Sećanje na Tanju, I deo
Registrovani korisnici ne vide reklame
Jedna Tanja, jedno vreme, sećanje…
19. maj 1995. pamtiću po velikoj vrućini od koje je asfalt tako treperio kao da se topi, pamtiću da sam tih dana bio jako ljut na sebe što sam pošao po stoti put, tražio posao u firmama koje već odavno nikoga nisu zaposlile, a još sam više bio ljut kad sam ga neočekivano i dobio, u najgoroj, totalno propaloj firmi. Nisam se nadao tome jer bili su pred stečajem i otišao sam tamo da ih pitam za posao, samo na insistiranje svoje majke koja je po završetku moje škole stalno gunđala kako eto ja ne tražim posao nego lenčarim. Još su i neki drugi, meni tada dragi ljudi, umešali prste u sve to i eto mene zaposlenog, ali idemo redom.
– Sinko, hoćeš li danas da ideš na neki razgovor za posao? – kao i obično upita majka.
– Pa, dobro – rekoh joj! – Potražiću, ali i sama znaš da ovde je lakše naći zakopano blago nego radno mesto! – Znala je ona sve to, ali je želela da me malo motiviše i otera iz sobe jer sam po ceo dan gledao TV.
Lutao sam tako gradom i usput svratio na par mesta gde je postojala šansa (doduše minimalna) da možda iskrsne neko radno mesto. Uostalom, to su bile firme koje su u to vreme nešto radile dok su ostale već bile pred stečajem ili zatvaranjem. I ništa svuda isti odgovor:
– Idi ti kući, a mi ćemo te obavestiti za neki dan da li ima potrebe za novim kadrom.
Znao sam da od posla ni ovog puta nema ništa jer ovu rečenicu čuo sam već stotinu puta i značila je samo jedno: „ne trebaš nam!”. Usput sam svratio do kuće moje devojke sa kojom sam se zabavljao tek nekoliko meseci, ali veza je imala baš lepe šanse za uspeh, volela me je i ja sam nju, činilo mi se tada da je volim. Njeni roditelji su divni ljudi, otac mali debeljuškasti čikica a majka visoka mršava zena, jedno drugom sušta suprotnost, ali jako fini oboje i od početka su podržavali našu vezu, ma bilo je sve super. Bilo je do tog prepodneva.
Ali to nije ništa naspram onoga što će zauvek u meni obeležiti taj dan. Sve sam ih našao kod kuće, sedeli su u dnevnoj sobi, čekali nestrpljivo da teta Mira, kako je bilo ime majke od moje devojke, iznese neke kolače koje je upravo ispekla i čiji opojni miris vanile se širio po sobi. Ušao sam, poljubio Mariju i rukovao se sa njenim roditeljima koji me odmah ponudiše da sednem za sto i probam kolače koji se još bejahu pušili poređani u plehu u kome su se pekli. Odvojio sam jedan na stranu pored pleha da bi se brže ohladio.
Opet sam se raspitivao za posao! Započeo sam razgovor.
– I šta je bilo? – javi se teta Mira gledajući me pogledom punim razumevanja, kao da već zna odgovor. I znala je jer sam već dugo bezuspešno pokušavao da se zaposlim.
– Ništa – odgovorio sam kratko, dok mi se u glavi vrzmao nastavak rečenice: – Ispusio sam ga opet!
Tada čika Miroslav, koji je već po ustima preturao kolač koji zbog toga što je još bio vruć, nije mogao ni da ga žvaće, jer ga je pekao po nepcima. Kako je samo smešno izgledao sa tom grimasom dok pokušava da proguta taj još nesažvakani kolač! Rekao je tako punih usta:
– Možda možeš kod mene u firmi da se zaposliš?
Pravio sam se da ne čujem. On opet ponovi, sada je već bio progutao onaj kolač i jasno se razumelo šta želi da kaže. Znao sam da on radi u jednoj propaloj zadruzi i da platu nije primio već tri meseca, znao sam da ta vrsta firme nikako ne ostvaruje dobit, jer sve mašine koje su imali prodali su po aukcijama da bi namirili dužnike, a bez tih mašina nisu mogli da obrađuju zemljište i ostvare neki veći prihod. Nikako mi se nije svidelo da radim u firmi koja je tog tipa, zadruga, kao da smo u nekom postkomunističkom vremenu, ali realno još uvek smo i bili u nekom jebenom vremenu, pa još firma u kojoj nema mladih ljudi, zar kolege da mi budu neki fosili pred penzijom?
– Znaš Bobane, – poče da me ubeđuje sad i teta Mira, – u njegovoj firmi počinju da rade sa tovom junadi i treba im neko sa tvojom školom da bi vodio poslove umatičenja tih grla, – inače za one koji ne znaju, to je ono gde se svako grlo stoke pojedinačno upisuje u registar i dobija svoj broj koji se tada kleštima utiskuje u uvo životinje, dok se danas stavlja plastičan broj. Razmišljao sam da li da prihvatim jer nisam bio baš nešto oduševljen što ću tetovirati uši bikovima i praviti njihova porodična stable za tri generacije unazad, mada sa druge strane, u veterinarskoj stanici nije bilo mesta i ja kao veterinar mogao sam samo da čekam, što me je izluđivalo.
Tako oni ubediše mene i ja tog prepodneva sa svojim nesuđenim tastom odoh u firmu kojoj sam se nekada smejao, samoj firmi se smejao ali i ljudima koji su tu radili. Zaposliše me jer su po zakonu morali da imaju čoveka sa tim zvanjem! Ali još se nije desilo to što je uticalo na mene da upamtim ovaj dan, desiće se malo kasnije. Upoznao sam kolege, razgledao firmu, kancelarije koje nisu bile okrečene bar jedno pet godima, sve je mirisalo na duvanski dim od koga i zavese bejahu već potamnele iako se moglo pažljivim zagledajem razaznati da su neklada bile bele. Objasnili su mi šta treba da radim, mada sam već o tome učio u školi i nije mi bilo strano. Najmlađi od kolega bio je Dragan; visoki, debeli tip koji se zbog kilaže kretao tako sporo i teško da gledajući ga, kao da sam gledao neki usporeni snimak, bio mi je smešan. Radio je tu već desetak godina, radio je u zadružnoj prodavnici ali je zbog težine, ustvari toga što nije mogao dugo da stoji, prebačen u kancelariju i njegov posao bio je samo da se javlja na telefon i zapisuje pristigle pozive. Sedeo je po ceo dan i rešavao ukrštenice ili igrao šah sa samim sobom ili nekom žrtvom ako je nađe. On je bitan deo priče jer je u firmu doveo nju, svoju suprugu Tanju. Zauzela je njegovo mesto u prodavnici baš tog dana kad sam i ja počeo da radim.
Tanja, devojka iz siromašne porodice, imala je još dve sestre, udala se više zbog toga da bi pobegla od siromaštva, a ne iz ljubavi. To se videlo i ljudi su pričali o tome, pričali su oni koji su čuli njih dvoje kako se tokom noći svađaju i kako noćnu tišinu paraju njeni jecaji, njegova vika i udarci kojima je zasipa u besu. Nije Tanja bila srecna sa njim, slušao sam o tome, ali nisam je upoznao, ni nju ni njega, do tog dana.
Znao sam da žive u istom mestu ali slabo su se družili, imali su neki svoj svet, ili je on imao svoj svet u koji je zatvorio i nju i nije hteo da je pusti. Tada se desila Tanja i datum sa početka počinje da dobija svoj smisao!
Pili smo kafu za stolom u jednoj od kancelarija kada sam ugledao Tanju kako ulazi. Bila je crnka sa izrazito plavim očima i kosom ne baš urednom, kosom srednje dužine prekraćenom do ispod uveta, kao da ju je sama kratila, neravnomernom. Imala je prodorne oči, izbačene jagodice i pomalo upale obraze, pune usne koje su se jako lepo osmehivale i lep dugi vrat. Bila je visoka, prilično mršava i bez nekog izgrađenog stila oblačenja, ali imala je strašno lepe podignute sise čije su se bradavice jasno ocrtavale i dupe koje je jako razapinjalo uske farmerice.
Iako sam je u tom momentu gledao s boka, video sam da njeni guzovi formiraju savršenu liniju tog njenog dupeta. Nije bila preterano lepa ali mi je delovala savršeno jebozovno. Osećao sam da mi se jako ukrutio kurac pičke i opet linije koju je isticalo njeno dupe. Prišla je i rukovala se sa mnom, upoznali smo se.
– Ja sam Tanja! – rekla je dok sam držao njenu ruku. – Boban, drago mi je! – odgovorio sam dok sam je gledao pravo u oči. Tražila je muža ili nekoga ko će joj pomoci jer je stigla neka roba za prodavnicu koju nije mogla sama da istovari. Poslali su mene jer sam bio nov radnik a takvi u početku rade sve.
Kad smo stigli video sam da je roba istovarena, pogledao sam u nju, a ona mi reče da nije problem u istovaru već što još nije u potpunosti naučila kako se formiraju cene, obračunava marža i sve to. Htela je da pita muža ali nije mogla pred svima da joj se ne bi smejali što to ne zna da uradi sama…
– Pa zašto ga nisi pitala? – umiljato sam je upitao.
– Zato što bi me i on ismevao sa njima, takav je u poslednje vreme. Često se svađamo, ne razgovaramo po nekoliko dana, ništa mi ne pomaže oko posla!
– I nemate dobar seks! – prekinuo sam je ovom rečenicom koja je i mene samoga zbunila, ne znam zašto sam to rekao.
– Molim? – pitala je kao da nije dobro čula.
– Pa obično tako to ide! – probao sam da se izvučem.
– Nećemo o tome, važi? – završila je jer sam video da ne želi ništa više da čuje. I nismo više o tome tog dana, pomogao sam joj i vratio se u firmu.
Osećao sam uzbuđenje kad sam u njenoj blizini i jako sam želeo da je pojebem. Zamišljao sam Tanju tog dana kad sam se vratio kući ali nisam drkao jer imao sam sa kim da se praznim, moja Marija i ja svake smo večeri imali seks.
Te večeri je seks bio drugačiji, a ja grublji nego obično. Grizao sam njene male sisice i žestoko zavlačio jezik u njenu pičkicu da bi je na kraju žestoko nabijao na kurac držeći je rukama ispod dupeta i jako je rukama navlačio na kurac.
Mislio sam na Tanju i to kako je sada možda muž bije, mislio sam šta bih mu uradio sada da ga sprečim da je ne maltretira, mislio o tome dok je moja Marija vrištala ispod mene. I nju je te noći bolelo, ali ja sam mislio o Tanjinom bolu. Jadno zaista!
Sutradan, otišao sam u prodavnicu da bih kupio neku salamu za doručak. Bilo je puno kupaca i Tanja reče da uđem iza pulta, sa strane, i da sm odsečem komad koji želim. Odsekao sam jedno parče i pozvao je da ga izmeri. Povukao sam se nazad da bi ona prišla vagici. Bila je preslatka u mojim očima dok tako stoji ispred mene leđima mi okrenuta, video sam savršenu liniju leđa i njeno dupe ispred mog kurca.
Prišao sam skroz i moje telo priljubio uz njeno dok sam negde gledao na stranu kao da nešto tražim kako drugi ne bi ništa primetili. Osetio sam svojim dignutim kurcem što se propinjao ka mom pupku, osetio sam razmak između njenih guzova, toliko sam bio prišao uz nju.
Iznenadio sam se kad se ona promeškoljila onako dupetom i razdrmala mi kurac, onda se polako odmakla, okrenula se i uz osmeh odgovorila: – 250 grama!
Nastavak: Sećanje na Tanju, II deo
Registrovani korisnici ne vide reklame
