Život u tesnim cipelama
Registrovani korisnici ne vide reklame
Finska poslovica kaže da se „mudrošću kuća gradi, a razumevanjem održava“. Ipak, da li smo danas sposobni da bliske i ljude u našem okruženju, ali i one, koje ne poznajemo, ali čitamo ili slušamo o njima, razumemo, prihvatamo, bezuslovno i bez osude ili, kako kažu psiholozi, da li smo sposobni da bar za trenutak „budemo onaj drugi“? Za razliku od simpatije, kada proživljavamo osećanja nama dragih i bliskih osoba, putem empatije (danas sve češće upotrebljavane reči, a tako malo primenjenog osećanja) trebalo bi da saosećamo, da se uživljavamo u svest drugih osoba, da se identifikujemo s drugima i njihovim načinima mišljenja i osećanja, iako su suprotna našim. Ovako gledano, čini se da današnjoj civilizaciji najviše nedostaje baš – empatija. O tome da li je današnji čovek saosećajan i kako možemo da naučimo da bolje razumemo druge razgovaramo sa Irinom Radanović, psihologom i psihoterapeutom u Domu zdravlja Dr Ristić.
Šta je to empatija?
Pojam empatija se prvobitno koristio u estetici i eksperimentalnoj psihologiji, a povezuje se sa nemačkim filozofom i psihologom Lipsom, koji je pokušao da objasni način na koji se unosimo u umetničko delo i pridajemo mu određeno emocionalno značenje. Ubrzo nakon toga je empatija postala često upotrebljivan pojam u različitim društvenim naukama, pre svega u psihologiji.
Danas se njime u najvećoj meri koriste stručnjaci za mentalno zdravlje i od velikog je značaja za psihoterapijski rad. Međutim, empatija se sve češće upotrebljava i u svakodnevnom govoru i zato bi bilo korisno jasno je definisati. Univerzalnu definiciju empatije nije lako dati, jer, sa apsekta psihologije, postoje različita objašnjenja i pristupi ovom pojmu, u zavisnosti od teorijskog gledišta stručnjaka.
Najčešće pominjano, pa i u najvećoj meri prihvaćeno, je gledište poznatog psihologa Karla Rodžersa, gde on empatiju definiše kao sposobnost osobe da opazi i razume referentni okvir druge osobe sa njegovim emocionalnim komponentama i značenjima kao da je upravo ta druga osoba, ali nikada ne gubeći taj „kao da“ uslov.
Dakle, empatija podrazumeva mogućnost osobe da razume tuđa razmišljanja i osećanja, da svet percipira onako kako to čini druga osoba, tj. da posmatra svet „iz cipela drugog“. To ne znači da osoba doživljava i emotivno proživljava isto što i ona druga, već da je prisutno tzv. empatičko razumevanje.
Treba razlikovati empatiju od simpatije ili sažaljenja, jer dok je empatija „osećanje sa nekim“, simpatija podrazumeva „osećanja za nekog“. Na primer, empatisati sa osobom koja je tužna bi značilo da i vi sami osećate tugu, dok bi simpatija pre sa sobom nosila sažaljenje.
Zašto je u današnje vreme emapatije sve manje, gde se izgubila ljudskost?
Empatija ne znači nužno da će se osoba ponašati na određeni način. Moguće je da osoba empatiše sa drugom, ali da u skladu sa svojim interesima i ciljevima odlučuje da se ponaša na određeni način, koji može biti etiketiran kao „nehuman“ (na primer, u situaciji krize, poslodavac može empatisati sa radnikom, koji ima troje dece i ostaje nezaposlen, ali to ne mora da promeni njegovu odluku o otkazu). Ili, pri raskidu, jedan od partnera može zaista empatisati sa onim, koji taj prekid ne želi, ali to opet ne znači da će zbog toga ostati sa tim partnerom.
Međutim, to može biti dobra osnova za korektan dalji odnos. Zato je problematično govoriti o empatiji kao o nečemu na osnovu čega bismo mogli pretpostaviti određeno ponašanje, jer pri svakom odlučivanju i postupanju različiti faktori imaju značajnu ulogu. Ipak, činjenica je da zbog sve složenijeg, opterećenijeg i otuđenijeg načina življenja i empatija ima sve manju ulogu, ne neguje se i zanemaruje.
Da li se empatija uči ili se stiče rođenjem te koliko je važno vaspitanje?
Smatra se da postoji i neurološka osnova za empatiju, a ona se definitivno razvija tokom života. Sposobnost za empatiju podrazumeva određeni stepen razvijenosti kognitivnih (spoznajnih) sposobnosti i za razvoj empatije se smatra u velikoj meri značajnim afektivni (u smislu razmene osećanja) odnos roditelja i deteta.
Dakle, različiti faktori utiču na razvoj empatije, kako lični tako i socijalni. Određena istraživanja su pokazala da se empatija razvija u okruženju u kom su zadovoljene emocionalne potrebe deteta, dok ukoliko to nije slučaj (na primer, kod zanemarene i zlostavljane dece) kapaciteti za empatiju su najčešće manji, ali to ne mora nužno da bude pravilo.
Da li zbog prevelikog saosećanja sa drugima možemo da zaboravimo na sopstvena osećanja?
Sa empatijom se ne može da pretera, jer to je „osećanje sa“, a ne „osećanje za nekog“. Ona podrazumeva, pre svega razumevanje drugog, a ne osećanje za drugog.
Kakva je veza između inteligencije i empatije?
Noviji pravci u psihologiji govore o postojanju više različitih vrsta inteligencije, što treba imati u vidu kada govorimo o povezanosti empatije i inteligencije, jer empatija nije u vezi sa svim vrstama inteligencije. Najveći broj psiholoških istraživanja je pokazao da postoji pozitivna korelacija između empatije i emocionalne i socijalne inteligencije, što znači da osobe koje imaju veću sposobnost za emaptiju pokazuju i veći stepen emocionalne i socijalne inteligencije.
Šta nam dobro može doneti empatija?
Zdrave i funkcionalne odnose sa drugim osobama, bilo da je reč o porodičnim, partnerskim, socijalnim ili poslovnim odnosima. Omogućava nam razuevanje, koje je moguće, ukoliko mi to želimo i možemo, iskoristiti na pozitivan način.
Izvor: Optimist
Registrovani korisnici ne vide reklame
