Alfredo Ormando – italijanski Stonewall
Registrovani korisnici ne vide reklame
U italijanskom donjem domu Parlamenta ovih dana se vode rasprave oko usvajanja zakona koji bi istopolnim parovima priznao pravo na civilnu uniju. Italija je najveća zemlja zapadne Evrope koja u svom zakonodavstvu i dalje ne prepoznaje zajednicu života između osoba istog pola. Čak je i ovaj tekst zakona koji je trenutno u proceduri morao da bude „ublažen“ tako da su iz njega izbačeni delovi koji bi istopolnim parovima omogućili usvajanje dece.
Istovremeno, demonstracije protivnika i pristalica gej brakova organizuju se sa nesmanjenom žestinom.
Dok traje rasprava u parlamentu možemo da se osvrnemo na događaj koji pojedini LGBT aktivisti u Italiji zovu „italijanski Stonewall“. Događaj koji je bio ona prelomna tačka posle koje LGBT osobe u Italiji nisu više pristajale na ulogu žrtve već su počele aktivnije da se bore za svoja prava.
Sve je počelo onog hladnog januarskog jutra 1988. godine kada je jedan čovek kleknuo na kameni pločnik ispred bazilike Svetog Petra, renesansne crkve koja dominira ovim rimskim trgom. Narednog trenutka ovaj čovek se našao u plamenu. Nakon što su dvojica prisutnih policajaca ugasila plamen čoveka su odvezli u bolnicu. Skoro celo telo bilo je prekriveno opekotinama trećeg stepena. Alfredo Ormando preminuo je nakon deset dana.
Ko je bio Alfredo Ormando, čovek koji je zapalio plamen koji i danas gori kada je u pitanju borba za gej prava?
Kao i svaka tragična gej priča i ova počinje u malom gradu. Gradić se zove San Kataldo, a nalazi se na Siciliji. Tamo je, krajem pedesetih godina prošlog veka, rođen dečak po imenu Alfredo. Nije se ni po čemu razlikovao od većine svojih sugrađana osim što je bio gej. Odrastajući u zatucanoj katoličkoj sredini Alfredo je bio ubeđen da svi znaju njegovu tajnu. Strahovao je kako će sugrađani u nekom nemarnom pokretu ruke prepoznati demona koji se krije u njemu. Na ulici je imao osećaj da ga svi gledaju i da njihovi pogledi prolaze kroz odeću i kožu prodirući pravo u njegovu tajnu koju je krio u duši. U pokušaju da se sakrije od tuđih pogleda Alfredo je nosio naočari za sunce sa što većim okvirom.
Zbog svega ovoga on odlazi u Palermo gde čini prve korake ka ostvarenju njegove želje da postane pisac.
Jedina knjiga koju je uspeo da objavi jeste poluautobiografski roman u kome opisuje svoje misli i iskustva koje je imao tokom svog dvogodišnjeg boravka u manastiru tokom kojeg je pokušao da se približi bogu i očisti od „nečistih“ žudnji.
„Nije tačno da je predivno biti gej“, napisao je u knjizi. „Naprotiv, to je neprekidno umiranje iznutra. Morate ili da prihvatite da ste gej ili se ubijete.“ Alfreda je neprekidno mučilo ono što se u šali često zove „katolički greh“. Njegova tragična smrt dokazuje kako „katolički greh“ nije šala, makar ne duhovita, kao i da religiozna netolerancija nije samo opasna po zdravlje i dobrobit gej ljudi već zna da bude i smrtonosna.
Vatra koju je Alfredo zapalio simboliše iskustva gej ljudi iz istorije koji su često spaljivani na lomačama zbog zločina sodomije. Vatra takođe predstavlja izraz njegovih osećana, strasti, života, besa… U Bibliji vatra predstavlja komunikaciju sa bogom. To je bio njegov kaming aut kako pred Gospodom tako i pred celim svetom.
Bio je to i njegov protest protiv Katoličke crkve i verske zajednice koja ne želi da prihvati istopolnu ljubav kao nešto normalno.
Sličan protest učinio je i metodistički sveštenik i borac za ljudska prava Čarls Mur koji se zapalio u Teksasu 2014. godine. Deset godina ranije on je svojim štrajkom glađu pokušao da skrenu pažnju na svešteničku stigmatizaciju i progon homoseksualaca. Tog sunčanog juna on je parkirao kola na parkingu šoping centra polio se benzinom i zapalio. Jedan prolaznik je video šta se dešava i aparatom za gašenje požara koji je uzeo iz obližnje prodavnice pokušao da ugasi plamen. Čarlsa Mura su odvezli u bolnicu gde je preminuo iste večeri.
U oproštajnom pismu koje je ostavio za sobom objašnjava kako svojom smrću želi da podstakne ljude da više brinu o gej pravima, građanskim pravima i borbi protiv diskriminacije i rasizma.
Želeo je da njegova smrt ima neki smisao, da bude nacionalna vest.
Oba slučaja naišla su na osudu konzervativnih političara, javnosti i klera. Alfredovu smrt objašnjavali su, ne kao protest protiv Crkve, već kao posledicu presije u porodici, a njegov čin opisivali kao patetičan. Nakon Murove smrti lokalni šerif i mediji negirali su postojanje rasizma i diskriminacije u tom delu Teksasa ubeđujući ljude da je njegova smrt besmislena.
Svi oni kao da su zaboravili jedno malo starije i malo poznatije žrtvovanje iz ideala na brdu Kalvarija iz koga je ponikao pokret koji je tek vekovima kasnije uspeo da osvoji celu Evropu i gotovo ceo poznati svet.
Piše: M. Aranđelović, izvor: Optimist
Registrovani korisnici ne vide reklame
