ALITALIA
Registrovani korisnici ne vide reklame
Trg, korak i pogled. Erotika u kamenu i u telu, prošlost i sadašnjost, stvarnost i imaginacija, italijanske statue i italijanski ljubavnici – putopis ili pornografija?
Italija. Od grada do grada. Potraga za autentičnim duhom predela. Iz regije u regiju, brzim crvenim vozom. Gost koji želi mnogo nikada nema dovoljno vremena. Prošlost i savremenost, kultura i intima, hrana i zabava, italijanske statue i italijanski ljubavnici – a samo jedan dolazak. Bolonja, Firenca, Venecija. Tri grada, tri regije i samo jedan dan više. Emilija Romana, Toskana, Veneto.
Prvi je studentski grad, univerzitetski centar, zasvođen, ukorenjen u vremenu, lep i lišen adrenalina. Stvoren za zaustavljene kadrove, za iskorake iz uobičajene brzine za espresso na trgu duge, duge poglede. Prvi dan provodim u potrebi da potrošim što više ulica i popijem što više kafe. U istom prepodnevu mešaju se katedrale, kipovi, ljupki kafei i mladi komunisti, aktivisti koji prodaju majice na trgu i govore o pravima radnika ali isključivo na svom jeziku. Nijedan drugi ne znaju, ali su njihovi povici i stisnute pesnice lako prevodivi kao što je i njima jasno da tražim drugu veličinu majice od one koju su mi ponudili. Bez cenkanja plaćam deset evra za komad sintetike na kojem piše „Antifascista“ iako za isti novac mogu da kupim tri bolja komada u „H&M“ radnji preko puta.
Iz ulice Ugo Bassi lako se stiže u Via Polese, gde se nalazi najposećeniji gej bar koji radi samo u večenjim časovima. Zove se „Bart“, a danju je prekriven limenom roletnom na kojoj ne piše ništa.
Jedini veći klub je na drugoj strani grada. Iako ime „Kinky“ obećava radno vreme ograničeno isključivo na vikende ne uklapa se u moj raspored. Do „Barta“, ulica se pruža svom svojom dužinom. Tiha je, kao u predgrađu, iako je samo na nekoliko stotina metara od glavnog trga. Tu intima nadsvođenih trotoara, u gradu u kojem je nemoguće pokisnuti, dolazi do punog izražaja.
Neko dete viri iza stuba, prolaznik doslovno promiče, roletne na prozorima su različitih boja. Uveče „Bart“ izgleda drugačije. Limeni zaklon je podignut, izlog i vrata su crni. Na njima piše „men inside“, a može se ući tek nakon što se pozvoni. Neobećavajuću spoljašnjost smenjuje živahan prostor i ljubazan čovek na vratima, feminiziran i veseo, u kasnim četrdesetim. „Ciao bello!“ klikće pre nego što sam zakoračio i traži „drink card“. Ne govori engleski ali mi pokazuje kuda da prođem.
Iz uskog hodnika u koji je smešten samo njegov pult ulazi se u bar. Gledam ga ponovo. Izgleda kao da je čitavu večnost tu i kao da će čitavu večnost tu i ostati. Crne kratke kovrdže, tuboki tragovi bora na licu, majica do pupka, spuštene farmerke, čvornovate ruke, neka ogrlica. Na majici ima print tropskog predela ali mi se čini kao nezamisliv bilo gde izvan tog svog pulta, šaltera i garderobe iza. Ključari su uvek na istom mestu, domaštavam situaciju sedeći za pravougaonim šankom u polupraznom baru. Na levom zidu su uspomene nekih gejeva iz Havane, nekako se oseća istorija u atmosferi mesta, tek poneko ulazi uz veseli pozdrav ključaru. Sporazumevamo se oko toga šta želim da popijem, u baru se ne puši i to me čini nervoznim, šipke za ples na podijumu deluju sablasno i prazno. Dolazi par starijih muškaraca, meštana, zatim još nekoliko stalnih gostiju i tek tada saznajem da postoji i „smoking part“. Svi međusobno razgovaraju, poznaju se, gledam u jedan običan utorak u Bolonji, u sasvim obično veče kojeg se ne tiče moje putničko nestrpljenje.
U Firenci se ne osećam kao boem za šankom već kao zadihani turista koji želi da prestigne vreme. Činjenica da hodam tlom kojim su hodali Mikelanđelo, Makijaveli, Nikola Pisano i svi ti čarobni istorijski muškarci čini da se osećam najsvečanije u životu. Sveštenik u dvorištu palate Veccio drži strastveno predavanje okupljenim studentima. Vatreni govor me tera da prisluškujem, stisnutom pesnicom on naglašava snagu nekadašnje Firentinske republike. U senci impozantne reprodukcije Davida, patriotsko-građanskog simbola tog doba, pod otvorenim nebom, sve je požuda. Znanje je požuda, umetnost je požuda, prošlost je požuda, kamen je požuda. U dvorištu galerije Uffici zatvaram oči u poslednjim naporima da pronađem snagu da hodam dalje. Iza mene je jurnjava po Ponte Veccio, Duomo, stajanje u redu uprkos rezervaciji ispred galerije umetnosti ne bi li konačno stao pred najlepšeg među najlepšim muškarcima, stvarnog Davida, izvornog, sačuvanog, večitog.
Na trgu Santo Spirito osećam stvaran bol unakaženih stopala koji smirujem razmišljanjem o odranoj koži na freski Strašnog suda. Jedini Mikelanđelov autoportret. Odrana koža spremna za pakao. Homoseksualac koji nije slikao sebe, umetnik koji je u religijske scene ubacio sve svoje ljubavnike a da to nikome nije smetalo, čovek zaljubljen u telo, u volumen i sirovu snagu, anatom koji se, pred sam kraj, vratio gotovo srednjevekovnom siromaštvu forme i kajao se, kajao se za sve.
Venecija je za mene oduvek bila sinonim za sredovečne strejt parove, za srebrne i zlatne svadbe, za nadahnute tetke sveže isfenirane i njihove glupe muževe. Tu mape nisu ni od kakve pomoći, svi kopneni putevi vode na isto mesto, a deluje da je tako lako izgubiti se. Niše, prolazi, ćoškovi, maske koje spavaju čekajući noć. Sa Rialta gledam gondolijere i uzdišem, zaista uzdišem. Škljocanje mi ne smeta ali me asocira na to da je ljubav postala atrakcija, da vredi tek koliko i digitalni kadar tupave tinejdžerke koja nema pojma zbog čega fotografiše to što fotografiše. Gondolijeri su najlepši muškarci u Italiji. Sat vremena sa njima na gondoli košta osamdeset eura, ali postoje i kraće vožnje, za šezdeset i četrdeset. Ne pevaju kao nekad, ali su ozbiljna konkurencija lepoti ovog grada.
Ostajem na kopnu sa željom da me neka sonata koju izvodi orkestar na Trgu Svetog Marka otrgne od bilo kakvih misli. Povlačim sve što sam mislio o Veneciji, ovde je svaki pogled toliko pun lepote da je nemoguće skoncentrisati se na jedno. Priznajem sebi da sam došao da budem samo posmatrač, da se nijednog trenutka nisam umešao niti pomerio iz udobne voajerske pozicije. Sve sam samo posmatrao ma koliko da su moji pogledi zapravo bili halapljivo gutanje. U Bolonju sam se vratio udavljen utiscima, kao balon naduvan do pucanja. Ali, ne mogu i ne umem to da pustim iz sebe. U ljupkom apartmanu, sedim na krevetu, bez odeće, bez ičega na sebi, ćutim i posmatram se u ogledalu. Ignorišem spakovan kofer, ignorišem činjenice, ignorišem pomisao da postoji sutra. Mogu li da se stopim sa doživljenim, mogu li da postanem deo toga? Bolonja je bila mir, Firenca uzbuđenje, Venecija lepota. U belim čaršafima pokušavam da pobegnem od buđenja jer jutro će promeniti sve.
Piše: Milan Nikolić
Izvor: Magazin Optimist
Registrovani korisnici ne vide reklame
