Imitatori žena: Dreg kraljice i Karamela
Pod terminom “cross dressing” podrazumeva se oblačenje garderobe (i preuzimanje karakternih atributa) suprotnog pola. Zavisno od motiva, postoje različite kategorije cross dresser-a. Neki to rade isključivo iz seksualnog fetiša (neretko su heteroseksualne orijentacije), dok drugi koriste priliku da preuzimanjem spoljnih karakteristika suprotnog pola stvore produžetak sopstvene ličnosti, odnosno alter-ego. Znamo ih kao “drag queens“ – ukoliko su muškarci prerušeni u ženu, ili “drag kings“ – ukoliko je žena prerušena u muškarca.
Nemali broj osoba praktikuje drag ulogu u svrsi scenskog nastupa. Među njima se razlikuju oni koji sami osmišljaju svoj alter-ego, i oni koji stvaraju tribute act, ili satiru na račun postojeće medijske ličnosti (“female impersonators” (imitatori žena) – ovaj vid scenske umetnosti unutar LGBT zajednice je karakterističniji za gej muškarce nego da lezbejke imitiraju muške slavne ličnosti). Ono što je zajedničko i „standardnim“ drag queen performerima i imitatorima, je što su im inspiracija od detinjstva kemp dive filma i muzike.
Kada su u pitanju glumice, najčešće se pozivaju na zvezde zlatnog doba Holivuda kao što su Bette Davis, Joan Crawford, Mae West, Katherine Hepburn, čiji je imidž bio „veći od života“, odnosno prenaglašen.
Bette Davis je bila prepoznatljiva po svom odsečnom i ispresecanom načinu govora i „oštrim“ pokretima. Mae West je takođe imala specifičan način govora i uživala femme fatale status (ultimativna zavodnica, sa notom autoironije). Na Joan Crawford se uvek indirektno poziva, preko kultnog kemp filma ”Mommie Dearest“ iz 1981. godine sa Faye Dunaway u glavnoj ulozi, naročito kad treba naglasiti da su ofingeri od žice neprihvatljivi.
Među pevačicama ubedljivo je za imitiranje omiljena Cher, češće kao tribute act nego kao parodija. Drag performans (dakle, i imitatorski) nije sam po sebi originalna forma. Svoje korene ima u vodvilju (od francuskog “voix de ville“ – glas grada, gradske pesme satirične forme). Vodvilj je bio popularna teatralna forma u Americi, krajem XIX i početkom XX veka, sve do Velike depresije, sačinjena od različitih skečeva koji su varirali od burlesknih do cirkuskih. Drag je takođe blizak i kabareu, s obzirom da se i jedan i drugi tradicionalno odigravaju u klubovima.
Ličnosti za imitiranje se biraju po tome koliko njihova medijska pojava odgovara gej senzibilitetu, odnosno koliko su već same po sebi kemp, kao što je pomenuto, s obzirom da se kemp kao takav bazira na prenaglašenosti detalja i flertovanja s kičom.
Na neki način, one su već manje ili više karikaturalne, a njihovi imitatori njihove specifičnosti stavljaju pod lupom u svrhu zabave. Parodije ove vrste su po pravilu dobroćudne i publika sa blagonaklonošću gleda na kritički interpretirane manire svojih omiljenih zvezda.
Na imitaciju se često gleda kao na niži oblik zabave (populistički), ali bitno je istaći da ovakav angažman zahteva nezanemarljiv glumački talenat, makar u okvirima komedije. Potrebna je pronicljivost i posmatračko oko karakteristično za klasično obučene glumce, ali i pisce, kako bi se prodrlo u nečiji karakter i ličnost „izvrnula naopačke“ zarad stavljanja u komični kontekst.
Neki detalji u vezi ponašanja objekta satire bi mnogima možda promakli, ali kada ih vidimo na sceni, usled prepoznavanja reprodukovane ličnosti, dolazi do radovanja i smeha.
Dramaturg i scenarista Charles Busch je, na primer, integrisao glavne karakteristike dama sa ekrana i poigrao se klišeima koje ih prate i njihove filmove, posebno u ostvarenju “Die, Mommie, Die“ koji predstavlja mešavinu melodrame, hičkokovske napetosti i filma misterije kao što su “Whatever Happened to Baby Jane“ (1962, Davis i Crawford).
Jedan od trenutno poznatijih imitatora je Charlie Hides, koji je, skladno eri u kojoj živimo, postao poznat globalnoj LGBT zajednici viralno, preko YouTube kanala i Facebook-a. Nije ga potrebno posebno predstavljati, obzirom da se deo slave ličnosti koje imitira reflektovao na njega do te mere da ima tu privilegiju da ga Cher prati na Twitteru, a i Kylie Minogue ga je primetila. Njegov pristup je karakterističan po tome što režira klipove (kratke filmove) u kojima tumači uloge Madonne, Lady Gage, Cher, Lize Minelli i drugih. Putem scenarija ih stavlja u različite situacije, pod pretpostavkom da se sve one već poznaju, i proživljavaju avanture slične događajima u seriji „Dinastija“, ali posmatrano na način na koji je, recimo, rađena franšiza „Mrak film“.
Za razliku od Hidesa, jedan od njegovih prethodnika, Charles Pierce, više je birao standup pristup humoru na osnovu kojeg je satirizivao Davisovu i ostale. Imao je ono što zovu “comedic timing“ (komičarski tajming) i oslanjao se na lucidne dosetke na račun osobe u koju je bio prerušen, kako bi dočarao publici.
Piercov savremenik Craig Russell, sa druge strane, je bio karakterističan po tome što se oslanjao na svoj izuzetno istančan sluh i dobre glasne žice, ne bi li karikaturalno oponašao vokalne nastupe Mae West, Marlene Dietrich i mnogih drugih. Russell je čak za svoj glumački talenat dobio priznanje na Berlinskom filmskom festivalu (Srebrni medved za ulogu u filmu “Outrageous!“ iz 1977.). Russell je u mladosti bio predsednik zvaničnog fan kluba Mae West, a kasnije i radio kao njen sekretar.
Imitatori zvezda ne moraju obavezno da interpretiraju s ironijom. Najbolji primer je Jim Bailey, koji je karijeru posvetio tribute izvođenju Barbre Streisand i Judy Garland. Sasvim je moguće da je upravo zbog odsustva satire u svom izvođenju, već verodostojnom kopiranju nastupa ovih ličnosti, Bailez doživeo mejnstrim uspeh, nastupajući pred nekoliko američkih predsednika i pred britanskom kraljevskom porodicom. Takođe se pojavljivao u emisiji poznatog talk-show voditelja Davida Lettermana i u seriji Ally McBeal. Bailey je inače klasično obučen operski pevač.
U Srbiji je najpoznatiji primer imitatora žena Goran Stojićević Karamela, koji je medijski prostor 90-ih obeležio imitiranjem, tačnije parodiranjem domaćih estradnih zvezda kao što su Zorica Brunclik, Vesna Zmijanac, Lepa Brena i druge. Očekivano, Karamela je nailazio na negodovanje od strane osoba čiju je medijsku pojavu parodirao. Bitno je istaći da ga je od detinjstva zanimala gluma, tačnije imitacija, premda se na kraju odlučio za studije novinarstva. Za razliku od inostranih kolega, njegovo bavljenje imitacijom, uprkos tome što je doživelo mejnstrim uspeh, nije bilo dovoljno finansijski isplativo da se održi kao izvor prihoda.
Izvor: Optimist