Na terapiji: Prva prava seansa
Nastavak priče: Na terapiji: Uvod
Novi dan je osvanuo. Sunčan, vedar.
Taj april zaista nosi neku toplinu i pozitivnost u vazduhu.
Ostavljam otvoren prozor od sobe da izađe blud koja me je držala pola noći. Otišla sam da se istuširam i spremim za odlazak kod psihijatra.
Dok sam se tuširala zatvorila sam oči i vodu lagano usmjeravala po vratu… grudima, sve do ribice. Lagano sam je mazila i uvlačila prste u vlažni otvor… kakva si ti drolja, Ivana… – pomislila sam i završila tuširanje.
Obukla sam helanke ispod kojih gaćica nije bilo, i košulju bez brusa… napravila kovrdže na kosi… Nakon spremanja krenula sam na – liječenje.
Bio je pred vratima kad sam stigla, pušeći cigaretu. Osmijehnuli smo se jedno drugom i pozdravili.
– Divan je dan, pa sam malo izašao ispred – nonšalantno je rekao.
– Da, baš je toplo – pokušala sam se nadovezati i ušla u ordinaciju.
Njegova ordinacija je zapravo bila prijatna prostorija, soba sa radnim stolom, kožnom foteljom, ormarom, sobnim cvijecem, foteljom za pacijente i ležajem. Ušao je ubrzo za mnom.
– Pa, kako smo danas, Ivana? – upitao je kao da se prosle noći ništa nije desilo.
– Dobro sam… A Vi?
– Odlično, kao i uvijek – odgovorio je. – Prošla noć je bila burna – rekao je gledajući u kompjuter, sasvim ozbiljno.
– Uh… da – pomalo stidljivo sam rekla.
Moj stid se kosio sa činjenicom da je dekolte na košuljici veliki, da nemam brus i da se ribica jasno uslikala na helanke, jer nemam gaćice. Dok mi se to motalo po glavi, začula se lagana muzika, Leonard Cohen ili ko već.
– Napeta si, vrijeme je da se opustiš, pređi na ležaj – opet, ozbiljno je rekao. Ustala sam i legla na ležaj. – Svako čulo je jasnije kada su oči zatvorene – izgovorio je to noseći povez u ruci.
Na momenat sam poželjela da skočim i pobjegnem ali strah me je prikovao za ležaj i nisam se mogla pomjeriti. Očigledno fantazije i stvarnost ne utiču na mene na isti način.
– Budi mirna i samo me slušaj – rekao je kao da je osjetio moj strah.
Očima poslušne kuje obećala sam poslušnost…
Stavio mi je povez. Srce je lupalo 300 na sat a međunožje vlažilo. Stisla sam noge, refleksno. Nasmijao se ponovo.
– Raširi noge – zvučalo je kao naređenje. – Nesigurno, uradila sam to i nedugo zatim osjetila njegovu ruku. Uzdahnula sam.
Činjenica da nemam veš navela ga je da mi polako skine helanke govoreći da je sve što on radi – dio terapije. Nije mi izgledalo tako, ali napaljenost koju sam osećala bila je jača od zdravog rezona….
Bila sam polugola. Pred svojim psihijatrom. Psihijatrom koji mi je rukama prelazio preko butina i ribice, lagano je mazeći. Izdizala sam karlicu želeći da me izjebe bar rukom ali on je samo pljesnuo po njoj i opet rekao:
– Mirna.
Opet je negdje otišao. Sama ću se zadovoljiti – pomislila sam, ali u momentu kad sam krenula da se dodirnem čula sam njegov glas:
– Vrati ruku nazad.
Uplašeno sam povukla ruku i čula zveckanje nečega… To su bile lisice. Hladne, metalne lisice.
Nisam se opirala, u dnu duše željela sam to, obučena poput drolje našla sam se na terapiji i dala znak… – mislila sam ali fijuk kaiša koji je preletio preko mojih butina me je trznuo ponovo. Vrisnula sam.
– Ćuti, inače ću udarati jače – mirno je rekao.
I nastavio. Kaiš je plesao po mojim butinama, ribici i sisama, čije su bradavice bile i više nego krute.
Stiskala sam zube, ispuštala tihe uzdahe i uvijala se, ali noge nisam mogla skupiti, bila sam vezana.
Nakon dvadesetog udarca stao je. Počela sam plakati, boljelo je. A on je prišao mom uzglavlju i počeo da mi mazi kosu, lagano prstima prelazeći do usana… Njegov dodir bio je tako umirujući da sam izdigla glavu i poljubila mu ruku.
– Od sada, bez moje dozvole ni ne pomišljaj da diraš pičkicu. Jasno? – Opet sa naredbom u glasu mi je rekao.
– Nikada više, obećavam – izgovorila sam.
Odvezao me je i naredio da kleknem. To je suludo – pomislila sam ali me je želja za njim vukla da to uradim. Našla sam se na koljenima pred njim i po naređenju skinula i košulju.
– Pa ti nemaš ni brus – sa podsmijehom u glasu je prokomentarisao.
Bila sam polugola. Sad sam gola potpuno, pred strancem koji je trebalo da bude moj psihijatar… Njegovi prsti stiskali su i zavrtali moje bradavice… na svaki moj glasni uzdah dobija sam šamar i želju da mi konačno zabije kurac, nebitno gdje…
Nisam mogla više da izdržim i rekla sam mu baš kao u snu:
– Molim Vas, jebite me. Iskoristite kako želite… – Spustila sam se još više pred njegove noge, moleći ga. Uhvatio me je za kosu i šamarajući rekao:
– Ne još, kurvice. Prvo ćeš da pušiš.
Odvezao mi je oči i okrenuo me ka ogledalu koje se nalazilo iznad ležaja.
– Pogledaj se dobro – rekao je.
U ogledalu kao da je bila druga osoba… gola, čupava, razmazane šminke i željna kurca… Tako sam izgledala. A on je uveliko otišao do svoje fotelje. Pljesnuo je po svom koljenu kao da zove psa da mu priđe, a ne ženu. Ubrzo je potvrdio moju pomisao riječima:
– Dođi kujice.
Na kolenima sam dopuzila do njega. Njegov kurac je zaista bio premoćan i željno sam krenula da ga pušim. Navlačio mi je glavu kao da nije dio mene, a onda ustao i kaiš vezao oko mog vrata. Polusvjesna, pratila sam svaki njegov pokret.
Poveo me je do vrata i pribio uz njih. Tada mi je žestoko jebao grlo, a ja pribijena uz vrata, nisam imala kud. Borila sam se za vazduh svaki put kad bi mi kurac duže zadržavao u grlu.
Osjetila sam da ubrzava i da njegova sperma ide u moje grlo… gutam sve, do zadnje kapi i on lagano vadi kurac iz mojih usta. Opet me miluje po kosi govoreći kako sam bila dobra.
Gledam bez riječi za njim dok ide ka fotelji i zakopčava pantalone.
– Obuci se i idi. Za danas je terapija gotova…
Nastavak: Na terapiji: Robinja na kiši