga promeniti. Druga faza je terapija održavanja i treba da traje do godinu. Cilj je sprečavanje pojave nove depresivne epizode. Treća faza – faza održavanja se razmatra kod bolesnika sa dodatnim faktorima za razvoj nove epizode depresije (osobe sa ponavljanim depresivnim epizodama). Najbolja prevencija ponovnog pojavljivanja depresije je uzimanje antidepresiva i neko vreme pošto su se simptomi povukli. Terapiju nije preporučljivo prekidati bez dogovora sa lekarom.
Nelečena depresivna epizoda traje u proseku oko deset meseci. Oko 75 odsto depresivnih bolesnika doživi i drugu epizodu, obično u prvih šest meseci nakon prve. Bolesnici imaju uglavnom po pet ili više epizoda depresije tokom života. Prognoza je obično dobra: polovina depresivnih bolesnika se oporavi, 30 odsto delimično, a 20 procenat ima hroničan tok.
dr Miroslav Radovanović, spec. psihijatrije
Dom zdravlja Dr Ristić, Narodnih heroja 38
Call Centar 011 2693 287
www.dr-ristic.com
Izvor: Optimist
Registrovani korisnici ne vide reklame
