Žena koja nestaje
Registrovani korisnici ne vide reklame
Šetao sam jednim hodnikom hotela „Ekselzior” i video kako jedna žena stoji pokraj automata za kafu. Krenuo sam ka njoj, ali je ona otvorila vrata neke sobe i ušla unutra. Hteo sam da uđem i ja, ali su vrata bila zaključana.
Odustao sam od toga i krenuo stepenicama do izlaza iz zgrade kad sam ponovo video nju, stajala je na recepcionerskom pultu. Žena iz snova… Krenuo sam ponovo njoj, ali je ona otišla iza pulta i izgubila se među službenim prostorijama, a ja nisam imao pristup njima.
Kao da me je zezala, ali mi se sviđalo da je jurim. Pomislio sam da će već negde ispasti kako budem išao, pa sam izašao iz hotela i skrenuo u sporednu uličicu koja je vodila nizbrdo do ulice Cara Dušana.
Kako sam silazio dole, izvadio sam cigaretu iz mog kaputa i zapalio je. Pored ulice je bio neki park, deca su se igrala, a na mojoj strani puta se nalazio kafić skriven u podrumu zgrade iz kog je treštala nekakva muzika.
Graja dece koja su se igrala i zvuci muzike iz kafića su mi pričinjavali čudan ugođaj. Dan je bio sumoran i prohladan, duvao je vetrić i sipila je kišica malo. Pogledao sam malo u taj kafić i video onu ženu kako mi se smeši sedeći na stolu, sa pićem u ruci i cigaretom među usnama. Nosila je tamne naočari i crvenu maramu oko vrata, crnu haljinu i neke jeftine cipele.
Spustio sam se stepenicama i ušao unutra, zvonca na vratima su pozvonila kako sam ih otvorio, kafić je bio pun različitih ogledala. Unutra nije bilo nikoga, samo ona i konobar koji se naslanjao na šank, gledajući u svoje prste. Prišao sam stolu gde je sedela misteriozna žena i uzeo jednu stolicu pa seo pored nje. Posmatrao sam je.
– Ko si ti? – pitao sam.
– Ja sam tvoja zagonetka.
– Aha.
– Zašto me juriš svuda?
– Rekao bih suprotno, ti izbijaš ispred svakog mog koraka, kao neka senka ili duh.
Žena je ustala i platila piće a onda je otišla. Ostao sam da sedim, a konobar mi je prišao.
Žena koja nestaje bila je tu sve vreme…
– Šta želite?
– Ništa.
Ustao sam i izašao iz kafića, i nastavio da se spuštam ulicom. Opet sam video onu ženu kako ulazi u zgradu, pošao sam za njom ali je zatvorila vrata. Pritisnuo sam dugme interfona neke firme, pa sam ušao unutra.
U prizemlju je bio lift, počeo je da ide gore, sigurno je ona u njemu, pa sam se počeo penjati spiralnim stepenicama. Žurio sam da je stignem, možda je žena koja nestaje išla na petnaesti sprat. Pratio sam lift i čuo kako prekida svoju vožnju. Bio sam u pravu. Otišla je na 15 sprat.
Popeo sam se brzo tamo i čuo zvuk vrata od krova zgrade kako se polako zatvaraju. Tu je sigurno otišla. Krenuo sam ka vratima i otvorio ih, i jato golubova je poletelo prema meni i razbacalo se po zgradi, jedva sam se probio na krov i pogledao okolo. Ona je sedela na kamenom bloku kroz koji su bili provezani elektronski uređaji za zgradu. Vetar je mrsio njenu kosu, a ona je gledala u nebo i škiljila očima. U ruci je držala svoje naočare i mahala njima. Prišao sam i stao pored nje.
– Sad više nemaš gde pobeći, misteriozna devojko.
Nasmešila mi se, ta žena koja nestaje, i okrenula se na stomak, ponudivši svoje lepo dupe da ga gledam.
– Misliš? Ja mislim da mogu pobeći, ali ne od tebe, nego u tebe.
Kleknuo sam kraj nje i pomazio njeno dupe. Skinuo sam joj pantalone i jezikom joj lizao dupe i pičku.
Stenjala je i dahtala. Skinuo sam pantalone i legao na nju i počeo je jebati u pičku. Jako sam je jebao i svršio, i zaspali smo tako, na krovu zgrade.
Posle su se vratili oni golubovi i pokrili nas svojim malim telima.
Registrovani korisnici ne vide reklame
