Merenje kita
Registrovani korisnici ne vide reklame
Šta se to danas dešava sa našim muškarcima i njihovim devojkama? Dok s jedne strane jure za suknjama i nipošto ne žele da se izdvajaju od tradicionalnog „balkanskog prototipa”, moraju nekako da uhvate i nešto sa strane. Neko muško, podrazumeva se.
Uvereni da će ih društvo prihvatiti samo ako uz sebe, (i to zvanično!), imaju devojku, potajno žele da uživaju i u čarima muške ljubavi, (da upotrebim taj izanđali i ofucani izraz, kojim se neki koriste). Upustiti se u avanturu sa jednim takvim primerkom nije nimalo jednostavno, a ponajmanje izvesno da ćete ga zadržati u svom naručju. Jer takav jedan muškarac jednostavno neće da prizna da ste mu potrebni i da potajno čezne za vama, a kamoli da vam stavi do znanja da se na njega u svako doba možete osloniti. Izmedju zgodne devojke sa kojom se po gradu i među prijateljima razmeće i vas – izabraće nju, a vas će staviti na listu čekanja, kako bi vas pozvao samo u onim trenucima kad se njemu digne. Dok misli na vas…
Moja zacopanost u jednog takvog momka počela je zaista sasvim slučajno i prilično neočekivano. Čovek mi se čak pri prvom susretu nije nimalo ni dopao. Upoznali smo se na jednoj privatnoj žurci na koju je došao sa svojom devojkom. Da li zbog količine popijenih koktela, ili prevelike zapare u prostoriji, gospodin Dvolični mi se učinio pomalo aljkavim.
Izrazito visok, za moj ukus previše razbacan i nabildovan, s glavom koja podseća na glave koje imaju lokalni mafijaši, (a za koju još ne znam da li je ucenjena ili ne!), i sa pomalo tupim osmehom i ijekavskim narečjem kojim se razmetao na sve strane, čovek me je pre potsetio na ruralne tipove pokupljene sa nekakvih virtualnih farmi nego na studenta prava, (koji „uspešno” studira već osam godina).
Upoznala nas je drugarica njegove devojke koju, na žalost ili na sreću, i dalje delimo. Već pri prvom razgovoru me je iznervirao. Sećam se da je naširoko mlatio o tome kako njegova buduća žena, (ko god ona bila), definitivno mora da potiče sa naših prostora, bude tradicionalno vaspitavana, čedna i verna, i koja će, kako to stari srpski običaji nalažu, već nakon venčanja da mu izrodi decu koju će sama da očuva i gaji u nekakvim patrijahalnim sredinama, kuva ručak, sedi kod kuće (i čeka njega da se vrati iz švaleracije!), pere, pegla i puši. Ima li potrebe da govorim o tome kako smo se u startu posvađali?!
U nastavku večeri, tip je malo smekšao. Počeo je da mi pripoveda svoju odiseju seljakanja iz grada u grad, detinjstvo, dečaštvo i mladost, i kako je količina popijene votke u njegovom sistemu sve više rasla, počeo je da zavrće jezikom sve dok njegova devojka, (smorena čitavom tom pričom), nije ustala od stola i odlučila da baci pogled na ostali svet koji se na toj žurci muvao. Kada smo ostali sami, sa još jednim natočenim pićem u ruci, mladi gospodin Dvolični mi se unese u lice i iscedi jedno prosto, totalno neočekivano pitanje.
– Znaš li ti što je moja devojka sa mnom?
– Ne – odgovorio sam.
– Zato što imam kurčinu do koljena! – Zanemeo sam. Što zbog neproverene konstatacije i pomisli na takve dimenzije, što zbog zaprepašćenosti da mi čovek kojeg poznajem nepunih sat vremena poverava takvu jednu informaciju.
– A što ti to meni pričaš? – upitao sam ga.
– Zato što mislim da bi te to zanimalo.
– Verujem samo u ono što vidim.
– Pa možda ćeš i vidjeti.
Otpio sam gutljaj pića, tek da ubijem tremu koju mi je ovakav razgovor doneo. I šta sad? – pitao sam se. Tip može u zubima da me nosi, da me složi k’o kocku samo ako to poželi, ne poznaje me, ljubi svoju devojku dok priča sa mnom, a već mi se hvali svojim (neproverenim) dimenzijama! Taman kada sam zaustio da lupim kako je šteta da takav jedan primerak „visi” zarobljen među tim njegovim izgužvanim, drap pantalonama i kada sam u svojoj pijanoj glavi već uzimao mere u inčima i centimetrima, njegova devojka se vratila za sto za kojim smo sedeli.
Baš lepo. Tip mi uvali kosku, a onda se razgovor preokrene za 360 stepeni. Sada pričamo o mački koju njegova devojka mnogo voli i o tome kako joj duvanski dim smeta obolelim sinusima. Gospodin Dvolični se smeška, nazdravlja mi, prijateljski me grli, sipa mi piće i nekih sat vremena kasnije odlazi sa devojkom, a mene ostavlja da sedim za stolom kao punjena guska i blenem u pikslu punu pikavaca.
– Šta je bilo, dušo? – pita me drugarica koja pravi žurku.
– Ništa. Baš ništa. Razmišljam nešto o dimenzijama.
– A?
Tri dana kasnije, drugarica koju delim sa devojkom gospodina Dvoličnog me zove da mi saopšti kako ćemo svi zajedno izaći u grad na piće. Dvoumim se. Predomišljam se. U prvi mah kažem kako neću da idem, a onda pola sata kasnije panično zovem drugaricu da joj saopštim kako ću ipak da idem. U narednih dvadeset minuta promenim dvadeset mišljenja. Nešto definitivno nije u redu sa mnom!
***
Gospođica Zajednička Drugarica, Devojka, gospodin Dvolični i Ja sedimo i cevčimo svoja pića. Gospodin Dvolični sedi pored mene. Da li je u pitanju moja čista uobrazilja ili on to stvarno zeva u mene i svaki put kada nešto kaže, široko mi se omehne i pokaže svoje bele, zdrave zube?
Još jedan koktel. I još jedan koktel. I još jedan. Negde oko dva ujutru bilo mi je sve jedno da li me iko uopšte i gleda, a na dimenzije sam davno zaboravio. Gospodin Dvolični izgleda baš želi da ostavi utisak na mene, pa poručuje još jednu turu pića. U mojoj glavi već udara pravi pravcati stampedo dok se ja smejem, a ne znam čemu se smejem, i dok u alkoholnoj izmaglici zaključujem kako čovek uopšte nije ružan i glup kako mi se u prvi mah učinilo. Kao da nekim čudom može da čuje moje misli, gospodin Dvolični se okreće prema meni, stavlja svoju ruku na moju butinu i šapne mi na uvo:
– Posle idemo kod mene na piće.
Ja se prosto topim. Smejem se, ispijam svoje piće, lupetam neke gluposti i izigravam klovna dok zasmejavam svoje društvo. Momak stvarno nije tako loš i daj da više uzmem te njegove mere kojima se hvali i skrojim mu jedno pravo, pravcato carevo odelo!
Pijani, umorni (ali ne još sasvim umorni) napuštamo kafić. Dok čekamo taksi ja odlutam u svojim mislima, prepuštam se mašti i pravim čitav jedan scenario u svojoj glavi, koji ovde slobodno možete svrstati pod „Scenario o jednoj ševi u mnogo dimenzija”.
Dok ulazim u taksi, ja u svojim mislima već ulazim u njegov stan, (kojeg zamišljam u pastelnim bojama, a njegovu spavaću sobu sa vodenim krevetom). Dok taksista psuje jer ga neki šleper pretiče valjda tamo gde ne bi smeo da ga pretiče, ja se u svojoj glavi ljubim sa gospodinom Dvoličnim, otkopčavam mu košulju, skidam pantalone i divim se njegovom izboru donjeg rublja.
Dok zajednička nam prijateljica dobacuje jedno „ćao” i odlazi svojoj kući, ja već uzimam mere svom tajanstvenom ljubavniku, divim se njegovoj iskrenosti u pogledu mernog sistema i dvoumim se da li da se prijateljima hvalim njegovim dimenzijama u centimetrima ili inčima ili već bilo čemu. Taman kada sam u svojoj viziji došao do kulminacije ovog prljavog čina, taksi se zaustavlja ispred zgrade u kojoj živi.
Ali avaj! Umesto da u njegovu zgradu uđemo samo nas dvojica, (na krilima od tila), i da me baci na sedmo nebo bilo kakve ekstaze, u njegov prašnjav, pomalo čađav i svakako iznajmljen, studentski stan ulazimo on, ja i njegova devojka! Moram li da naglašavam da sam se osećao kao da me je neko tresnuo mokrom čarapom po sred nosa!
Dok nam njegova devojka sipa piće, gospodin Dvolični ustaje sa fotelje i seda pravo pored mene i zagrli me. Da budem precizniji, nehajno prebaci svoju ruku preko mog ramena, kao da ono stoji tu kao neki čiviluk na koji treba nešto okačiti. Jebena sreća – pomislim u sebi. Što mi ne “okači” nešto drugo? Ali šta je tu je. Ne mogu sada da izletim iz stana kao neki manijak.
Jedino što mi preostaje jeste da delim besplatne osmehe. Njemu i njegovoj jebenoj devojci! Nakon još par pića, lupetanja, smejanja i dvosmislenih komentara koji aludiraju na veličinu, seks i opet veličinu, odlučujem da je najpametnije da odem kući i pošteno se naspavam. U pet sati ujutru, gospodin Dvolični me ispraća, (njegova devojka, kao svaka dobra devojka, ostaje da prespava kod njega), i na vratima me uhvati za dupe uz jednostavan komentar kako ćemo se mi još videti.
***
Sutradan, posle ispijenih kafa i šake lekova protiv glavobolje i mamurluka, sazivam vanredni, specijalni sastanak. Dok ja držim ‘ladnu krpu na svojoj usijanoj glavi, moji prijatelji Vidovita Majka, Emil i Mia me teše:
– S takvim tipovima se nikad ne zna – kaže Emil.
– Ja ne bih odustao tako lako. Nikad se ne zna – kaže Vidovita Majka, večito opremljena pozitivnom energijom i životnim geslom da je „svaki muškarac homoseksualac dok se ne utvrdi suprotno”.
– A kakva je ta riba? – pita Mia.
Dosta! Dosta! Dosta!
U mom svetu stvari su mnogo jednostavnije. Ili si sa tipom ili nisi. Ili se tucaš sa nekim ili ne. Ili ti neko preotme dečka, ili si baš ti taj koji nekom nešto preotima. Ali da delim to stameno parče mesa sa devojkom sa kojom se on zabavlja, jednostavno nije na mom repertoaru. Nikada nije ni bilo! I zašto mi se, najednom, taj mladi gospodin čini tako intrigantnim, zanimljivim i prosto rečeno, popaljivim? Da li je samo veličina u pitanju? I to neproverena! Ili ja to samo umišljam da me on provokativno gleda? Ili me namerno provocira iz nekih, samo njemu poznatih razloga? Ili mi se on stvarno dopada? Ili sam ja tolika kurva da mi je stalo samo da se uverim u njegovu konstataciju da je baš toliko obdaren!? Ili to on sa svojom ribom kuje neku tajnu, mračnu zaveru samo da mi upropasti život? Ili možda on pripada onoj vrsti ljudi kod kojih je nemoguće izlečiti bolest flertovanja i zavođenja drugih?
Nakon ovog našeg susreta prošlo je više od mesec dana. U međuvremenu se nismo ni čuli ni videli. (Iako ja imam njegov broj telefona, iako on ima moj broj telefona). Status quo. On ne zove, ja ne zovem. Ne zove me ni gospodjica Zajednička Drugarica. Sve je opet normalno i život mi se nakon te čudne večeri vratio u normalu. Sve do pre dva dana…
Pre tačno 48 sati, ponovo nabasam na gospodina Dvoličnog. I kao da samo neki prijatelji koji dele mnoštvo ratnih uspomena, nas dvojica se na sred ulice izgrlimo i izljubimo.
– Zašto mi se nisi javljao? – pita me.
– Zašto nisi ti? – pitam ga.
– Nisam više sa devojkom. Ostavio sam je.
Tajac. Zaista ne znam šta pametno da kažem. Zato je najbolje da ćutim i vidim šta će biti dalje. Nakon kraćeg razgovora odlazimo zajedno na piće. Pričamo i smejemo se. Negde oko ponoći obojica smo već pijani.
Gospodin Dvolični počinje da mi otvara svoju dušu i govori mi o razlozima zbog kojih je ostavio devojku. I kao svaki dobar đak, ja ga pažljivo slušam i samo što ne počnem da hvatam beleške. Dok ispreda svoju priču gladi me po kosi. Jednom rukom me drži oko struka, dok mu je druga na pivskoj flaši. Ceo lokal bulji u nas, a ja se nekako osećam kao vrlo važna ličnost!
U svojoj pijanoj glavi počinjem sebe da doživljavam kao osobu zbog koje je on ostavio ribu, iako znam da to nije istina. Negde oko zaključka čitave njegove priče, cinično mi se nasmeje i saopšti kako sada mora da nađe nekog drugog ko će da se divi njegovim dimenzijama. Dok mi to govori gleda me pravo u oči, a ja zanemim kao neka poslednja glupača i jednostavno nemam hrabrosti da mu bilo šta kažem. Čovek me je jednostavno opčinio. Čime? To mi još uvek nije nimalo jasno!
Napustili smo lokal negde pred zoru. Pijani i zagrljeni. Gospodin Dvolični me je na putu do kuće nekoliko puta uhvatio za dupe, (čini mi se vrlo sočno!). Ispred njegove zgrade smo ostali da stojimo i pričamo još nepun sat kao zaljubljeni tinejdžeri koji ne mogu da se kresnu jer žive s matorima. A onda se on naglo okrenuo, rekao mi da ćemo se videti i ušao u zgradu ostavljajući me da stojim na mokrom i blatnjavom pločniku kao poslednji bednik! Nije me pozvao unutra. Čak ni na piće. Čak mi pošteno nije rekao ni laku noć!
Kući sam se vratio taksijem dok je bes u meni postajao sve jači. Od pre dva dana osećam da počinjem da ga mrzim. Možda ga i volim. Možda mi se samo dopada. Možda samo želim da mu uzmem meru…
Registrovani korisnici ne vide reklame
Dobro bre reci ti nama šta je bilo ovde na kraju?