Marinela i Milan. Tamo gde su strast i srce
Registrovani korisnici ne vide reklame
Milan je imao četrdeset i pet godina, posao univerzitetskog profesora koji je voleo, i brak koji je funkcionisao kao dobro uhodan mehanizam. Bez kvarova, ali i bez varnica. Ali jedino je jedna devojka Marinela zasijala ozbiljno u njegovom životu.
Te večeri je kliknuo na pričaonicu i počeo da četuje sa Magdom2005. Nije tražio ništa posebno. Više je tražio – priču. Bila je to priča radi priče, s obzirom da nije očekivao da devojka, s tim imenom, očekuje bilo šta od njega.
Nije ni on očekivao s obzirom da je bio u srećnom braku već 12 godina i nikad nije prevario svoju suprugu. Padalo mu je na pamet ali bi onda sebi rekao da nije sposoban za tako nešto, rasejan, previše mršav, a i nos mu je za nijansu veći.
Nije mu to rekla supruga Ljiljana već on, Milan. Sam je sebi bio najveći policajac. Ali, reč po reč, otkrio je da je devojka inteligentna, duhovita, imaju ista interesovanja. Poželela je da ga, nakratko, vidi preko kamere.
To je to – rekao je sebi, sad si gotov – kad te vidi tako matorog, prosedog… Elem, na ekranu se pojavila ona. Marinela. Imala je dvadeset godina, sobu obasjanu toplim svetlom i osmeh koji nije bio naučen.
Govorila je polako, sa blagim vojvođanskim naglaskom. Oči su joj bile zelene, kosa kratka, ofarbana u crveno. Nosila je naočare sa malom dioptrijom i ružičasti džemper sa v izrezom ispod kojeg su diskretno provirivale kupaste dojke.
Njegov izgled je nije uznemirio. Doduše, nije ga ni komentarisala. Razgovor se nastavio sasvim opušteno. O muzici, filmovima, serijama. O noćima kada grad ne spava. O tome kako je studirati i želeti više, a ne znati tačno šta.
Sledeće večeri, ponovo se našao ispred istog ekrana. I one posle toga. Razgovori su postajali duži, tiši, ličniji, ugneždeni u vremenu slobode od Ljiljane. Marinela mu je priznala da ima dečka, vezu koja je stabilna, ali predvidiva.
On joj je, potom, rekao istinu – da je oženjen. Tišina koja je usledila bila je duga.
– Zašto si onda ovde? – pitala je Marinela.
– Iz istog razloga iz kojeg i ti.
Susret u stvarnosti došao je, nakon premišljanja od strane Marinele, nedelju dana kasnije, kad je isplanirala da autobusom ode iz Novog Sada u Beograd. Dogovor je bio jednostavan: kafa. Razgovor. Ništa više.
Marinela je stigla prva. U jednostavnoj haljini, bez šminke kakvu je nosila pred kamerom. Bila je nešto niža nego što je zamišljao, vitka, savršenih nogu. Milan ju je prepoznao odmah.
Razgovor je tekao lakše nego što su očekivali. Nisu pominjali kamere. Nisu pominjali granice. Samo su pričali – o strahovima, o izborima koje su napravili prerano, o onima koje su odlagali.
U jednom trenutku, tišina između njih više nije bila prazna. Bila je puna svega što nisu izgovorili.
– Ne moramo da radimo ovo – rekla je Marinela tiho.
– Znam – odgovorio je Milan.
– Ja sad mogu da odem.
– Nemoj – rekao je blago povisivši glas.
– Rekli smo kafa….
– Jesmo – rekao je i nagnuo se prema njoj a potom žudno usisao njen miris. – I ja sam potpuno lud i znam da imam krizu srednjih godina i da ćeš me odbiti ali želim da znaš: osećam da nismo došli samo na kafu. Iznajmio sam stan na dan, nedaleko odavde. Hajdemo.
Soba na četvrtom spratu bila je tiha, sa prozorom koji je gledao na bolnicu u kojoj je Ljiljana radila. Koja ironija – pomislio je Milan. Sedeli su jedno naspram drugog, on na ivici kreveta, ona zavaljena u fotelji prekoputa njega, svako sa svojim mislima.
Milan je osećao težinu godina koje su ga delile od nje, ali i lakoću kakvu nije dugo poznavao. Marinela je osećala krivicu, ali i uzbuđenje nepoznatog.
Ustao je kao oparen a potom i ona. Kada su se približili, to nije bilo naglo. Nije bilo potrebe za žurbom. Samo dodir ruke. Pogled koji se zadržao mrvicu duže nego što je pristojno. Poljubac je bio tih. Više obećanje nego odluka.
Poljubio ju je još jednom, ovaj put strastvenije i Marinela ga je prihvatila i omotala se oko njega. Prošlo mu je kroz glavu da se neće pokazati kao ljubavnik. Njegov penis nije reagovao. Treći poljubac, četvrti. Njena ruka na njegovim preponama.
– Samo me pusti – rekla je i kliznula do poda. Povukla je šlic i, on je nešto promrmljao a njena vešta, pomalo hladna ruka je uhvatila deo njegovog tela gde se u tom trenutku nalazila pamet Milanova. Oči su joj zasijale. – Lep oblik, fina debljina.
– Oh, hvala.
– Molim – rekla je Marinela i usisala njegov purpurni glavić u usta. Noge su mu klecnule ali su se njene male šake spustile na Milanove guzove a njena glava krenula ritmički da pomera napred-nazad.
Sa svakim pokretom porastao bi za par santimetara. Vrelo ždrelo, snažne usnice, metodički, savršeni pokreti i te zelene oči, jebali su ga, njega, njegove godine, profesuru, status, strahove, frustracije i pretvarali ga u ono što je trebao da bude.
– Veliki ste, gospodine profesore – reče Marinela, hvatajući koren kurca tankim, belim prstima.
– Mmmm, hvala.
– Veći od mog dečka. Baš veći.
– Mhmmm. – Udarila se kitom par puta po obrazima.
– Šta to radiš?
– Kad vi mene ne kažnjavate moram sama – reče a zatim mu bezobrazno namignu i nastavi da sisa skiptar njenog novog kralja seksa. Zastala je i pogladila njegove testise. – Veliki ali, razvučeni testisi… Zašto profesore?
– Hmm, godine?
– Ne znam. – Uzela je njegov levi testis i počela da ga sisa.
– Ne, nije. Mislim da su prepuna. Treba ih isprazniti.
Gurnula ga je na krevet. Pao je leđima. Stala je iznad njega, pomerila gaćice u stranu i zajahala ga.
Osećaj, mlade, uske, vrele pice, slatke pice mladosti koju nije probao više od petnaest godina, bio je tu, ponovo, šaljući ga svojim stiskanjem, sokovima, vrelinom, nazad u mladost, u zaboravljena zadovoljstva.
Marinela ga je jahala, pomalo grubo, neiskusno, ali s mnogo entuzijazma. Velikim šakama je skinuo njene bretele. Nije nosila grudnjak. Te ružičaste lepotice-bradavice zvale su ga da ih uzme kao zrele maline, to malo, tvrdo dupe, savršeno oblo, da ga stiska i šaketa.
Karlica njegova ga vodi naviše, da se sudari s njenom, sve ide kako valja…
Marinela je sklopila oči, predala se, prelazila u polused, telo na telo, ljubi i udara.
To je to – za to je živeo, spremao se, nek izgori, dobije srčan udar, telo nek bude celo u modricama i njenim ujedima, Ljiljana neka ga ostavi, ne mari. Samo da je uzima, iznova i iznova, jer dok je uzima on je živ.
Marinela se izvija unazad dok profesor roksuje, glava mu je među grudima, a titraji, manji pa sve viši, karlica, vulva, stomak, celo telo.
– Izjebi me, profo, izjebi me! Ahhh!
Ud mu je utrnuo, izbezumljen je, daleko od svršavanja ali uživanje je već u tome što gleda ovu predivnu devojku kako doživljava jedan vrhunac za drugim. Pušta je da se smiri na njegovom kurcu a onda je lagano prevrće, spojen s njom, na leđa i kreće lagano da je kara.
Lice joj je ozareno a zenice raširene.
– Još možeš? Ivan, on…
– Jebe mi se za Ivana! Primi ovo, primi ga dobro – Kaže i sad je kara žestoko, noge su joj savijene, stopala na grudima.
Hefta stari faker, bridi mu gornja strana kite, ubrzava ritam, udara joj u matericu, oseća kako sperma navire, vadi ga i dugim mlazovima zaliva njen stomak i grudi. Puca mu u glavi, urla, udara batinom po mladoj zategnutoj koži.
Marinela, lascivno isplaženog jezika, razmazuje seme po sebi.
– Mmm, to je odlično za moju kožu.
Jutro je došlo prerano. Marinela je stajala kraj prozora, obučena, sa šoljom kafe u šakama dok je Milan vezivao pertle. Nisu znali šta da kažu, jer su oboje znali da ovo nije početak – ali nije ni kraj.
– Ne znam šta će biti dalje – rekla je Marinela.
– Ni ja – odgovorio je. – Ali znam da ovo nije bila greška.
Pogledali su se poslednji put, noseći sa sobom nešto što neće moći da objasne nikome. Ne kao priču o izdaji, već kao trenutak kada su se setili ko su a potom oni su se vratili svojim životima – malo drugačiji nego pre i spremni za novi susret.
Iwon
Nastavak: Marinela i Milan. Ljiljana u šumici.
Autor ovog posta je:
Registrovani korisnici ne vide reklame
