Bik

To što smo svo troje u istoj prostoriji, to što je oko nas mogo ljudi, to što znam da me gledaju… sve to čini da moja želja za tobom bude još intezivnija.

Ti, on i ja.

On je pijan. Isuviše pijan da bi primetio naše poglede. Zapravo, svi smo pijani (ili to samo meni tako izgleda?) i svi se želimo, očima „gutamo” jedni druge, bez obzira na pol, boju kose, očiju… U ovakivm noćima, najčešće, sve prija.

On? Ne, on mi ne prija.

Želim te.

Osmehuješ mi se. Činiš to tako savršeno da počinjem da sumnjam da, pred ogledalom, vežbaš osmehe. Ma ne! Takvi kao ti se rađaju sa tom veštinom. Uzvraćam ti osmeh jer više ne mogu da kontrolišem svoje postupke i moje usne i oči se, kao zaseban deo mene, osmehuju i gledaju te. Neki ogromni plamenovi su nad našim glavama i svakome, ko može da usmeri pogled i ka nečemu što podseća na fiktivno, može poći za rukom da ih uoči.

Želimo se.

Dok ideš ka toaletu, kao, slučajno dodiruješ me. Rukom, isto tako slučajno, ovlaš prelaziš preko moje zadnjice. Da ima ruke, uzvratila bi ti, Zanosni Prinče.

Dečko koji stoji s tvoje leve strane je jedan od onih koje sam, iz košulje slučajnog muškarca, poželela da „ubacim” u košulju privremenog. Ti mi to onemogućuješ jer si, očito, uporniji i odvažniji od njega, a on blokira moje samopouzdanje ne gledajući me onoliko koliko ja to želim. Premalo osmeha, pogleda…? Ne, ne želim to. Ti mi, u ovoj noći, više prijaš.

Igram. Onako kako samo ja to umem, uvrćem kukovima i zavodljivo pućim usne. Znam da me posmatraš i to me dodatno motiviše. (Motivacija se pronalazi u malim stvarima, no, noćas, tvoj pogled smatram nečim velikim.)

Razmišljam o tome kako si bezbroj puta bio u mojoj neposrednoj blizini i kako se nikada ništa nije dogodilo. Zašto? Bilo je noći u kojima sam bila sama. Bez muških greški kraj sebe. Ove noći, jedna greška je kraj mene. Možda je zaljubljen? Ne znam. Toliko je pijan da bih se, kraj njega, čak i na šanku mogla tucati sa tobom. On to ne bi primetio. U takvim trenucima, on nema unutrašnje „oči” koje mu govore da je vreme da bude muško i da reaguje na nešto, na bilo šta. U takvim trenucima, kada je poptuno opijen, samo flašu, pred sobom, ume da vidi. Neka. I bolje je.

Ne mogu da racionališem. Nesposobna sam za to dok me gledaš tim prodornim pogledom. Mislim da sam opijena tobom, ali ni to ne mogu garantovati.

Pomeram se što dalje od Greške. Neću da misliš da sam sa njim. (Mada jesam, ali to nas, noćas, ne zanima, zar ne? Ni ti ni ja ne priznajemo lažne moralne norme. Daj, ne laži! Vidi ti se u pogledu da je moralnost za tebe nešto strano. Drago mi je što je tako, iskreno.)

Prilaze mi. Jedan, drugi, treći… Meni uvek prilaze. Gledaš me. Gledaš ih. Znam da, možda i nesvesno, tumačiš način na koji, sa njima, razgovaram. Rekla bih ti: to nije ništa, u ovoj noći si zanimljiviji od njih i želim te. Ali, ti ne bi čuo moje reči kao onakve kakve su se, u meni, izrodile.

Verujući da je to sve, da je cirkuska predstava završena, napuštam lokal, pozdravljam te, pitaš me što idem, a on ide sa mnom. Govorim ti smešne stvari. To sam bar naučila: kada moraš izreći laž, bolje reci nešto smešno, jednostavnije je. Činim to:
– Ja sam Pepeljuga. Moram kući.

Osmehuješ se, a ja znam da niko, do mene same, ne može da razume tako nešto. Komplikovana sam i, kada to kažem, onda to i mislim. Niko od vas ne može da razume tu moju komplikovanost, ali jasno je da vam je to, u vezi mene, najmanje bitno. Kao u bajkama, bio je jednom jedan… On me je razumeo. Samo, tako bajke počinju. Ova moja “bajka” tako je uspela i da završi. Razumeo me je i to je sve. Bilo je još toga? Ne znam. Ne sećam se. Zaboravim sve čim mi se učini da je teretno sećati se i nositi uspomene u nekoj smešnoj tašni, iz dana u dan. Ne sećam se. Tu ćemo se zaustaviti.

– Ne, ne moraš me pratiti kući. Isuviše si pijan. – govorim Muškoj Greški, s osmehom. (Osmehujem se samo zato da ne bi pomislio da ne želim da me prati iz nekog drugog razloga.)

On odlazi, a ja se, nakon par minuta, ponovo vraćam u masu, među ljude, u tvoju blizinu… Idem ka toaletu i, u povratku, usne su ti sasvim blizu mojih. Ljubiš me na tren. Prekidam to. Ne želim da neko primeti sve to. Ja, ipak, nisam bez dečka. Slobodna jesam i sama jesam, ali imam neku Smešnu Grešku, znaš, i ona me čeka negde, ko zna gde. Smešna Greška je pijana, ali ljudi oko mene nisu, razumeš li, i oni umeju da gledaju i govore.

Izlazim iz lokala ne primećujući da ideš za mnom.

Pričamo. Izgovaramo besmislice. (Nikada mi nisu bili jasni ovakvi razgovori; cilj svega je jasan – seks. Mrzim to što je govor tako snažno oružje. No, ja bih mogla bez toga. Valjda bi bilo sasvim dovoljno i da mi kažeš da me želiš, da je tvoj auto parkiran u blizini i da ispustiš nekoliko uzdaha prodirući u mene.)

– Šta si u horoskopu? – pitam te jer, noćima unazad, nagađam šta možeš biti. Znam da je to, kada je seks sasvim izvesan, sporedno (možda je uvek sporedno) ali moja opsednutost tim znacima toliko je snažna da, ni trezna, ne mogu da odbacim takva pitanja.
– Bik.
– Ha! Da, mogla sam i predpostaviti… – „Ha” je ironično izgovoreno jer se neki deo mene, još uvek, plaši svakog muškarca koji je rođen u tom znaku. Razlog? Samo jednom od njih je poznat, ali on to nikada neće izgovoriti.
– Zašto? – Zato što mi Bikovi uvek deluju zanimljivo, a ti si mi zanimljiv… – Znam kolike veličine ume da bude vaš ego. Dopuštam ti to zadovoljstvo. Misli da si veliki u mojim očima. Nisi. Ti si samo još jedan muškarac, sa dve glave (od kojih ona donja ima veću moć), još jedan si od onih koji su mi više inspiracija nego nešto drugo. Želim te? To sam govorila sama za sebe? Da, želim te. (I inspiraciju.)

U tvojim smo kolima. Mala su. Ti si dovoljno velik da ti veća i ne trebaju. Ružno je videti velikog muškarca i velika kola; jasno je da se tu radi o nekom unutrašnjem defektu. Nemaš potrebu da lečiš svoje koplekse velikim automobilom i to mi se, na tren, čini neopisivo fantastično.

Stižemo na odredište. (Ti si, od početka, znao da ćemo ovde doći. Ja sam to samo naslućivala.) Pričaš o nekim banalnostima. Ne mogu da slušam isprazne reči koje su samo predigra predigre i zato te ljubim. Uzvraćaš strasno.

Tvoje pune usne, magične su. Ljubiš se sa mnogo, mnogo strasti koja je daleko od uvežbane. Zubima prelaziš preko mojih tankih usana, a rukama istražuješ moje telo. Još ne dodiruješ ništa od onih „suštinskih tačaka”. Ja stežem tvoju zadnjicu jer je to prvo što mi se kod tebe svidelo. (Ako to, do sada, nisam uradila, a sada mogu – zašto ne bih?!) Prelaziš na moje sedište, spuštaš ga, zadižeš moju suknju, otkopčavaš kaput, svlačiš cipele, čarape…

Korset i suknja koji su, još uvek, na meni, gotovo da ne postoje. Tako male stvari nikada nisu smetnja kada se stigne do ove tačke, kada se pređe granica, kada se, iz rečnika, iskine stranica na kojoj je objašnjenje reči „moralnost”. Nemoralni smo – šta god to podrazumevalo. Ne čitamo rečnike već samo seksualne enciklopedije. Primeti se to, zar ne?

Ljubiš moje grudi i spuštaš se niže. Dole, među mojim nogama, gasiš moj razum i budiš u meni nešto, do sada, nepoznato. Izlazim iz svoje kože i sada sam samo voajer. Posmatram nas.

Ulaziš u mene. Tako veliki komad muškosti sumnjam da ću ponovo sresti. Ogroman je. I širok. Prijatan bol mi zadaje taj deo tebe dok ulazi u moju magičnu šupljinu. Ona ga pozdravlja svojom vlažnošću i poziva da nastavi. Nastavljaš. Ispuštaš predivne zvuke. Noktima ti ostavljam tragove na leđima. Svesno i nesvesno – ujedno. Želim da ti ostavim trag, makar i takav.

S vremena na vreme – gledaš me duboko u oči. Znam da, preko njih, ne želiš da dopreš do moje duše, a, sve i da želiš, to bi bilo nemoguće jer sam, upravo, napustila sebe. Ovo ovde je samo moje telo i sa njim možeš činiti šta ti je volja. U njega će se, ponovo, useliti ta duša tek kada sve ovo, sa tobom, bude deo prošlosti. Neću da nerviram svoju dušu, neću da misli da je prljava samo zato što telo ne ume da pripadne jednoj muškoj greški već se deli mnogima.

Pomalo mi je neverovatno sve ovo što umeš i nije mi jasno kako je moguće sve ovo učiniti u tako malom prostoru. No svako od nas ima svoj „teren”. Tvoje borište nije i moje, ali i ovde sam jaka. Mogu ti biti partner u ovoj igri. Dovoljno sam bludna za ovakvo šta. Kasnije, kada dođem na svoj „teren”, bićeš na hartiji. Preslikan. Tu ćeš biti ono što sam ja bila u tvome automobilu: glumac, sporedni lik, igračka… Mi volimo sve to, priznaj! Bez emocija? Da, ima to mnogo više smisla nego što se misli.

Ne kačim se za horoskop u ovakvim trenucima, ali delići sadizma koji iz tebe izviru samo potvrđuju onu rogatu životinju koja predstavlja tvoju ličnost. Sviđaš mi se. Noćas, bar.

Okrećeš me. Na stomaku sam. Potpuno ispružena. U meni si. Držiš me za ruku, a ja, nesvesno, zarivam nokte u nju. Usnama dodiruješ moja leđa, ramena, vrat… Ostvaljaš poneke ugrize. To je ono za šta sam te, pogledom, molila. Hoću da, naredni dan, pronađem neki trag. Nije mi dovoljno sećanje jer je ono varljivo. Isuviše veliki sam iracionalista i verujem samo svojim čulima. Sećanje je slabo kao potvrda iskustva jer ume da prevari. Ove noći, lagaćemo se. Sutra, samu sebe, ne želim da lažem. Hoću da vidim tvoje ugrize, hoću da vidim probuđenost vlažnog dela mene, hoću da vidim sjaj u očima. (Možda ne znaš, ali, u meni, taj sjaj prečesto bledi. Zato mi i jesu potrebni uvek Neki Novi. Tek da bi vraćali sjaj u mene, u moje oči – onda kada nestane. Vratićeš mi moj sjaj, zar ne? Obećaj! Moraš! O, luda sam! Pa to mi je, bez reči, obećano čim si me poljubio.)

Alkohol, koji je u tebi, čini da ova igra dugo traje jer je tvojoj muškosti teško da dođe do eksplozije. Shvatam da je to i bolje jer ne želim da strahujem za seme koje se zalud rasulo. Ne treba mi. Ni tvoje seme ni užasan strah. Trebaš mi ti i tebe, još uvek, imam. (Kada odeš, kada odem, ja ću biti sama, kao što sam, celog života, bila. Nogama te privlačim k sebi i one te mole da ostaneš.) Treba mi strast. Ugasila se. Smešni muškarci je pale i gase bez prestanka. Hajde, kada si je već razbudio – pusti da tinja ovako divnim plamenom.

Igra traje, i traje, i traje… Lepo mi je. Lepo ti je. Znamo da jeste mada bismo mogli postati i nesigurni jer traje isuviše dugo. Umorna sam? Zar kraj tebe čovek može osećati umor? Ti znaš da probudiš sve što se probuditi da. Ne, nisam umorna. Sve dok sećanje na tebe bude živo – umorna neću biti. (Zato ću ovo, što pre, zapisati – razmišljam.)

U jednom od trenutaka zanosa, tvoj telefon zvoni. Rekao si, i pre nego što je ova igra počela, da moraš rano da odeš, da trebaš na put. Zadržao si se u ovom smrdljivom gradu i sada je vreme da pođeš. Kasniš. Nije mi posebno drago što odlaziš, jer ne želim da sama sa svojom cimerkom–samoćom–delim onu neizostavnu cigaretu nakon seksa. Nema veze… doći ćeš mi opet…

Oblačimo se, brzo. I dalje se “jedemo” očima, ali više nemamo vremena da se „hranimo” jedno drugim i uzajamnim zadovoljstvima. Jednom ćemo, ponovo, doći do ove granice. Preskočićemo užarenu liniju (drugi je nazivaju moralnošću, ali za nas je to samo linija) i nastavićemo sve ovo.

Voziš me kući, ljubiš, ovlaš, u žurbi i petnaest minuta nakon toga šalješ mi poruku. Lepo. Setio si se. Mislila sam da si manje čovek. (Veliki muškarac i veliki čovek – to ne ide uvek zajedno. Čak šta više, retko se sreće u istom „pakovanju”.)

Tonem u san srećna. Imam ružne snove koje, čim otvorim oči, zaboravljam, ali čiju ogavnost uvek upamtim.

Budim se srećna.

Onu prvu, jutarnju kafu, ispijam srećna.

On me zove. Nisam srećna. Želim da ga ne vidim. Ne danas. Narušiće lepotu ovoga dana. Sjaj u meni i mojim očima ne može ugastiti jer je ona jedan običan, najobičniji, muškarac i ne poseduje toliku moć.

Negde, u poslepodnevnim časovima, stiže poruka od tebe. Srećna sam što misliš na svoju bludnu prijateljicu. Kažeš da ćeš se javiti uveče. Ne javljaš se. Ne mislim na to. Svakako te ne bih mogla primiti. Nije svaki dan, nije svako vreme rezervisano za tebe. Bik u tebi ne da ti da to prihvatiš, ali to je činjenica i ja ti je, šapatom, ispisujem na nebu.