Majka me je odvela pravo u greh, I deo
Slika, ritam osaćaj i reč. Ljubav, san dodir i greh. Kad ti mladost pomuti razum i osećaj slike koju gledaš uživo, svaka reč je suvišna jer od uzdaha ne može van, a dodir klizi niz vrata sudbine, čineći greh istine. Malo sam, skoro nikako, razmišljao o tome. Obračun, mafije, crnina Beogradske ulice, ispraćen poslednji don, kako su ga zvali ortaci, svila crne boje skrivala je oči majke moje. Imao sam tada samo dva koraka do punoletnosti, u danu izgubio svog ortaka, životnog ortaka. A ona slomljena tugom, želela je da me što dalje odvede od tih 90-ih. Bojala se da se dug još više ne naplati, povela me je negde i čuvala me za sebe, za mene, za nas.
Odredište je bilo Grcka, sećam se, kamena kuća, pogled na more, ljudi su ćutali, gledali nju i mene, nešto je bilo davno obećano, ne znam šta. Nekoliko dana uopšte iz kuće nismo izlazili, telefonom je sve rađeno u tišini. Pitao sam je a šta dalje? Ćutala je nemoćna, nije sad bilo vreme za objašnjavanje, a možda je baš trebala nešto da mi slaže? Svaki novi dan je bio novo sutra. Počela je neka nervoza da se uvlači u mene, nisam bio dovoljno star a niti mlad, tražilo se nešto u meni, nešto je želelo da izađe iz mene, van.
Leto je bilo tajanstveno toplo, sišao sam dole noseći peškir. Rekla mi je: „Nemoj, istuširaj se, nije vreme za plivanje, bar ne još”. „A zašto?” „Ne mogu ti sad to objašnjavati, previše je skupo da bi rizikovala još jedan put.” „Dobro a dokle će ovo da traje?” „Ne znam!” „Pa mi smo kao u zatvoru sa pogledom na more.” Veoma teško sam to podnosio, tražile su mi se neke navike, koje ne mogu tek tako da izađu iz glave.
Držala je sve pod kontrolom, njen strah me je pomalo dovodio do ludila, ništa se nije dešavalo osim tišine, telefona i koraka njene štikle, koja je odzvanjala parketom kuće. Prošlo je nekoliko dana, malo se opustila, malo ju je i umor pustio, sela je i rekla mi tiho: „Izvini ali ovo je igra, ozbiljna igra i shvati da je tako.” „Slušaj Violeta, ja ne mogu baš ceo život da provedem u ovoj kući. Meni fali dosta toga, fale mi izlasci, žurke, drugari, devojke, razumeš li ti to?” „Razumem ali za sada ti ništa od toga ne mogu obećati, sačekaj još malo.”
Vino nam je dalo krila
Nasula nam je po čašu vina, crnog, uklapalo se u boju njene haljine, boju njenih cipela. Samo ne u boju njene kose. Onda sam popio još jednu, priča se polako odmotavala, ali ne konkretna, već sve nešto zamotano, kao laž na prstima, zagonetka, ne znam ni sam više šta se sve tu dešavalo. Vrteo sam čašu u ruci, tako mi je trebala neka devojka da se odmorim na njoj, da se opustim među njenim bokovima i da mi usnama uzme meru ove tišine.
„O čemu razmišljaš?”, upitala me je moja Violeta. „O tebi, o meni, o usnama, o meri koju bi mi uzela, da se opustim među tvojim bokovima.” „Pa ti se pijan”, nasmejala se onako kako to nisam video dugo. Njen osmeh je proterao ovu tišinu kroz prozor u tamnu noć koja je bila sama, kao i nas dvoje. „Nisam pijan, ali sam izgubljen od ove samoće i treba mi nešto da me smiri, da me ponese, da me ne znam više šta, veruj mi, a jedino si ti uz mene, zato sam to rekao, onako a nešto sam drugo hteo.” „Ma možda je to vino izgovorilo nekoliko reči, znam da si se našalio, i meni je bilo smešno to što si i kako si to rekao.”
„Lepa si Violeta, lepša si od sna, lepša si i od života, pa kad bih birao, izabrao bih život da izgubim, samo ti da ostaneš tu.” „Pa ti si divan, kako to lepo zvuči to što si rekao, prelepo je zvučalo, romantično i lepo.” „Svidelo ti se zar ne?” „Da, svidelo mi se.”
Njen pogled je bio blag, prešao je umiljato preko mene. Prišao sam joj i samo nas je predalj delio da ne pogrešimo, da ne zagazimo u greh. Ali vino je bilo kao barut zapaljivo i u nekoliko sledećih sekundi taj pedalj blizine je nestao, topot štikle i moje bose noge, naše dve sene, ljubile su se u svilenim jastucima sobe, kuće koja je imala pogled na more. Svetlo je treptalo od stone lampe, njena ruka je pokušavala da ju ugasi dok sam ljubio njeno već golo telo. Kao Adam Evu, ovaj put je priča je bila drukčija, ali greh je greh.
Njene grudi, njene obline, kukovi, usne, sve je to bilo ispred mene i ja sam sve to uzimao. Ljubio sam ju u tuđoj zemlji, tuđoj kući, kao da smo i mi bili tuđi. Osetila ga je dobro kad je ušao u nju, bila je spremna na to jer je blago širila svoje noge, naštimavala se da što lakše uđe u nju, primila ga je sa uzdahom i kao da to nije bio prvi put, počela je da meša i uživa.
„Violetaaaaa”, tiho sam uzdahnuo. Nije bilo odgovora, samo uzdah sa njenih usana. Mešala je usporeno, bila je tako, tako strastvena, nisam poznavao tu ženu na taj način do sada. „Violeta, kako se lepo jebeš.” Stavila je ruku na moja usta i nastavila da meša, njeni uzdasi su me za nekoliko minuta naveli i ja sam ga izvukao van. Špricao sam po njenom stomaku i grudima.
Uzela ga je u ruku i završila ono što je sam počeo, krik zadovoljstva odjeknuo je tišinom. Bilo je to vreme kad sudbina odlučuje. Šta dalje?
Legao sam na leđa, sekunde su prolazile, duboko sam uzdisao. Kako sam lepo jebao ženu koja beše prva violina života mog. Posle desetak minuta u kojima smo ćutali, Violeta se podigla i započela igru u kojoj je bila slika, ritam i osećaj, reči više nije bilo. Kurac mi se digao kao da se ovo pre nije ni desilo. U ustima Violete postao je kao stena dok ga je ona navlačila.
Njen dodir kao san, greh i opet osećaj topline njene vagine kad se popela i sela na mene. Osetio sam da sve oko mene propada, tone, osećao sam valove, a to se Violeta njihala na kurcu mom. Uzdisala je duboko i usporavala pa ubrzavala, nabijala se na kurac, znala je sve što je trebalo, i više od toga. Ovaj put je potrajalo, možda i više od pola sata, u kojem je Violeta svršila, ali sa kurca nije silazila sve dok ju nisam skinuo pod sebe.
Nastavio sam još malo, a onda je krv udarila u vene, izvukao sam ga van i svršio na Violetin stomak po drugi put. Drkala ga je nežno, sluzavog, cedila se i zadnja kap iz njega.
Tu noć smo kasnije razgovarali o svemu, kao da se ništa nije desilo između nas. Ta noć je promenila sve, baš sve.
Nastavak: Majka me je odvela pravo u greh, II deo