Drugarica zna za moj fetiš i namerno me izaziva stopalima, II deo
Nastavak priče: Drugarica zna za moj fetiš i namerno me izaziva stopalima, I deo
Kada sam se vratio kući, seo sam i razmišljao da li sanjam ili sam zapravo držao Ivanu i nosio je. Posle tog dana između nas nije bilo komunikacije. Opet sam za vikend izašao u isti kafić, moleći se tajno da se Ivana pojavi, al’ od toga nije bilo ništa. Odlučio sam sebi za inat da se vraćam pješke kući. Šetajući tako naiđem na Saru, koja je moja i njena drugarica.
– Zdravo Danilo, šta radiš u ova doba?
– Vraćam se kući, ti?
– Idem do Ivane sva je potresena.
– Što joj se desilo?
– Neće da mi kaže.
– Ok, kako oće ako treba pomoć tu sam!!
– Hvala.
Nakon toga rastali smo se kod moje kuće. Dođoh kući kad odjedanput zvoni telefon, nepoznat broj.
– Halo ko je?
– Sara je, hitno dođi Ivani treba tvoja pomoć.
– Dolazim. – Došao sam odmah u taj kafić. Konobar sa ulaza mi se odmah izvinuo jer im je dao moj broj našao sam Saru i Ivanu za šankom. – Jesi li dobro Ivana? – Sam njen pogled mi je dovoljno rekao. – Zbog čega si takva?
– Dečka.
– Saro možeš li nas ostaviti nasamo da pričamo?
– Mogu naravno. – Sara je otišla. – Pričaj.
– Bila sam sa jednim dečkom koji me je koristio i gledao samo kao telo ne kao osobu, nije je bilo briga šta mislim ili osjećam, važno mu je bilo samo pičke da dobije.
– Razumem te, nije ti lako to me podseti na jednu devojku koja je moju ljubav prema njoj ona debelo iskorišćavala i uzimala novac.
– Šta si uradio sa tom devojkom?
– Oprostio sam joj al’ ne zaboravio.
– Sad očekuješ da oprostim tom dečku?
– Ne neočekujem, želim da ga zaboraviš i okreneš drugi list, nije vrijedan toga.
– A moja osjećanja, što ćemo sa njima?
– Povratićeš ih samo treba vremena ili neka osoba da te razume.
– Niko me ne razume. Na dnu sam, sama sam.
– Nisi sama, ja sam tu uvek bio za tebe.
– Od kad to?
– Oduvek, samo nisi obraćala pažnju na šmokljana koji sam bio tad.
– A da, al’ to i dalje ne pomaže mom raspoloženju, osjećam se kao đubre. Ni alkohol ne pomaže.
Uhvatio sam je za ruku i izveo napolje.
– Gdje me vodiš?
– Samo mi veruj.
Trčali smo do reke…
– I što si me doveo ovdje?
– Sedi.
– Baš neću.
– Rekla si da si kao ovo đubre.
– Da. – Pokupio sam ovo đubre i bacio u kantu za reciklažu. – I smeće je korisno ako se reciklira, pogledaj u mesec. – Pogledala je u mesec. – Ako zanemariš ovo đubre, mesec i obala ostaju lepi, to isto važi i za osobe. Ako ih jedna povredi ne znači da mi trebamo gubiti lepotu, trebamo još više sijati. – Ivana sede i povuče me za ruku.
– Upravu si, sijaju baš kao moje oči ove zvezde na nebu.
– Sijaju baš kao ti.
– Pa jaoj baš ti hvala, zažmuri imam nešto za tebe.
Zažmurio sam i tu me je počela ljubiti, za tren oka smo se počeli ljubiti i vatati, napravila je dva tri selfija.
– Dosta ti je bilo, idem kući.
– Da te otpratim?
– To očekujem od tebe.
Držali smo se za ruke i počeli ljubiti svako malo, stigli smo do njene kuće.
– Do sledećeg puta, vidimo se.
– Ćao.
Vraćao sam se kući sa mišlju – je li ovo normalno što doživljavam u ova dva vikenda?
Nastavak: Drugarica zna za moj fetiš i namerno me izaziva stopalima, III deo