Osveta je najslađa kada se liže sa stopala
Registrovani korisnici ne vide reklame
Sve je počelo pre 4 godine, kada sam bio na četvrtoj, završnoj godini gimnazije (koju sam inače upisao na insistiranje roditelja, iako su mene interosavale stvari koje se ne uče u školama). Naravno, nisam bio dobar đak, provlačio sam se, varao i izmišljao razne varijante da se provučem sa minimumom rada. Neki profesori su to tolerisali, neki ne. Ja, sa tada 18 godina nisam mnogo mario za profesorsku netrpeljivost i nastavljao sam sa svojim „stilom“ (ne)rada.
Jedna od profesorki koja me nije baš volela zbog mog načina školovanja bila je profesorka engleskog. Tada je imala 33 godine, relativno mlada, drčna i još uvek je gradila autoritet u školi pa je stoga bila stroga. Lepo, strogo lice sa prodornim, dominantnim očima, srednje duga crna kosa, tamniji ten i idealna figura… tako bih je najlakše i najtačnije opisao. Što se tiče onoga što je mene najviše interesovalo (a što sam nažalost samo par puta video, zbog tipa obuće koji je nosila)… mislim na stopala svakako… ona su bila savršena! Malo poveća u odnosu na njenu visinu, broj negde na granici izmedju 39 i 40, ne bih tačno znao reći. Blago košćata, taman kako volim, prstiju ravnomerne veličine od najvećeg palca do najmanjeg malog prsta. Kao i ostatak tena, bila su uvek malo tamnija, kao da je tokom cele godine bila na sunčanju ili u solarijumu, mada nije – takav joj je ten jednostavno.
Ne moram da napominjem da sam jako mnogo noći maštao o njima. Elem, dogadjaj od značaja za ovu priču je „nestašluk“ koji sam napravio na jednom od njenih časova na samom kraju te četvrte godine gimnazije. Sedeo sam u pretposlednjoj klupi i čikao Milicu, drugaricu iz klupe ispred mene. U jednom trenutku sam je zagolicao i ona je vrisnula što je skrenulo pažnju profesorke Sarić. To je bio jedan u nizu mojih nestašluka pa je profesorka bila jako ljuta. Zbog toga me je izbacila sa časa i uskratila mi pravo da pokušam da popravim jedinicu koju sam imao iz njenog predmeta. Ja sam je zamolio da to ne čini jer će mi time zakomplikovati život zbog kasnijeg polaganja popravnog pred komisijom i što će mi roditelji beskrajno prebacivati i dosađivati.
Ona nije htala ni da čuje! Bila je ljuta jer je to bio moj hiljaditi ispad, bio sam drzak i pošto me i inače nije volela ovo joj je bio odlična šansa da me kazni za sve gluposti koje sam pravio. Ja sam bio besan kao ris! Pa zar da okinem godinu zbog jednog glupog golicanja!? U svom tom besu, pred izlazak iz učionice (kada sam video da od ubeđivanja sa njom nema ništa), prišao sam joj i bez ikakvog razmišljanja da li će me još neko čuti, rekao:
– U redu… sad ste me zbog golicanja oborili, ali Vam se zavetujem da će doći dan kada ću i Vas zagolicati! – Naravno, to je bila izjava u afektu i nije bila baš smislena i logična, ali avaj…
Taj popravni ispit je posle mesec-dva došao i ja sam ga, na onaj moj način, nekako prošao sa prolaznom ocenom i škola je završena. Rekao sam već da me škola nije nikada interesovala, tako da o fakultetu nisam ni razmišljao. Svoje muvatorske sposobnosti sam odlučio da iskoristim tamo gde su najisplativije – u politici! Već sam bio politički angažovan neke dve godine, onako klinački, lepljenje plakata i slično ali sada po završetku škole sam odlučio da krenem sa napredovanjem.
Živim u relativnom malom mestu, konkurencija nije velika, a imao sam i jake veze preko moga oca, tako da sam za 4 godine zaista napredovao. Uz sve te veze i moj muvatorsko-prevarantski karakter za tih 4 godine sam dospeo do visokog mesta u lokalnom odboru stranke. Bio sam zadužen za koordinisanje novijih članova, za dodelu unapređenja i za neke upravljačke poslove u opštini (pošto smo bili u vlasti). Ja sam svestan da nisam osoba za primer, ali šta da se radi… Takvi kao ja uvek isplivaju na vrh i drže glavu iznad vode.
Jednog dana u kancelariji mi se pojavila, na moje veliko iznenađenje, pogađate – profesorka Emilija Sarić. Bio sam zatečen. Malo je mesto, već sam rekao, tako da je ona već znala kod koga dolazi pa nije bila iznenađena kao ja ali joj je svakako bilo neprijatno. Izložila mi je svoj slučaj…
Htela je da promeni radno mesto, tačnije da se prebaci u novu školu koju je izgrađena pre dve godine. Međutim, opet kažem malo mesto, i za posao je bilo neophodno članstvo u vladajućoj stranci i ipak neki status u njoj. Takođe, članstvo u stranci je obezbeđivalo i neke privilegije (novčane i neke druge) u sindikatu prosvetnih radnika, na šta je ona takođe ciljala. I eto, rekla je da sam ja taj koji je bio jedini koji to može da joj obezbedi preko moje funkcije. Kroz glavu mi je odmah prošao čitav onaj splet događaja od pre 4 godine. Odlučio sam da iskoristim šansu da „naplatim dug“.
Kao iz topa, podsetio sam je na moj zavet o golicanju koje sam joj obećao. Bila je zbunjena, zaboravila je to… logično, koliko se samo gluposti načula od raznih učenika, ali ja svako zaboravio nisam!
Pogledao sam njena stopala… konačno! Bila je u otvorenim cipelama!
Stopala i sada, kao i tada, fenomenalna, francuski pedikir. I ostatak nje je sada sa 37 godina izgledao podjednako dobro kao i pre 4 godine. Gledao sam u ta stopala i rekao zlobno i nadmeno:
– Gili-gili-gili! – Mislio sam da će samo otići, ali njoj je to članstvo zaista toliko trebalo, pa je posle 20-ak sekundi nelagodnog razmišljanja počela da izuva cipele „gutajući knedle“. Kada sam video koliko joj je članstvo potrebno, okuražio sam se da odem još dalje (o kako sam samo loša osoba…).
Tada sam hladno i odlučno, kao isplanirano rekao:
– Ali prvo ću da Vam oližem stopala kao nijedna pre! – Čekao sam reakciju… Nelagoda na njenom licu je porasla, ali nije izašla iz kancelarije… odlično!
Uhvatio sam joj noge za članke, približio tabane licu i zastao… Par sekundi sam razmišljao o svojoj sreći što mogu nakon toliko sanjarenja da radim šta hoću sa ovim stopalima broj 39/40. E, onda je krenulo… Ta svilenkasta stopala su uskoro počela da bivaju izložena torturi mog vlažnog jezika. Dok sam uživao u njihovom ukusu, posmatrao sam kako se nabori tih divnih tabana savijaju pod komandom mog jezika. Lizao sam od pete do prstiju… snažno i celim jezikom. Setio sam se da vrata nisam zaključao, ali nije me bilo briga… nisam hteo da stajem!
Stavio sam jezik između svakog prsta a zatim počeo da sisam te krasne nožne prste ukrašene francuskim pedikirom. Osećaj je bio vrhunski! Tek sam se posle 10 minuta „rada“ setio da pogledam kako profesorka na sve to reaguje. Na njenom licu je i dalje bila nelagoda, a to me je na neki način još više palilo. Palilo me to što sam video da je bila bespomoćna da išta preduzme… bila je prinuđena da ćuti i da gleda kako joj momak od 22 godine, bivši učenik kojeg nije podnosila, liže stopala, uživa u sisanju njenih nožnih prstiju i ima je u šaci.
Lizanje stopala je potrajalo još 15-ak minuta i moj jezik je praktično utrnuo od užitka. Pustio sam joj stopala… Ona se obradovala što je došao kraj i počela je da obuva cipele.
– No-no! – rekao sam – zaboravili ste na „gili-gili-gili“! – kroz smešak sam iscedio. Video sam razočarenje u njenim očima. Rekao sam: – Dogovor važi samo ako sekretarica ispred mojih vrata ne posumnja da se ovde nešto dešava… Predlažem da zagrizete cipelu, da priguši nadirući smeh. – Malo je razmislila i uradila tako… Zagrizla je svoju lakovanu cipelu, a ja sam ponovo uzeo njena stopala, okrenuo joj se leđima i stavio stopala pod jednu ruku, a drugu oslobodio za „rad“.
Krenuo sam sa golicanjem… ohoho, koliko je samo golicljiva bila! Osećao sam kako se previja u pokušaju da zadrži smeh. Grizla je onu cipelu kao besan pas, ostali su tragovi zuba… ne znam da li je posle toga bila za upotrebu. S vremena na vreme sam se okretao da pogledam njen izraz lica. Bila je u slatkim mukama, smeh samo što nije krenuo na uši da joj izbija pošto su usta bila zatvorena cipelom. To je sve potrajalo 15-ak minuta, i moram priznati da sam se i ja umorio. Za kraj sam samo još jednom posisao nožne prste na levom stopalu i pustio ih.
Bila je vidno iscrpljena. Rekao sam nezainteresovano:
– Možete da se obujete… – Obula se i pitala zadihano:
– A moj slučaj, hoće li to biti u redu? – Počeo sam nešto da kucam na tastaturi koja je bila na mom stolu i ne skidajući pogled sa monitora odgovorio:
– Gospođo Sarić, pre dva dana je doneta uredba da se tim pitanjima ne bavim ja, već drugi sektor… kolega Ristić, kancelarija broj 7 na kraju hodnika. Prijatno… – Bila je zaprepašćena ali nije joj preostalo ništa osim da procedi:
– Prijatno! – i da izađe iz kancelarije.
– Svratite ponovo kad god Vam nešto zatreba – završio sam razgovor.
mnb
Registrovani korisnici ne vide reklame
