Milica između života i smrti

Već danima Milica sreće tog fascinantnog muškarca na pauzi za doručak. Ona ne zna da li je i ranije prolazila pored njega, a da ga ni videla nije. Teško je u to poverovati. Teško da ne bi zapazila takvog tipa.

Taj tip, baš njen tip, pojavio se jednog jutra na drugoj strani ulice, dok je Milica odlazila na doručak u jednu malu, ukusno nameštenu piceriju, gde su je odavno znali i ljubazno usluživali.

I tog je jutra, kao i ovog jutra, bila besprekorno obučena i našminkana. Uvek je takva. Radi za poznatu kozmetičku kuću iz inostranstva, u predstavništvu u Beogradu. Pored toga, Milica je posebno draga jednom od veoma moćnih direktora te firme i ona se svim silama trudi da zadrži njegovu naklonost.

Ipak, stalni naleti mladih ptičica koje ne kriju da bi im pomenuti direktor lako postao drag ili bi bar veoma rado i uspešno glumile da je tako, ugrožavaju sve više njenu poziciju, u firmi ali i u njegovim mislima.

Neprijatno se iznenadila ovoga jutra, kada je bez kucanja ušla u njegovu kancelariju. Njegova sekretarica je na kratko izašla. Milica je prošla kroz njenu kancelariju i odgurnula tapacirana vrata koja su bešumno skliznula u stranu. Stajao je leđima okrenut ka njoj, sa jednom rukom u džepu skupog, elegantnog odela, a drugom je držao mobilni i razgovarao sa očito bliskim prijateljem. Grleno se nasmejao zagledan u jutarnju panoramu Beograda koga je milovalo sunce i izgovorio reči koje su presekle Milicu:

– Neka matore koke trućaju o supi koliko god hoće. Ipak se piletina lepi za prste!

Trenutak je stajala u nedoumici, a onda se tiho povukla nazad, trudeći se da je ne primeti. Uspela je.

Sada, dok hoda trotarom, ne želi da misli o tome. Nestrpljiva je da vidi tog tipa koji se vrzma po njenim mislima. Tačan je kao sat, svakog jutra ga sretne, takoreći, na istom mestu.

Visok muškarac, pravi muškarac, snažne građe, vitkog tela, sa gipkim hodom velike mačke, odeven u elegantno odelo. Crna kosa, besprekorno podšišana, čista, negovana, kao da je sada očešljana, poslušno stoji, svaka dlaka je na svom mestu. Lepe, male uši, pravilno, preplanulo lice, glatko izbrijano, obrve koje daju oštrinu njegovim očima. Oči crne, vatrene, prodorne. Obuzme je jeza kada ih, na kratko, uperi na nju.

Na celom njegovom licu se ogleda samopuzdanje, izvesna doza nadmenosti, hladnokrvnosti i egoizma.

Jedan pogled je Milici dovoljan da shvati koliko je taj muškarac uspešan i samouveren, rođeni vođa, stalni lider u grupi i naravno fatalan zavodnik. Čovek koga oduvek traži, čovek koji će je voditi kroz život.

Odjednom ga ugleda, kao da je odnekud iskočio na ulicu. Kao da je božijom rukom spušten na trotoar da bi njoj ulepšao jutro. Osmehnula se u sebi, čvršće stisnula kaiš svoje skupe tašnice, isturila grudi još malo više, zabacila glavu i nastavila da hoda sigurnim korakom.

Odlučila je da ovoga jutra pređe na drugu stranu ulice, da ga pogleda svojim prkosnim očima, jednim dugim pogledom pravo u oči. Dovoljno dugim da ga on primeti, a dovoljno kratkim da ne bude napadno. Milica zna sa muškarcima. Retko kada joj odolevaju. Retko ih je jurila, ali koga ona odluči imati, imaće ga.

Evo ga, približava se onim gipkim, samuverenim hodom koji kao da govori: „Znam, ceo svet je moj“. Gleda okolo nonšalantnim pogledom, bez stvarnog interesovanja za bilo šta, pa čak i za nju. Još par trenutaka i ona će krenuti preko ulice, malo ukoso, tako da na susedni trotoar kroči malo pre susreta sa njim. Pogledaće ga svojim, unapred pripremljenim, pogledom, i najzad, bar tako misli, privući njegovu pažnju. Videće on sa kim ima posla. Nije ona jedna od njegovih šmizlica koje je do sada imao.

Nije ona privezak, laka zabava, prazna sponzorušica. Zadovoljno se nasmešila, jedva primetno, sladeći se onim izrazom u njegovim očima koji će, zna ona, videti kada je konačno bude ugledao, jer, očito je, ne vidi je čak i kada je pogleda.

Zakoračila je na ulicu ali prodorna škripa kočnica zapara njene uši i paralizova njeno telo. U magnovenju shvata da je uradila nešto strašno glupo. Hoće da vrisne, da potrči, da odskoči unazad, da uradi bilo šta što će je spasiti od bola koji dolazi. Ne može ni da se pomeri, ni glasa da pusti. Razrogačenim očima punim iznenađenja i užasa ona gleda u, ništa manje užasnute, oči mladog vozača koji grčevito stiska kočnicu svog automobila ukočenih ruku na upravljaču.

Neee! Ne, ne, nemoj, bože, molim te! Ne! – vrišti u sebi moleći za život boga u koga nije verovala. Čuje prasak i oseća prodorni bol koji muti svest. Odjednom, tišina…

Leži na ulici, na leđima. Vidi plavičasto jutarnje nebo sa nekoliko malih, belih oblačića. Sive četvorospratnice starog dela grada nadovezuju se jedna na drugu duž cele ove ulice, koja je još uvek u hladovini.

Zašto ništa ne osećam? – pita sebe. – Umirem li? Hoće li sada doći tama, pa onaj čuveni tunel o kojem govore oni koji su doživeli kliničku smrt? Hoće li slike mog života početi da se vrte poslednji put? Zašto ništa ne osećam? Hoće li onaj divni muškarac dotrčati do mene i uzeti me u naručije, bar sada, bar jednom? Hoće li me ubaciti u kola i odvesti negde gde mi mogu pomoći? Onako, kao u filmu? Ne… Možda i ne treba. Možda je kičma povređena. Možda treba čekati hitnu. Možda je zaglavljena u jutarnjem špicu? Možda… Zašto ništa ne osećam?”

Skupljaju se radoznalci. Otkuda odjednom toliki svet? Zašto ljudi trče da vide nesreću? Gledaju u oči. Nešto žele da vide. Smrt? Život? Bol? Iznenađenje? Kajanje? Osudu? Tugu? Očaj? Zašto su ovde? Zašto on nije?

Pred njenim očima plavičasto nebo se pretvori u vatromet u kome su preovladavale žuta i svetlozelena boja. Nebeski svod naprsnu kao vetrobran automobila udaren kamenicom, a svaka pukotina dobi svoju nijansu žute i svetlozelene boje i mnoštvo varnica zatitra pred njenim očima.

 

„Gubim svest. Ako se ikada osvestim moraću toliko toga da promenim. Potražiću normalnog čoveka i pokušati da ga usrećim. Imam trideset i devet godina. Gde su prošle? Tako me je nervirala moja majka kada mi je čestitala rođendane i pitala Znaš li koji ti je? Vreme ide, gde ti je porodica, gde ti je dete, bla, bla… Tata je ćutao. Uvek me je bolje razumeo. Ili nije, pa je zato ćutao… Važno je da je ćutao. Moj život je moja stvar. Tako sam mislila, a sada se kajem. Kako sam pogrešila! Ko će me pamtiti? Onaj iz firme? Odavno je oženjen, ima decu, ima o čemu da misli. Ima ko i na njega da misli, prokletnik! Ovaj sa druge strane ulice? Ne. Gde je čovek koga sam godinama tražila i čekala, da me vodi kroz život, čuva, mazi i pazi? Sa toliko prezira sam odbacivala one koji su me mogli voleti… Ali, nisam videla da me mogu voditi.“

Pred njenim očima, nalik ubrzanom filmu, počeše da lete slike njenog života.

Rodila se 1970e, u maloj prizemnoj kućici, koja je izgrađena u podnožiju neke planine obrasle šumom, nedaleko od magistralnog puta, u jednom malom mestu stešnjenom između planina. Otac radnik, bez završene osnovne, majka domaćica, stariji brat, u susedstvu braća od stričeva, a ona jedina sestra. Njeni su se, dopunski, bavili ekstenzivnom poljoprivredom i terali je da radi sve te poslove koje je mrzela, kopanje kukuruza, skupljanje sena, čuvanje krave koja je nekako kiselkasto smrdela.

Rano je zamrzela sve što je u vezi sa tom vrstom posla. Kao dobar đak dobila je priliku da studira.

Njeni su želeli da bude prva iz familije sa fakultetom, da se „ne muči, da ne radi“ kako su govorili. Ona nije do kraja razumela te priče, ali je želela da pobegne što dalje, u taj veliki grad, gde su svi putevi podjednako dobri kako se njoj činilo.

Klimavim autobusom koji je više izduvnih gasova ispuštao u putnički deo nego u spoljnje okruženje, stigla je u veliki i sivi grad kojem je neko, ko zna kada i ko zna zbog čega, dao ime Beograd. Oduševila se veličinom grada i mnoštvom ljudi koji su promicali pored nje bez radoznalog zagledanja.

Gotovo se sudarala sa prolaznicima zagledajući njihova lica, po navici koju je ponela iz svog malog grada. Pomalo ju je zbunjivala tutnjava tramvaja i buka automobila, sva ta gužva u kojoj niko nikoga ne vidi… Ipak, bila je oduševljena. Bila je konačno u velikom gradu, bila je na pragu sreće i uspeha, bila je na početku boljeg i lepšeg života. Tako je verovala.

Upisala je fakultet koji nije volela, ali na koji je upis bio sasvim izvestan, zato što su kvote uvek bile nepopunjene. Te godine je upoznala i njega, prvog muškarca u svom životu, kome je poklonila svoju nevinost.

Milan, mladi advokat u srednjim tridesetim, neoženjen, mladolik, šarmer, malo duže tamno smeđe kose, plavih očiju i snažnih grudi. San devojaka, naročito onih mladih i neiskusnih iz provincije.

 

Takve su njegova specijalnost, ali ona to nije znala. Verovala je, kao i sve pre nje, da je baš ona posebna, ona koja mu mnogo znači. Oduvek je za sebe želela takvog, uspešnog, zgodnog muškarca, svog nežnog gospodara i sigurnog zaštitnika. Bila je sigurna u tu hemiju između njih. Čudila se gde je ranije bio i zašto je morala toliko dugo da čeka na njega.

Opijena zaljubljenošću, zanesena srećom, nije ni obraćala pažnju na tihi glas razuma koji je šaputao da tu nešto nije u redu. Pripisivala je to nametnutim normama patrijahalnog vaspitanja, ostacima seoskih shvatanja koja je ubrzano odbacivala. Pomalo je mrzela svoju majku i njena upozorenja da vodi računa šta radi i da se kloni muškaraca jer njoj, njenoj majci, ne trebaju kopilad u kući. Nerviralo ju je toliko nepoverenje i, kako je mislila, nipodaštavanje njene zrelosti i inteligencije.

Pa, zaboga, ona ima dvadeset godina!

Jednog zimskog vikenda je krenula kući. U Beogradu nije bilo snega, vetar je nosio prašinu i papiriće. Sivo popodne je pritislo grad, hladnoća se uvlačila u kosti. Hodala je popljuvanim trotoarima, zagledana u sivi asfalt.

Nimalo srećna što ide u svoj rodni grad razmišljala je o njemu, da bi toplina od pomisli na njega zagrejala njeno ozeblo srce i telo. Na peronu BAS-a je bilo puno ljudi. Gužva na svim šalterima, koferi, mnoštvo studenata koji putuju u svoje gradove. Zamišljena, prišla je govornici na zidu i okrenula njegov broj.

Sa druge strane žice njegov dubok i muževan glas je izazvao blagu jezu od koje se stresla, a zatim talas topline zbog kojeg bi se rado predala tom muškarcu.

Tokom razgovora on je pozva da svrati do njega, da se ugreje, da se pozdrave, a on će je dovesti do stanice baš na vreme za sledeći polazak autobisa ka njenom gradu. Rado je prihvatila.

Sva ustreptala je prešla preko ulice i uskočila i sedmicu koja je ubrzo skrenula levo, uz Resavsku, i za nekoliko minuta je bila ispred njegove zgrade. Dočekao je na vratima stana, nasmejan i ljubazan. Ponudio joj je sok i kafu.

U stanu je bilo toplo, prijatna polutama, u uglu je svetlucao televizor. Pričali su, ali se ona ne seća razgovora. Pamti samo njegove oči sa veselim iskrama, njegov muževan glas, bele zube, nasmejane usne i tople ruke sa kojima je dodirivao njene promrzle obraze.

Bila je u nekoj izmaglici sreće i opijenosti. Nije ni o čemu razmišljala, želela je samo da ga sluša i da je dodiruje. Zato joj se učinilo sasvim prirodno i jedino moguće da se prepusti njegovim poljupcima, kada se nagnuo ka njoj.

Zadrhtala je od treme kada su njegove usne dodirnule njene. Stresla se od te nežnosti kao od udara struje, boreći se sa strašću i sa stidom.

Postiđena njegovim iskustvom, ali i uzbuđena njegovom željom prepustila se njegovim rukama. Goreli su njeni obrazi između njegovih dlanova. Bridele su njene usne pod njegovim toplim usnama i ona se prepustila potpuno. Nije mislila, samo je osećala.

Klizile su njene ruke po njegovim ramenima, snažnim grudima. Gurala je njegovu odeću da bi dodirnula njegovu vrelu kožu. Obuzimala je nekontrolisana strast. Pripijala se uz njega želeći da se stope u jedno, da oseti svaki kvadratni centimetar njegove kože, da je pritisne svojim snažnim telom, da je obgrli rukama, da toplinom svoga tela zagreje njeno, koje je obuzimala naizmenična drhtavica i vrućina od glave do pete.

Tutnjalo je u njenim slepoočnicama, zagluhnule su njene uši, gorelo je u njenim grudima, srce je kucalo kao ludo, isprekidano je disala žureći da ga ljubi i da hvata dah.

Spontano su jedno drugom skinuli odeću i našli se na trosedu. Potpuno gola i bez trunke stida, sa rukama oko njegovog vrata, sa zamućenim pogledom na njegovom licu, žudela je za prvim dodirom muškosti po svom telu.

Želela je tog muškarca.

Nežno se spustio preko nje. Prijala je njegova težina i toplina njegovog tela. Njegovi iskusni pokreti su povećavali njeno uzbuđenje. Želela ga je više od svega. Njen stomak se zatezao. Prijatne kontrakcije su obuzimale njeno telo. Nije bilo straha ni razuma, samo želja je okupirala njen um.

Pridigao se od nje, nastavljajući sa poljupcima, a onda se odvojio da potraži kondom. Pratila ga je pogledom, očima milujući njegovo snažno i gipko telo. Žurno se vratio i nastavio da je neprestano ljubi dok se vešto smeštao između njenih nogu nežno povlačeći njena kolena ka svojim ramenima. Obuzeta strašću gotovo da nije ni bila svesna kako se našao u njoj i počeo da kliza napred-nazad.

Nije osećala bol kao što se plašila. Pobojala se da će krv prsnuti po njegovom stomaku i trosedu, ali i to je kratko trajalo. Prepustila se tom novom osećaju.

Čula je svoje uzdahe i njegovo šumno disanje. Uživala je u tom zadovoljstvu koje pruža voljenom čoveku i u tom novom osećaju koji je po prvi put spoznala. Bilo je jako lepo, strastveno, silovito.

Milica nije doživela orgazam, ali joj je bilo lepo i bez toga…

Doživeo je orgazam u njoj. Snažno je stiskajući rukama kojima je obgrlio njene podignute noge i njena ramena na kojima su ostajali crvenkasti tragovi njegovih prstiju. Uživala je u njegovoj snazi i struji koja je tresla njegovo telo.

Smirio se šumno dišući, glave zagnjurene u njen vrat i njenu rasutu kosu. Zatim se povukao unatrag poljubivši je pre nego što je krenuo u kupatilo da se sredi.

Brzo se vratio i ona mu kroz blaženi osmeh reče da je on prvi muškarac u njenom životu. Nežno ju je ljubio šapućući nežne reči.

Žurila je zbog autobusa, već se najavila da stiže kući. Otišla je do kupatila i tek tamo je počela da curi krv, sasvim malo, kao kada ima menstruaciju. Žurno se istuširala. Za petnaest minuta je kretao njen autobus.

Zurila je kroz prozor u gustu i crnu noć, dok je klimavi autobus truckao ka jugozapadu. Put je trajao pet sati i ona je imala dovoljno vremena da obnavlja svoja sećanja i osećanja, da se sladi njima i da mašta o njemu. Pomalo se kajala što je sve tako bilo, što osećaj nije bio specijalan i uzvišen, kako je očekivala, ali je bila srećna što je njen strah o bolu bio neosnovan.

Milica je postala žena i bila je ponosna zbog toga, srećna zato što je Milan njen prvi muškarac, što ga ima za sebe i što su svi putevi posuti cvećem, kako se njoj činilo…

Avaj! Njena sreća je bila kratkog daha. Proveli su nekoliko meseci zajedno, a onda je počeo da govori kako nije za nju, kako zaslužuje bolje, kako on nema prava da traži od nje da se odrekne studiranja zbog njega. Milica je bila spremna na sve to, čak i više od toga. To mu je stalno ponavljala i pokušavala da mu dokaže.

Tek kasnije će Milica shvatiti da je to bila prazna priča koju muškarci ponavljaju kada žele da se otarase neželjenih obaveza i tereta.

Bila je u nervnom rastrojstvu mesecima. Patila je iskreno i vrtela se u začaranom krugu ljubavi, ljubomore, ne prihvatanja realnosti i iskrene patnje. Ali, i to je prošlo kada je primetila svoju novu ljubav i stupila u kontakt sa njim. Tamnooki, tamnokosi stariji kolega sa fakulteta… Pa treći, pa četvrti…

Slike pred njenim očima se vrtoglavo počeše vrteti, bez hronološkog reda, bez smisla. Ona se uplaši da je to poslednji tren njenog života i da će posle njega doći tama.

Ugašen ekran.

Ona nije verovala u boga, niti u reinkarnaciju. Nikakav oblik zagrobnog života. Te slike života koje prolaze pred očima onih koji su preživeli kliničku smrt za nju su hemijske reakcije u mozgu izazvane neuobičajenim stanjem organizma koji se, kao i svaki organizam, bori za život. I to je sve.

Uplaši se od ništavila koje je očekuje. Htede da se pomeri, ali nije mogla.

Odjednom začu nekakvu melodiju. Za trenutak se ponada da su to harfe u raju… Ali ne, ne, definitovno nisu harfe. Bezuspešno je pokušavala da shvati kakav je to zvuk.

Slike njenog života opet počeše da se vrte pred njenim očima.

Ovaj put se setila prošlog leta i nekoliko dana odmora koje je provela u kući roditelja. Bio je juli i trešnje su bile zrele. Volela je tu trešnju, niske i široke krošnje, slatkih, sočnih, tamnocrvenih plodova. Niko ne bi pretpostavio, dok na ulici posmatra tu lepoticu, da je pentranje po trešnji i stenama njena omiljena zabava. Ali, bilo je tako. Obukla je staru trenerku i sa plastičnom kesom se uzverala na drvo.

– Čuvaj se, Milice! – dovikivala je njena majka sa vrata niske kućice, dok je preko staromodnih okvira naočara pokušavala da uoči ćerku u krošnji. Kao i uvek, nerviralo ju je to upozorenje.

Već je krenula da silazi, kada je začula tih zvuk automobilskog motora. Auto se zaustavio i visoki muškarac stupi pred njenu kuću. Ona prepoznade njegovu od sunca izbledelu kosu, nalik onim frizurama sa šatiranim pramenovima, malo prosedu na slepočnicama i iznad ušiju.

– Zdravo, Milice! – pozdravi je on sa smeškom na usnama i u očima.
– O, zdravo! Kako si? – uzvrati ona pomalo postiđena što je taj muškarac vidi u pohabanoj trenerci.

On nije bio tip muškarca koji se njoj dopada, ali ipak Milica, kao i svaka žena, teži da se dopadne svim muškarcima i uživa u njihovim pogledima skupljajići ih kao cvetiće.

– Izvini, molim te, samo da nađem tanjir za trešnje i odmah pijemo kafu. Izvoli, sedi! – pokaza mu na plastične stolice smeštene ispod vinove loze koja je tokom vrelih dana pravila hlad.

Nije htela da se presvlači, s obzirom da ju je već video ovakvu. Skuvala je kafu i sa trešnjama je iznela na mali stočić.

– Pa, kako si? Šta radiš? – upitala je započinjići uobičajenu konverzaciju.
– Dobro je, nije loše… Na odmoru si?
– Da, još neki dan. Malo sam pomogla tati oko berbe malina, ali moram da idem…
– Dobro si to natempirala – nasmeši se on.
– Ma, ne. Ostala bih ja i duže, tek sad dozrevaju, ali moram da idem. Šef neće da mi dozvoli dalje odsustvovanje…

Ona se seti svog direktora i ljubavnika. Ni ona nije želela da bude daleko od njega, plašila se da bi brzo mogao naći zamenu, u svakom smislu.

Zamišljeno se zagledala u zapaljenu baklju koja je trebalo da rasteruje komarce. Oko njih se obavijalo paučinasto i toplo veče. Mekani mrak se zavlačio u svaki kutak dvorišta. Zrikali su zrikavci i prijatno je mirisala kafa. Nju obuze neka nejasna seta i ona se rastuži a da nije tačno znala zbag čega.

– Jesi li srećna, Milice? – upita on odjednom, bez uvoda i povoda.
– Jesam li srećna? – ponovila je iznenađeno se trgnuvši.

Njegovo pitanje je pogodi u najdublji kutak njene duše, onde gde je potisnula sve što je bolelo.

– Jesam, jesam! – požuri ona da odgovori plašeći se da će primetiti njenu tugu.
– Šta te čini srećnom? – postavi on novo pitanje.

Ona se zagleda u njegove tamnozelene oči koje su je mirno posmatrale. Njoj se učini da prodire pogledom do najdublje njene intime. Nije očekivala ovakva pitanja i nije želela da odgovara, ali nije ni želela da on to vidi.

– Srećnom me čini moj posao, prijatelji, moja mačka, osoba koju volim… – brzo je nabrajala sve što joj je padalo na pamet. – Znaš, za sreću ti nisu potrebne pare…
– Znam – reče on mirno, ali ona kao da ga nije čula.
–… Mislim, ja sam najsrećnija bila kada nisam ni imala para, ono devedesetih. Družila sam se sa meni bliskim ljudima. Ti znaš, ja volim spaleologiju i mi smo tako putovali po Srbiji i obilazili pećine. Meni je to bilo tako lepo! – govorila je brzo ne dozvoljavajući mu da postavi novo pitanje.

On ju je mirno i pažljivo slušao gledajući je u oči. Nastavila je da brblja zatrpavajući ga običnim pitanjima.

Kasnije te večeri, a i mnogih večeri iza te, njoj se sasvim neželjeno i nepozvano vraćalo njegovo pitanje: „Šta te čini srećnom?“ i ona je ostajala bez pravog odgovora.

Milica je sreću pokušavala da pronađe u različitim stvarima i različitim muškarcima. Na listi onih koje je volela bili su i oženjeni i slobodni, i stariji i mlađi, i uspešni i gubitnici. Zahvaljujući svojoj lepoti ona je bila u prilici da bira i uzme sve što poželi. Uživala je dok je trajalo i nije postavljala pitanja koja bi zadirala u neki dublji smisao njenih veza i njenih raskida. Smatrala je sebe emancipovanom devojkom, koja od života uzima sve, jer život kratko traje i nema reprizu. Nije ni slutila koliko je takav stav čini nesrećnom, jer niko ne može da uzme sve od života, ma koliko mnogo mogao sebi da priušti.

U retkim napadima iskrenosti njoj su se otimale reči koje su pažljivim slušaocima ukazivale koliko je nesrećna. Tako je jednom prilikom na slavi kod brata njene cimerke, pod dejstvom votke i pod utiskom tog porodičnog slavlja, rekla:
– Ponekad čovek pomisli kakav je bedan crv, a onda se nađe sa prijateljima… Ovako i oseti se kao čovek…

Dok je to izgovarala, ona je razmišljala o svom stanu, svojim cimerkama, praznom srcu i mnogim praznim noćima koje su bile prazne iako ih je delila sa nekim muškarcem. Razmišljala je i kako ponekad dok on slavi Božić sa svojom ženom i decom, izađe da šeta sama zato što joj neki nemir ne da da bude u stanu, sa cimerkama na čijim licima čita ono što i sama oseća.

Ona šeta, kao žureći nekuda. Hvata poglede mladih i dopadljivih muškaraca, gleda gole krošnje kestenova i osvetljene prozore na zgradama iza kojih neki srećni ljudi slave.

Nije dozvoljavala sebi da dugo razmišlja o tome. Radovala se sms poruci koji će dobiti od njega i sutrašnjem susretu.

Tako su prolazile godine, neosetno, sve brže i brže. U njenom sećanju nije jasno razabirala kojoj godini pripada koje sećanje. Sve je ličilo jedno na drugo, nije imala jasne orijentire. Putovala je puno. Živela je u stanu koji je u centru. Zarađivala je mnogo, ali sve to je nije činilo srećnom, ma koliko ona sebe ubeđivala u to. Vreme je radilo protiv nje…

Nju obuze snažno samosažaljenje pri pomisli da je kraj, jer život je mio, ma kakav bio.

Slike pred njenim očima se uskomešaše. Odlomci sećanja se uskovitlaše i neki uporni zvuk rastera sva sećanja.

Harfe?

Ne… Definitivno ne. To je zvuk klavira, nekako deformisan. Prepoznaje i tu melodiju… Da, njena omiljena. Betoven „Za Elizu“. Za Elizu?!

Milica skoči iz svog kreveta, srećna što je sve samo san. Odbacila je pokrivač, kao da time odbacuje sva neprijatna sećanja i ovu moru koja je tako izmorila i preznojila. Naglo je krenula u kupatilo kao da beži sa ulice, sa mesta one odsanjane nesreće, srećna što je alarm na mobilnom prekinuo njenu agoniju.

Hladna voda je osvežavala njeno lice i ona se zagleda u svoj odraz u ogledalu.

Još uvek sam lepa – pomisli posmatrajući svoje lice koje je kozmetika dobro očuvala.

Njene oči, crne kao najcrnja noć, nisu više kao kada je bila brucoš. Tada su bile širom otvorene, kao malo začuđene, naivne i nevine, tople.

Sada su malo sužene, procenjivačke i podcenjivačke, čini se. Jedino je ostala ona iskra u njima, onaj sjaj koji im daje prodornost i od kojeg su mnogi muškarci zadrhtali.

Njena kao ugljen crna kosa uokvirila je tamnoputo lice pravilnih crta. Zahvaljujući svom pigmentu Milica je uvek izgledala kao da je izašla iz solarijuma.

Rukom popravi kosu i zagleda se u svoju ruku, u predeo ispod mišice. Tu su godine ostavile traga. Taj deo je bio malo opušten, ništa drastično, ali njoj zasmeta taj detalj.

Odbacila je misli o tome i počela da se šminka. Prekide je ponovna melodija sa telefona, ovog puta za sms. Požurila je nadajući se da je to njen muškarac. Nije bio. Poruka je bila od njenog kolege, finog i tihog momka, dobrice koji je, valjda baš zato što je takav, ostao neoženjen.

On diskretno i učtivo Milici nudi brak, spreman da ne pita o njenoj prošlost, spreman da se nada detetu, spreman da vuče napred u želji da sebi i njoj nađe neki smisao života. Naravno, on nema pojma o njenoj vezi sa direktorom…

Ona se prezrivo i sažaljivo osmehnu čitajući neki romantični teks koji je on smislio samo za nju. Kakav gnjavator! Kako ne može da shvati da ja tražim čoveka koji će da me vodi kroz život… On, definitivno, nije taj! Brzo je otkucala neki učtiv odgovor, dovoljno hladan da ne daje nadu.

Spremila se relativno brzo. Žurila je na sastanak sa ljubavnikom. Izađe iz stana, uđe u lift, a u prizemlju se gotovo sudari sa nekim komšijom kojeg je znala samo iz viđenja, ali je znala da je guta pogledom. Ona isturi svoje, još uvek ponosne, grudi i prođe pored njega ne pogledavši ga. Znala je da je guta pogledom i to njoj vrati samopouzdanje.

Na parkingu ispred zgrade čekao je onaj koji je imao razumevanja za sve njene hirove, koji je njoj toliko puta pomogao, koji ju je toliko puta ugrejao, koji je bio njen najverniji pratilac, njen skupi autić koji je dremao na popodnevnim zracima.

Ona podiže pogled i ugleda sunce koje je zalazilo nad Beogradom. Za trenutak se upita da li tu ima neke simbolike, ali odbaci i takvu misao. Nije želela da razmišlja o tome. Želela je da bude sveža i dopadljiva za njega.

Na trenutak se seti onog svog daljeg komšije, koji je bio komšija pre dvadeset godina, onda dok je još živela u mestu svog rođenja.

Glasno je opsovala želeći da ga izbaci iz sećanja, i njega i njegova čudna pitanja!

Ipak, potpuno nepozvano i neželjeno, njegovo pitanje se opet vraćalo: „Milice, šta te čini srećnom?“