Zašto je (još uvek) dobro biti gej u Srbiji
Registrovani korisnici ne vide reklame
Kao svojevremeno prvi kolumnista prvog internet sajta u Srbiji posvećenog gej zajednici, Gay-Serbia.com, u vremenu kada je internet još bio novotarija, gej zajednica sasvim imaginarna ideja ekscentričnih aktivista, a polit-korektne i „inkluzivne“ skraćenice LGBTQXYZ tek čekale sledeću deceniju da se zavrte u projektnim predlozima i grantovima, imao sam tu čast i privilegiju (nikada nisam ni pomislio da je nešto manje grandiozno) da iz prve ruke budem svedok, protagonista i konačno ugledni plemenski starac i istoričar jedne permanente (r)evolucije gej života, nes(a)vršene sage i tele-novele o grabljenju mrvica slobode i hrabrosti za sve te anonimne i autovane, aktivističke i defetističke, pinkovane, urbanoidne i ine pedere, lezbače i trandže koja evo traje već skoro 20 godina.
Kao i svaka epopeja, dovoljno zanimljiva da se njene pobede, blistavi časovi i skandalozni promašaji evociraju pored logorske vatre, u eksluzivnom prestoničkom salonu ili kakvoj proto-mrak sobi (darkroom, taj pelcer gej seks-kulture koji nikako da se primi na ovom podneblju), priča o promenama, odrastanju i emancipaciji gej ljudi u Srbiji je narativ o velikim očekivanjima, potrazi za izgubljenim vremenom i prilikama, ali i sasvim sapuničasta, beskrajno kemp-zabavna zbirka anegdota o preživljavanju i snalaženju pod najnepovoljnjim i za svakog obeshrabrujućim prilikama.
Ova priča morala bi da ovekoveči sve poznate i nepoznate, strejtirane i manje strejtirane tetke, ženski identifikovane žene-lezbejke, X-dive što su ostavile život pored šipke, trandže u poliesteru i kreatorke visoke mode, zaraćene aktivističke vedete i NVO kraljice, kratko ošišane dečake iz bloka i iste takve devojke, časne starine iz kruzinga, intelektualno-salonski creme de la creme Beograda i fizikalce koji svima lome srca, opskurne ekstra-za-ekstra-A-za-A-a-ne-fem haratelje četova i Romeo profila, neustrašive performerke? lezbejskih skečeva i profesionalne reketaše fondacija i projekata, namrgođene, ortodoksne stare labrisice i nove što su all-inclusive, zanosne mišićave momke pod treperavim klupskim svetlom i raspomamljene, ruke-u-vis obožavateljke Cece, Jecine torbice i impersonatorke Seke, stidljive omladince koji kradu prvi stisak ruke u budžaku nekog ofucanog kafea i prekaljene veterane mračnog i fascinatnog podzemlja nasumičnog seksa i instant-zadovoljenja, anonimne i brendirane, poražene i nestale, blistave i prisutne, sve njih i mnoge druge, junake i heroine neopevane, nevidljive bitke da se preživi – i napreduje – u Srbiji, koja može biti sve, samo ne majka i zaštitnica.
Ako bih želeo da parafraziram spisateljicu Slavenku Drakulić, napisao bih priručnik „Kako smo (kao gej) preživeli stanje života u Srbiji i čak se smejali“ za sve neupućene i dobronamerne posmatrače kojima nikako nije jasno zašto postoji toliko razloga za optimizam u zemlji čiji građani, a svakako ne manje i građanke, svake godine na pomen Parade ponosa u stanju moralne panike kontempliraju o „bolesnima i perverznima“ i kao čestiti porodični ljudi zaklanjaju sopstvenu decu od ovog prizora transparentima sa vrlo grafičkim i nedvosmislenim prikazom dvojice muškaraca u aktu kopulacije (da su našoj generaciji bila dostupna tako očita pokazna učila, mnogo bismo lakše savladali bukvar pederaja).
Razlog za optimizam, dakle, nije u pretpostavljenom očekivanju svetlije budućnosti, već u svakodnevnim znacima što stoje na putu ka njoj. Davno smo prošli fazu „radionica za osnaživanje“ i anonimnih saopštenja za medije.
Gej ljudi u očima javnosti danas imaju imena, lica, a poneki i partijske karijere. Umesto monopola jednog kluba, danas uživamo u kompetitivnoj ponudi muzičkih ukusa (premda je možda jedino Ceca večna?), policija nas čuva i pazi više nego ustavni poredak i teritorijalni integritet, predsednik prima na kanabe, poverenica za zaštitu ravnopravnosti deli packe mitropolitu, a naši i „naši“ se povlače po sudovima.
Mi danas fejsbukujemo, romejišemo, četamo, crtamo, pišemo, pravimo foto-montaže i gostujemo kod Ivana Ivanovića na „Prvoj srpskoj“, nalazimo se eksplicitno pomenuti u nekoliko zakona i još samo čekamo to famozno izjednačavanje statusa raznopolnih i istopolnih bračnih i vanbračnih zajednica, pa da kolektivno doživimo gej apoteozu (teško je dovoljno naglasiti koliko je ovo poslednje važno, jer se ravnopravnost ne ostvaruje parolama, već novcem i zakonskim priznanjem suštinski banalnih, ali za kućni budžet vitalnih realnosti života udvoje).
I još nešto – sada je u klubu Pleasure, inače glavnom ovosezonskom okupljalištu, koje, uzgred budi rečeno, nastavlja časnu tradiciju pomanjkanja kreativnosti kada je u pitanju nadevanje imena za gej klabing (cenim da je vrh kreativnosti bila „Farma“ devedesetih koja je tako proročki najavila potonje fenomene), sasvim već prihvatljivo i uobičajeno skidati majice i otkrivati impozantno oblikovana poprsja, kao ubedljive dokaze časova i para spucanih u teretani, na očigled i očijuk svima. Istina je, polako i ne uvek spretno, postajemo kao sav ostali svet, dizajnirani, utegnuti i savršeno klonirani prema najstrožem standardu i diktatu gej estetike, možda banalniji, dosadniji, ali svakako bliži zajednici sa sličnim težnjama i snovima.
Takav je oblik stvari koji će doći, neumitna evolucija koja talasa čak i najustajalije ćoškove Srbije, marš miliona ka nekakvoj kulminaciji istorije u kojoj će gej zajednica odjednom prepoznati svoje mesto pod zubatim suncem inače inatne i promenama nesklone zemlje. Taj trenutak još je zasigurno mnogo razgolićenih prsa i političkih inicijativa ispred nas i teško da će ikada biti potpun, no, da li je ikada postojao savršeni tajming? „Proleće je, a ja živim u Srbiji“ – sažeti je iskaz decenijske teskobe i lamenta nad nedostatkom bilo kakve promene, ali to ne mora nužno biti zapečaćeno i nepromenljivo stanje stvari, a svakako nije razlog za očajavanje. Pa, mislili smo da nikada nećemo izaći iz konkretnog i figurativnog podzemlja mitološkog kluba X sa kraja devedesetih, a evo dođosmo do Andrićevog venca.
Biti gej danas u Srbiji nije kletva niti loša karma, ali inicijativa za promenu, na kraju krajeva, uvek je na individualnom planu. Promena počinje onog trenutka kada se u promenu poveruje.
Autor: Vlada T
Izvor: Magazin Optimist
Registrovani korisnici ne vide reklame
