Nikako nisam uspevala da zatrudnim. Gore, dole, misionarska, dogi, jedi ovo, jedi ono, ali bebe nema. Već sam postajala očajna, mada sam uživala u seksu sa svojim mužem, sebi sam nabacila osećaj krivice i gasila želju. On je to primećivao, ali lekarski pregled nije dolazio u obzir. Na kraju krajeva, već imamo dete, šta je tu je. Tako mi je govorio.

Moja dobra prijateljica mi je pritrčala u pomoć i pozvala me kod sebe, istog trenutka kada sam joj ispričala kako se osećam. Tada je bila u svojoj vikendici, u jednom malom selu u Braničevskom okrugu, iz kojeg potiče. Nikada ranije nisam bila tamo, iako se sa njom družim već godinama. Odlučila sam da odem i na ta način bar malo zaboravim uzaludne pokušaje da ostanem trudna. Pokušavala sam da se pomirim sa tim, međutim, nisam želela to da prihvatim.

Marija mi je rekla gde će me čekati, a zatim ćemo, njenim autom, zajedno otići. Moj muž je ostao kući, a njegovi roditelji su uzeli našeg sina i odveli ga u banju, na jedan kraći odmor. Uklopili smo se, a zatim sam bezbrižno mogla da krenem. Planirala sam da se nadišem zdravog vazduha, najedem dobre i ukusne hrane i napijem hladne izvorske vode. U tom kraju, pričala je Marija, postoje travari, možda da popiješ neki napitak, oni veruju u to, ko zna… Ma, ko zna, rekoh sebi.

Marijina vikendica je izuzetna. U onom starinskom stilu, okružena zelenilom, podsećala me je na davno zaboravljene mirise detinjstva, kada sam odlazila kod bake i deke na selo i tamo provodila raspuste.

Prvog jutra sam se naspavala kao nikada do tada, ukoliko izuzmemo odlaske kod bake i deke. Sačekala me je kafa, doručak, Marija je oduvek bila ranoranilac. „Nisi morala sve ovo Maro, pa jednostavno mi je neprijatno!“, rekoh joj kako se osećam i izvukoh stolicu kako bih sela.

„Da li si ti moj gost? Jeste da više dođeš kao rođak, ali želim da te ugostim da svaki put kad se setiš ovog mesta, glasno uzvikneš koliko ti je bilo lepo!“

„Maro, šta bih ja bez tebe.“, uzdahnula sam i pružila joj ruku.

„Vidi, danas sam planirala da te vodim u šljivar čika Dušana. On to zove šljivarom, iako ima skoro sve vrste voća. Kao mala, znala sam da ceo dan provedem tamo i vratim se kući sva uprljana što od šljiva što od kajsija! Ima i kupina, nadam se!“, obe smo prasnule u smeh. Marija je gestikulacijom pokazivala kako uzima veliku količinu šljiva i trpa ih u usta. „A zatim, večeras se organizuje čuvena igranka ovde. Svake godine pred veliki praznik. Na to ćemo ići.“

„Više sam za šljivar“, blago sam se osmehnula.

„Nikada nisi bila na ovakvoj vrsti igranke draga. Ne radi se o ovde o silnim sisatim starletama koje mašu silikonskim guzicama na televiziji! Ovde se svira isključivo harmonika, i oblači narodna nošnja.“

„To može biti zanimljivo.“

„Itekako!“

Marija je bila u pravu za šljivar čika Dušana. Najele smo se šljiva, ali veliko razočarenje je nastupilo kad smo srele čika Dušana, koji je u svojim srednjim osamdesetim godinama izgledao kao da je bar dvadeset godina mlađi.

„Nema više kupina! Sve su mi kosovi pojeli, nanu im jebem!“, uzviknuo je i počeo da mlati štapom, pokazujući na ogolele pantljike.

„Baš ničega nema?“, upitala je Mara sa vidnim razočarenjem.

„Nema, ič! Ja sam to jurio, te tamo te vamo, sve sam se izlomio! A oni, nanu im poljubim, bezobrazni bre, sve one najkrupnije pojedoše, ostaviše samo one prcvonjke, što se sami osušiše!“

„Posejaćete druge“, blago sam dodala, iz sažaljenja.

„Eh ćerko, pa nemam ja tvoje godine. Što sam sejao, sejao sam. Aj’te na kafu, Milunka kuka kako nema sa kim da je pije, a već joj peta od jutros! Jedna serija, jedna kafa, dođe Dušica opet kafa, pa Milojka preko puta donese kolače, aj’ kafa, sve mi želudac pocrneo od kafe!“

„Pa nemoj da je piješ, čika Dušane, nije baš zdravo.“, reče mu Marija, na šta čika Dušan samo otrese rukom.

„Eh sine, pa da sam živeo zdravim životom, ne bi ja došao do ovi’ godina! Aj’te, eno je Milunka. Dobro, dobro, zvao sam!“, reče prvo Mariji, pa poče da se nadvikuje sa simpatičnom bakicom u cvetnoj marami. Čim se približila, izljubile smo se tri puta i bilo je nemoguće odbiti ispijanje kafe. Ušle smo u veliku kuću, a sa malog ekrana nas je pozdravio glavni junak nove turske serije.

„Ete ti ga! Pa znala sam, crko dabogda da crkneš, ćoravko! ‘El sam ti rekla Dušice, da neće da joj veruje, el sam ti rekla! Jao, što me nervira ovaj Memed (Mehmed), gle! “, baka Milunka je žestoko protestovala, zasmejavući mene i Mariju do suza.

„Kako bi ste vi navijali na utakmici bako?“, upitala sam dok je stavljala džezvu na usijani šporet, iako je leto.

„Ja to ne gledam sine. Moj Dušan poneki put uključi to, al sad mu promenili pa ne možemo da nađemo, čak na šeset i neki kanal ga stavili, mi ne možemo da motamo to. Men’ ako promene, ja ne znam šta ću. Pogledam tako, poneki put ove turske, nema šta ni da gledaš!“

„Nemo’ da lažeš, svaki dan buljiš u to!“, dodaje čika Dušan i uzima novine sa stola.

„Eto, znaš ti da me brukaš pred gostima! I nemo da čitaš te stare novine, ‘el sam ti kupila jutros nove!“

„Pa gde su ti kad si ih kupila?“

„Pa ‘el sam ti dala?“

„Pa nisi, da si mi dala, ja bi’ čitao!“

„O prokle’ da sam, ko zna gde sam ih met’la!“

Opet smeh. Moram priznati da me je stomak boleo kada smo nakon dva sata krenule kući.

Približilo se veče i igranka je počela. Ja sam obukla crne helanke i belu majicu sa resicama. Ispod sam imala beli brushalter. Marija je obukla svoju dugu lepršavu cvetnu haljinu.

Krenule smo i ubrzo stigle do centra sela, gde su igrali kolo. Svi obučeni u narodne nošnje. „Sada samo oni koji su u narodnim nošnjama igraju. Kasnije se svi hvataju i igra se satima! U svaki sokak mora da se zađe!“

„Ne umem da igram!“, rekla sam glasno.

„Pa mi možemo da vas naučimo“, reče mi jedan dečko, omanjeg rasta. Držao je pivo u ruci i mlađi je od mene možda petnaest godina.

„Jel’, a ja ne mogu?“, upitala je Marija i stavila ruku na bok.

„Tetka Maro! Pa kada si stigla?“, upitao je vidno oduševljen dečko, pomalo postiđen, ali je vešto to prikrio. Njegov stariji drug je u srednjim dvadesetim. On je lagano ispijao energetsko piće i povremeno bacao pogled ka meni, ali ništa više. Imao je belu košulju na sebi, koja je tako lepo prijanjala njegovom tamnoputom tenu.

„Kristina, ovo je moj bratanac Đorđe, a ovo je njegov drug…“

„Milan“, reče dečko u beloj košulji.

„Milane, koliko si se promenio!“

„Koliko je godina prošlo?“

„Mnogo!“

„Nisam ovde dolazio pet godina, konačno ove godine. U inostranstvu sam, počeo sam da radim.“

„Joj Milane, baš si se promenio! Ali godine čine svoje. Koliko je samo prošlo od mog preseljenja, mlađa ćerka će napuniti trinaest ovog leta, a starija već ima sedamnaest.“

„Pa to su već devojke.“

„Sad sam dovela prijateljicu da joj pokažem kraj, a upsut i da vidi kako izgleda igranka.“

„Gde mogu da pronađem neku prodavnicu?“, upitala sam nakon kraće pauze. Posmatrala sam omladinu kako igra, vešto uvija noge i zažalila zato što ne umem da igram.

„Pa više nijedna ne radi“, rekoše mi Milan i Đorđe.

„Kako?“

„Pa tako je ovde. Ali moj drug je vlasnik jedne pa mogu da vas odvezem, pošto je malo dalje, da ne pešačimo. Može da nam otvori. I meni je nešto potrebno da kupim.“

„Pa divan si! Hvala ti puno, vidim da ovde ima nekog pića, ali samo alkohola, nigde nema vode.“

„Pa ovde ne“, reče Milan, nakon što se okrenuo i bacio pogled na mali prodajni štand.

„Haj’te vas dvoje onda, ja ću se vratiti do kuće. Glupača, nisam ponela telefon“, reče Marija.

„A ja ću vas čekati ovde“, reče naposletku Đorđe.

„Nećeš sa nama? Treba li ti nešto?“, upitao ga je Milan, na šta je Đorđe samo odmahnuo glavom uz obrazloženje da će otići do kuće koja je blizu da bi se preobuo. Tako smo krenuli.

„Kako vam se dopada ovde?“, postavio mi je standardno pitanje.

„Lepo je, imala sam ranije susreta sa selom. Ali ovo ima neku posebnu priču.“

„Mnogo nas je otišlo odavde, ali ono nas uvek lepo dočeka.“

„Tako si lepo rekao to.“

„Moram vam reći da ste lepi.“

„A ja tebi moram reći da mi ne persiraš. I da mi ne laskaš.“

„To nije laskanje, ja sam iskren i pričam ono što vidim.“

Stavio je ruku na moju butinu.

„Milane, ja…“, pokušala sam da se izmaknem.

„Polako, brzo ćemo.“

„Šta…“

Počeo je da mi ljubi vrat, pa se spuštao sve do grudi. Dugo nisam osetila takvu privlačnost. Neću se stideti da to kažem, želela sam ga.

Počeo je sve više da me pali. Zatim je svoje prste nagurao u moju pičku i tog trenutka sam ga obrgrila i glasno mu rekla da me jebe. Za sva jebanja sa mojim mužem, za moje frustracije, za sve!

„Izjebi me! Odmah!“

Počela sam da mu otkopčavam kaiš, a on mi je pomogao. Samo je povukao pantalone na dole, malo povukao košulju na gore i kurčina je stojala prava poput strele. Počela sam da mu pušim. Uvijao se, povukao mi helanke i gaćice u stranu, pa prstom počeo da mi gladi guzu i picu. Pokušavao je svoj prst da zabije u moj čmar.

„Ah boli me to!“, rekla sam glasno nakon što sam izvadila njegov nabrekli kurac iz mojih usta.

„Boli me kurac, puši ga!“

Pušila sam mu još nekih pet minuta, a onda me je udario po guzi.

„Da vidimo kakva si jebulja!“

Skinula sma gaćice i bacila ih na zadnje sedište. Samo sam skliznula na njegov kurac. Bila sam željna, napaljena. Počela sam da se nabadam.

„Oh to jebuljo, aah, kako se nabadaš! Aaaah!“, ljubio mi je sise, koje je ogolio nakon što mi je skinuo majicu. Ljubila sam ga po glavi, mazila po kosi. Zatim uhvatila za kragnu košulje, čije sam krajeve držale kao uzde dok sam jahala rasnog jebača. Gledao me je, znoj je počeo da ga obliva. Osetila sam da mi se piški. Ne mogu da stanem…

„Kako se dobro jebeš jebuljoooooo, aaaaaaa šta je bre ovo!? Pa ti pišaš! Aloo, ‘ej, upišuljo upišana upišuljooo, košulju si mi ispišalaa, aaah, izlazi napolje!“, uzviknuo je i otvorio vrata auta. Bili smo u nekon napuštenom sokaku, mračnom.

„Jebem te u pičku smrdljivu! Naguzi se!“

Učinila sam ono što mi je rečeno.

„Da ja upišulju naučim pameti!“

„Aah Milane, nemoj u guzu!“

„U pičkulju ću ja tebe, u pičkulju tvoju upišanu!“

Zabio mi ga je. Jebao me je na haubi svog automobila. Auto se tresao od siline. Aaaah, kako me je dobro nabadao, kad se setim!

„Za ovu košulju, uh… kako ću da te razvalim!“

Opet me je udario po guzi. Okrenuo me je na leđa.

„Još ću da te jebem!“

„Aaah odlično jebeš!“

„U pičkulju te ja tvoju!“

Nabadao me i dirao mi sise. Šamarao ih. Podigao mi je noge na svoja ramena, a ja sam ga onda uhvatila za košulju i povukla ka sebi. Jebao me je tako, gledajući me u oči. Počeli smo da se ljubimo. A onda je pokušao da se uspravi.

„Svršiću, alo!“, počeo je da viče.

„Napuni me!“

„Beži u kurac bre, puštaj me!“

I dalje sam ga držala za kragnu i vukla ka sebi. Uhvatio me je za ruke, još uvek je bio u meni. Držala sam i vukla ga poslednjim atomima snage.

„Pusti mi košulju bre!“

„Napuni me!“

„Aah neee, neeeeeee, sve ti jebem, jebeeeeeee! Ah, ah, ah, ahaaaaaaa!“

Svršio je. Pustila sam mu košulju. Samo se povukao unazad i seo na travu.

„Ti nisi normalna.“

„Ti nisi normalan kako dobro jebeš“, rekla sam i stavila ruku na pičku. Bila je vrela. Što od jebanja, što od Milanove sperme koja mi je curila niz butine. Uzela sam malo vrhom prsta i liznula: „I imaš slatku spermu“, dodala sam.

Ušli smo u auto.

„Smrdim na tvoju pišaćku sad.“

Slegnula sam ramenima.

„Šta sležeš ramenima, moramo do moje kuće, da se presvučem. Ti ostani u autu. Jel’ ovo tajna?“

„Niko neće znati kako si i koliko si sperme ispustio dok si me jebao.“

„Sutra se vraćam za inostranstvo, jel koristiš Fejsbuk?“

„Imam zajednički sa mužem. Ne brini, htela sam da me napuniš.“

„Zašto kad imaš muža?“

„Kao da ga nemam.“

Sačekala sam ga dok se presvukao. Imao je dve iste bele košulje, ili ko zna koliko već.

Marija i Đorđe su nas čekali. „Ovaj Nenad nije u selu. Išli smo do Ž. taman je gospođa Kristina videla sve čari ovog kraja“, rekao je Milan. Poverovali su.

Kako je to veče bilo lepo, kad se samo setim. I evo sada gladim nabrekli stomak. Hvala Milane.