Skrivena ljubav: Call me by Your Name
Registrovani korisnici ne vide reklame
Kada ovaj tekst bude pred vašim očima, znaće se kako je u ovogodišnjoj nominacijskoj lutriji u trci za Oskara prošao film Call me by Your Name“ (Zovi me imenom svojim) Luce Guadagnina; u danima i godinama ove glumljene i drastične tolerancije prema svemu i svačemu biće zanimljivo videti kako će Američka filmska akademija, to ćudoredno veće mahom staraca, reagovati na jedini ovogodišnji queer film koji je u potpunosti uspeo da dopre do glavnotokovskih teritorija.
Same oskarovske šanse, kao i krajnji ishod trke za tu nagradu, naravno manje je bitan od polazne i teško osporive činjenice da je reč o odličnom ostvarenju. Pa još ogromnim delom na queer teme. Zapravo, „Zovi me imenom svojim“, kao malo koje filmsko ostvarenje tokom ove godine uspeo je da u sebi pomiri dosta toga izrazito značajnog – suptilan i promišljen tretman queer teme, sinematičku superiornost, zanatsku prefinjenost, vrsnu ekranizaciju valjanog knjiškog štiva… i emotivnost. I sve to u 132 minuta nenametljive lepote i nepatvorenosti. „Zovi me imenom svojim“ je, sva je prilika, ono što je u značajnoj meri savremenom queer filmu na planeternom nivou manjkalo – kinestetičnosti u savršenoj ravnoteži sa emocijom i težinom teme.
Uopšteno uzev, „Zovi me imenom svojim“ kreće od postulata dobro znane priče o prevratničkom letu u jeku sazrevanja jedne tanane mlade duše; Guadagino, a što je, uostalom, slučaj i sa romanom na kome je ovaj film zasnovan, ne beži od uvreženih postavki priče tog, coming-of-age podtipa (priča o odrastanju). Vešto baratanje tim polaznim okvirom priče o letu tokom koga će mlađani Elio krenuti da spoznaje svet drugim očima otvorilo je prostor za prirodnu i skladnu nadogradnju te osnovne potke onime što je pomenuti roman iz pera Andrea Acimana i učinilo vrednim ovako zahtevne i plodonosne ekranizacije. Za nestrpljivije, kanda, i predug uvod u osnovnu temu (Guadagino više od pola trajanja filma utroši na građenje atmosfere i pipavo gradiranje tenzije u očekivanju konkretnijeg ljubavnog zanosa između Elija i nešto starijeg i zrelijeg Olivera, gosta u Elijevom porodičnom letnjikovcu) zapravo nužna je priprema za ono što sledi – uverljiv prikaz jedne strastvene ljubavi očito oročenog roka trajanja, iznikle iz lahorastog flerta, pubertetskih damara i opšte zavodljivosti leta u snovolikom italijanskom krajoliku. Upravo u toj tački, na kopči između ta dva krajnje komplementarna a ipak dovoljno jasno omeđena segmenta ovog filma počiva i esencija privlačnosti ovog ostvarenja kao celine. Ubedljivost kojom Luca Guadagnino stiže i kreće se preko tog prelaza između nagoveštaja i mogućnosti, sa jedne, i nužnog i željenog, sa druge strane, već sama po sebi predstavlja argument za mahom unisone i bezrezervne pohvale koje već mesecima kuljaju iz posve različitih izvora na račun ovog filma i njegovih ključnih autora.
Izvor: Optimist
Registrovani korisnici ne vide reklame
