Otkrovenje
Registrovani korisnici ne vide reklame
Nastavak priče: Biće skoro propast sveta
„Ne boj se, šta će meni neko ko nikome ne treba!” – reči su koje su u mojoj glavi izazvale potpunu konfuziju. Zamislite sebe u situaciji da su vam takve reči upućene od strane muža sa čijom ženom upravo ležite u ljubavnom zagrljaju dok on iznenada upada u sobu!!… Prestravljen i prekinut u skoro najvećem uzbuđenju, samo sam se bespomoćno izvrnuo na leđa, otkrivajući stomak i druge najranjivije delove tela – kao kučence kada iskazuje vrhunac predaje… A moj penis u ovoj šokantnoj situaciji, kao za inat, uporno ostaje u punoj erekciji… ni dah nisam mogao da smirim. Nisam bio u stanju ni da čujem, a kamoli da razumem smisao izgovorenih reči… A šta se ustvari dogodilo?
… Kao potporučnik nekadašnje JNA, došao sam na prvu službu u jedno malo mesto na jugu Makedonije. Gazde kod kojih sam, posle nekoliko promena konačno našao svoj intimni kutak, bile su mi Lenče i Zafir, mladi bračni par – medicinska sestra i milicioner. U njihovoj skromnoj i čistoj kućici ja sam imao svoj mir u prizemlju, a oni su bili na spratu. Lenče je divna mlada ženica, niska, vatrenog oka i osmeha, prava žeravica juga. Takvoj, svoj vatrenoj i k’o na oprugu, ništa joj nije bilo teško. Uvek raspoložena, spremna na šalu, sama je tražila veš da mi opere, nudila hranu da spremi, i stalno se smejala ističući svoje biserne zube i lepa, senzualna usta. I sve joj je bilo na mestu, čak i više no što treba: sva čvrsta i napeta, grudiju zaobljenih, taman po meri šake, kojima je svaka tkanina bila tesna i prosto su vapile za maženjem, grickanjem i sisanjem. Dobijao sam erekciju čim sam je čuo, a kamoli video. A stalno me je provocirala zbog moje devojke koja je ostala u Beogradu sa: „Mora da ti fali!” ili „Ma daj, šta si tako krut, nađi jednu dok si tu!”, dok je svojim vragolastim smehom jasno davala na znanje šta misli.
Skupih jednom snagu da kažem kako se ustvari bojim da se ne vežem jer volim svoju devojku, a ona će:
– A ti hajde sa udatom, to ti je bar lako. I nema šta da paziš – i onako usput uštinu me za obraz: – Uh, što si mi sladak! – i očeša se o mene zbunjenog, kao slučajno, ali zato malo više mazno, dok je sa mojim vešom izlazila iz sobe. I kamen bi puko, a kamoli ja, onako već polunapaljen. – Hajde, dođi da ne pijem kafu sama. Zafir je dežuran – pozva me još uvek mazno.
Ustuknuh malo. Zafir mi je kao drug, sa njim igram fudbal u lokalnom timu (tako sam, na njegov poziv, i došao kod njih da stanujem). Ali, muška sujeta, ili „da ne ispadnem šonja”, šta li je, tek ja pođoh za njom. Dok se pela uza stepenice ispred mene, sve njišući kukovima, neka mi je jeza prošla celim telom. Mora da sam jako crveneo uz ritual pijenja kafe, jer se ona stalno šaljivo smejala. A kad sam skupio hrabrosti da krenem:
– Ma, hajde sedi, gde ćeš sada, zar pored dva muškarca u kući ja moram biti sama? A Zafir dolazi tek sutra u podne! Hajde, ostani još malo. Hajde da gledamo neki film – uvali se ona kraj mene na dvosed.
… Zamirisa kosa k’o zumbuli plavi… kako reče Šantić, a meni se krenu nešto kroz žile. E, sad, šta je tu je, rekoh sebi – nije da bih ja hteo, ali „šta se mora nije teško” i pomerih ruku kojom sam skrivao svoju izdajničku erekciju te je prebacih preko njenog ramena, „da ne ispadnem šonja”. A moje ti Lenče pripi se uz mene, diže svoju lepu glavicu i ispitivački me, očima srne, pogleda odozdo. Šta sam mogao drugo a „da ne ispadnem šonja”, nego da je lepo, onako muški, vojnički željno, nežno i strasno poljubim. Ništa više nije trebalo: u trenu smo, sve ljubeći se i grleći se, svlačeći jedno drugo usput, našli se u krevetu. Njena zadirkivanja bila su u pravu: i falilo mi je i bio sam krut, toliko krut da bih pukao sam od sebe da ne imadoh to divno žensko telo pod sobom. I još je nešto bilo tačno: i bila je sva na oprugu, i bila je prava žeravica juga…
… I tako se, eto, desilo, kad nas je Zafir našao usred našeg zanosa, u vlastitom krevetu, da je izgovorio one reči: „Ne boj se, šta će meni neko ko nikome ne treba!”. Ništa nisam ni čuo ni razumeo. Hteo sam u zemlju da propadnem… kako me nije stid mog dobrog druga… kako da mu u oči pogledam… kako uopšte sada da ustanem iz ovog prokletog kreveta, sa ovom prokletom izdajničkom erekcijom koja nikako da padne… ma, šta ja uopšte radim ovde… I šta se uopšte radi u ovakvim trenucima?… I šta se kaže? I, kao što rekoh, samo sam se bespomoćno izvrnuo na leđa, otkrivajući stomak i druge najranjivije delove tela – kao kučence kada iskazuje vrhunac predaje…
Zafir prilazi krevetu, polako, superiorno… Ja oduzet… On otkopčava kaiš sa pantalona uniforme… (Neće valjda tako ponižavajuće da me bije, kao nekakvo nevaljalo dete?) I nadmoćno se osmehuje, sav pun sebe (uhvaćen sam na delu, zar ne?). Skida pantalone, košulju, sve skida sa sebe (ipak hoće da se potučemo ravnopravno – onako ko pravi muškarci i džentlmeni!). Prilazi nam. Kaže:
– A vi tako, bez mene? A? Bez gazde? – Sad će da nastane pičvajz – kažem ja sebi i čudim se što Lenče još ne reaguje… Ali, ne! Najveći šok tek nastupa: on mirno leže kraj svoje žene i nastavlja tamo gde sam ja (u stvari gde nas je on) malopre prekinuo!!! O, zar i toga ima?! Pa, šta je ovo, ljudi moji?! Sreća da sam imao vojnički jako srce, inače ne bih izdržao toliko uzbuđenja u tako kratkom vremenu.
I dok sam se ja pitao kako časno i neprimetno da se izvučem iz svega ovoga, da ih ostavim same kad je već takva stvar (mada, priznajem, sada bih već radije ostao, jer ionako nisam znao šta ću sa erekcijom) – odgovor, u stvari zapoved, stiže u vidu Zafirove čvrste ruke koja me strasno zgrabi i privinu uz njih dvoje! Pošto ni ja nisam od kamena (a morao sam i da slušam povređenog gazdu), krv se ponovo uzburka u meni i ja počeh da se opuštam… Onako zahvalan, ljubio sam ih oboje, utiskujući moju, sada već neskrivanu uzbuđenost, moj ludi penis, u kožu i znoj njihovih golih tela… i muško i žensko… od čega sam postajao sve luđi i napaljeniji – ako je to uopšte bilo moguće! Ali moje pravo, životno iskustvo i moja prava, životna prekretnica, tek su imali da nastupe…
Zafir, onaj neobuzdani švaler, onaj za kim pola ženskog sveta ludi, onaj koji ni jednoj nije opraštao, taj Zafir, ta muškarčina – zalepi svoj muški poljubac na moja muška usta! Trgnuo sam se instiktivno. Ali on se nije dao zbuniti: ostavivši svoju Lenče sasvim, kao da se u njemu nešto iznenada prelomilo, on se potpuno usmeri na mene! Ja još uvek pod moralnom obavezom „da odgovorim povređenom suprugu”, stisnuh svoje srce i predadoh se sudbini.
– Znaš, sve se ipak plaća – reče on iznad mene, između dva poljupca, i poklopi me svojim telom… Samo ja znam kako mi je bilo dok se ceo svet rušio… sve moralne norme… Ako, tako mi i treba – ponavljao sam panično u sebi nastojeći da ne osetim njega, njegovo telo, njegove usne i jezik i ruke, svuda po meni, dok su me (i moj i njegov) nabrekli penisi nesnosno žuljali … Da odrvenim… da platim, pa da me nestane (ali zašto ta prokleta erekcija bar sada ne splasne?!!)…
A kada je digao moje noge na svoja ramena, i kada sam, sa srcem u grlu osetio šta je njegov cilj, kada sam vrh njegovog napaljenog i sluzavog glavića osetio na onom preosetljivom mestu, skoro da sam umro… Njegov penis već odlučno, bolno i uporno, pronalazi put u mene… ja, u nemoćnoj odbrani, svojim rukama na njegovim kukovima u neodbranjivom napadu i u nadmoćnom driblingu, samo se bezuspešno borim za dah i uzalud odlažem konačnu sudbinu… I onda, malo po malo, kada sam video da je već sve rešeno na moju štetu, kao ratnik koji zna kad je bitka izgubljena, potpuno se predajem…
Dok se sve oko mene okreće i vrti u iznenadnom ludom ritmu, dok soba i plafon nekud nestaju, dok se u kovitlacu i košmaru rađa neki novi svet, neko novo iskustvo, ja se prepuštam svojoj sudbini, prepuštan se Zafiru. Dopuštam da me, već duboko ukotvljen u meni, povede nekim novim, neistraženim putevima… Nešto počinje da se menja u meni… javljaju se neki uzalud poricani momenti… Osećam kako ustvari to i nije tako strašno… to baš i ne boli puno… ima nečega u tome, znam taj duboko potisnuti tabu osećaj… to i nije baš neprijatno… ustvari, postaje mi čudno ugodno što takva jedna švalerčina i muškarčina svoj seksualni potencijal prazni baš na meni… Šta bi dale mnoge da su na mom mestu, tešim sebe. I tako, već skoro potpuno opušten, postajem još i zahvalan što mi je omogućio da zavirim u tu „treću” dimenziju seksa. Tako je, znači, biti žena – kažem ja sebi. Tako izgleda predavati se muškarcu… to je taj tabu seks…
I počinjem da odgovaram Zafiru… Na prvi moj bojažljivi zagrljaj, znak potpune predaje i primanja, dobio sam prvi pravi, sočni poljubac „na filmski način”. Priznajem da me je to potpuno dotuklo. Otkrovenje kakvog nema. I ono malo rezerve, i ono malo granica, netragom je nestalo: njegov jezik u mojim ustima, moj jezik u njegovim, potpuno stapanje u jedno… Osetio sam da me ispunjava na svaki način… Njegovo lepo, snažno telo svom težinom na meni… i njegov penis u meni koji pulsira svom svojom snagom i veličinom… Njegov muški stisak drobio je moje telo… njegov dah mešao se sa mojim stenjanjem i uzdasima… i ritmičkom škripom kreveta… Naši zagrljaji postaju sve strastveniji… mi se potpuno predajemo jedno drugom… mi smo jedna duša u dva tela… nema ničeg drugog sem nas…
I potpuno u obuhvatu njegovog snažnog tela, prosto sam osetio kako me Zafir fizički odnosi negde izvan ovog prostora, u neku novu dimenziju, prenosi preko neke imaginarne granice u neki drugi svet… Kad sam osetio kako se propinje u strasnom grču, kako mu se penis ritmično nadima i prazni u meni, moćno se trzajući… i kad smo obojica skoro izgubili svest… znao sam da sam u sebe primio seme nekog novog sveta i da sam konačno prešao sa one strane te nestvarne granice…
Sutradan… Dok mi je celo telo bridelo, jedva sam se usudio da odem na posao. Imao sam utisak da svi gledaju samo u mene, nekako drugačije – kao da sve znaju… Svaki vojnik u jutarnjem stroju ispred mene, pa čak i onaj najmanji u drugom redu, znao je da je njihov komandir, njihov uzor, bio u zagrljaju drugog muškarca! Morao je znati da mi guza izdajnički bridi od muške ljubavi i da nisam više osoba od juče… Moj pretpostavljeni, moje kolege – svi na meni to sigurno vide… čitaju me ko otvorenu knjigu… Taj dan jedva sam preživeo.
Ali već iste noći, dok sam u kasne sate, još uvek sav konfuzan, polako tonuo u prvi san, otvoriše se vrata moje sobe. Zafir, ponovo! Samouvereno i polako, kao da naglašava svaki pokret, ništa ne govoreći, skida sve sa sebe… Njegovo divno sportsko telo bljeska u polumraku, zračeći erotskim uzbuđenjem… Pogled mi magnetski privlači mesto među preponama i svest opet počinje da se muti: erektirani penis, koji, i preteći i obećavajući istovremeno, izranja iz crnila dlaka, tajanstven, zabranjen i samo posvećenima dostupan, tera mi srce pod grlo… dah mi zastaje. Očekujem novo otkrovenje…
Zafir polako, ko u usporenom filmu, ulazi u krevet, i kao pravi gospodar situacije, usporenim pokretima, ali energično, skida me i strasno ljubi, dok me penisom namerno pali na svakom mestu koje dotakne… Očajnički hvatam to divno muško telo u zagrljaj (ko davljenik slamku u pobesnelom okeanu) i utapam se opet u more strasti… Moj divni Zafir pokazao mi je te noći sve što bi treba da znam, i velemajstorski odlažući ejakulaciju, produžavao je svoje puno prisustvo u meni, dižući tenziju do krajnjih granica. Poljupcima, zagrljajima i ritmičkim grčenjem, pretapajući se u jedno, sjedinjujući sokove, svoje duše i sebe same, tog veličanstvenog trenutka zauvek smo utisnuli jedan u drugog neizbrisive pečate sudbine…
… Kako su dani odmicali, sve je ušlo u „normalne” tokove – do kraja mog boravka u tom prvom garnizonu mog službovanja, provodio sam divne dane, odnosno noći. Kad je Zafir dežuran, ja sam se naslađivao Lenčetom, polako i bez straha. Prilazio sam joj sa bezrezervnom strašću. Utapajući se u nju, prenosio sam joj i ono što je „naš” Zafir ostavljao u meni, višak energije, višak osećanja i višak erotskog naboja! Kao da sam ja u njoj bio i Zafir i ja… i kao da sam joj vraćao neki dug koji se nikad ne može do kraja vratiti… A kad je Lenče odlazila na dežurstva, Zafir i ja smo provodili nezaboravne noći… Primao sam ga uvek sa zhvalnošću, a on je opet na mene prenosio sve ono što je iz „naše” Lenke zahvatao… kao da je i on meni vraćao neki dug koji se nikad ne može do kraja vratiti… I tako u krug… Nisam više bio siguran šta mi je više prijalo: one „muške” noći, to upijanje drugog muškarca u sebe, ili one noći kada sam Lenki predavao deo duga za koji sam bio siguran da će dvostruko vratiti… I nikad nisam bio siguran ko zapravo kome, šta i koliko duguje…
… Sada, kad već odavno imam porodicu, i kada sam toliko života preturio preko glave, sada ipak znam sasvim sigurno: samo muškarac može da razume drugog muškarca… I zato, beskrajno sam zahvalan Zafiru, mom „ljubavniku”, koji mi je otvorio vrata jedne nove dimenzije života…
Ratne igre
Kada sam, po završenoj vojnoj akademiji, kao novopečeni potporučnik bivše JNA, došao u taj garnizon na jugu Makedonije, i prvi put stao pred moj stroj vojnika, bio sam skoro istih godina kao i oni, a od nekih čak i mlađi. Tog prvog jutra pred strojem mojih vojnika, u jednom trenu, meni dugom kao večnost, gledali smo se ispitivački, kao dva fronta koja ne znaju da li da se sukobe ili da jedno drugome pruže ruku saradnje. Istovremeno, osećao se tu i onaj lagani, prigušeni (zaverenički) ton erotskog naboja, sveprisutan u celokupnom vojničkom životu, kao i u svakom strogo zatvorenom muškom društvu – samo što to neki sebi na vreme priznaju a neki ostaju frustrirani ceo život.
Vojnik Rasim, student iz Sarajeva, bio je vlasnik onih predivnih pitomih očiju s one strane stroja, onog čudnog, otvorenog i pozivajućeg pogleda zbog kojeg sam tog prvog jutra malo zastao, osetivši neku blagu struju ne znajući kako da je protumačim… Nešto čudno i nestvarno a krajnje sugestivno i prijateljski je bilo u tome, nešto obezoružavajuće, nešto kao poziv u neki drugi, tajanstveni svet…
Ali ubrzo je sve krenulo kako treba… I nije Rasim bio jedini sa kojim sam ja vrlo brzo, već tokom prvih dana mog starešinstva, uspostavio ljudske, i skoro drugarske odnose: kod mene se sve moglo, sve sam razumeo i sve odobravao, samo da se svakodnevne obaveze, obuka i disciplina bespogovorno izvršavaju. Nije on bio jedini koji je i u slobodnom vremenu tražio moje društvo. Ali od svih tih mojih vojnika-drugara on je imao neki nodoljivi šarm starijeg, iskusnijeg jarana, onog tipa prijatelja spremnog da vas povede u neki samo njemu znan svet… I da vas prosvetli otkrivajući vam neke neobične i samo njemu znane tajne…
(Ali, izgleda da mi je ipak bilo suđeno da svoju neopreznost kad-tad platim… )
Taktička priprema
Rasim je imao devojku, svi smo to znali, lepu Radu – plavooku o plavokosu, vragolastog pogleda, uvek spremnu na smeh i šalu. Zbog nje je imao neku vrstu povlastice kod mene, pa sam mu, iz muške i vojničke solidarnosti, dozvoljavao izlaske i noćenja u gradu i kad to nije bilo baš po „pravilu službe”. Cenio je to, pa sam tako u njemu imao „desnu ruku moju” i oslonac u rukovođenju jedinicom. A možda sam prema njemu bio popustljiviji i jer je bio najstariji, i vrlo brzo je trebalo da ode kući, odsluživši svoj vojni rok.
– Druže potporučniče – reče mi jednog dana kad smo ostali nasamo – najbolja drugarica moje devojke hoće da Vas upozna. Videla Vas je, mnogo joj se sviđate i zaljubila se u Vas. – A onda, onako na njemu svojstven i obezoružavajući način, naže se prema meni i poverljivo, u pola glasa dodade:
– Ma šta Vas briga, nećete se ženiti. I da znate: nerotkinja je, kao i Rada – sto posto provereno! – i onako zaverenički i značajno mi namignu. – I još nešto: ona je zmaj ognjeni, pravi vuk – dodade značajno klimajući glavom. – Ako se ne ljutite, smislili smo plan za Novu godinu: ja ću, kao vojnik, iznajmiti sobu u hotelu; one će se pobrinuti za klopu a mi za piće – jel’ važi?
Ja sam, poptpuno zatečen, samo ga slušao i nisam znao šta da mu odgovorim. Ali on mi nije ni dao vremena za uzmak:
– Pa znate da uskoro odlazim kući, hajde da nas dvojica sve ovo završimo u velikom stilu! – Nisam znao šta da mu kažem. Osetio sam odjednom neko čudno uzbuđenje, kao pred tek otškrinutim vratima nekog novog, nepoznatog sveta, tajanstvenog i izazivačkog – nešto što me je i plašilo i nagonilo na nepromišljenost… – Haj’te, ma nemojte sada da me brukate. Znam da Vam je devojka u Beogradu, da bi Novu godinu proveli sa nama u kasarni, pa zar nije lepše da se nas dvojica provedemo? Verujte mi na reč, ribe su neviđene – vatra živa! Nećete se pokajati!
Znao je on dobro za moju devojku, ali nije znao za jednu malu, ali bitnu „sitnicu” u celoj priči. Nije znao da mi je moja devojka ujedno bila i prvo moje (i jedino) saksualno iskustvo u celom mom „uzbudljivom” ljubavnom životu! I sad odjednom – „zmaj ognjeni”!, „vatra živa”! s jedne strane, a sa druge – ja, već načisto preplašeni početnik?! Pa još i grupnjak, tj. svi četvoro u jednoj hotelskoj sobi, i u samo jednom krevetu!?…
– Evo, upoznaćemo Vas prvo, da vidite da ne lažem. Ma ja Vam činim samo doboro, verujte mi.
I zaista. Te večeri sam upoznao Viki. Crnka, vragolasta kao i Rada, večito nasmejana i neke poze kao da me začikava, provocira, izaziva. Već iste večeri dobio sam na rastanku jedan sočan, vruć i slastan poljubac od kojeg sam odmah dobio erekciju sa kojom sam se mučio cele noći!
(Tad još nisam mogao znati da mi je već bilo suđeno da svoju neopreznost kad-tad platim.)
Pripremna dejstva
Kako je Nova godina nastupala već za nekoliko dana, Rasim nije gubio vreme. Kao iskusni vojnik („stara kajla”, kako mi vojnici to kažemo), i kao iskusni taktičar, tačno je u život preneo sve ono što sam ga ja učio o „pripremi za napad na utvrđeni položaj”. Odmah je rezervisao sobu u hotelu u kojem su ga već poznavali, a zatim napravio detaljam plan pripreme sa devojkama. Imao sam utisak da to radi skoro panično brzo, da bi osujetio svaki mogući otpor neprijatelja, pardon – moj otpor. A kad god je poveo razgovor o realizaciji plana, uvek je ostajao nekako nedovršen, zagonetan („…tok priprema i plan dejstva su najveća vojna tajna” – moje reči sa obuke!). Zato je lebdelo tu još nešto što nisam mogao odgonetnuti, nešto što me istovremeno i pozivalo na oprez i teralo da ne odustanem… nešto nedorečeno a nagovešteno „između redova”, nešto što je možda čak i važnije od svega što je rečeno… nešto što me je i plašilo i uzbuđivalo.
Ostajući noću sam u krevetu moje podstanarske sobice, uplašen, isprovociran takvim njegovim nastupom, ja sam, sa nekim strahom i knedlom grlu, više mislio kako ćemo nas dvojica u maloj sobici biti suprotstavljeni jedno drugom, goli i erotski uzbuđeni. Više sam mislio na Rasima i tu čudnu situaciju, iz koje ne znam dali ću znati da izađem, nego na mog „zmaja ognjenog”. I pri takvim mislima uvek me mučila erekcija sa kojom nisam znao šta ću, koja me je čak i plašila jer je bila posledica razmišljanja više o Rasimu – a manje mojoj „vatri živoj”!
(Tad još uvek nisam znao da mi je ipak bilo suđeno da svoju neopreznost kad-tad platim…)
– Evo kako ćemo – izloži mi Rasim svoj plan, kao vojskovađa koji izdaje zapoved pred samu bitku, kad više nema odstupanja: – do ponoći ne sme niko nikog da pipa, samo ćemo jesti i piti – ima da se napijemo pošteno! – Taj deo plana mi je potpuno odgovarao… Imaću podosta vremena da se psihički pripremim. A i „drogiran”… valjda ću se opustiti i bolje snaći u nagoveštenoj zbrci, pogotovo što nisam baš „od pića” i nikad još nisam okusio pijanstvo, pa ću se valjda zato vrlo brzo i napiti… – A onda, kad otkuca ponoć, pada komanda: SKIDAJ SE! i svi skidamo sve sa sebe! – Pa on mora da se šali! Zar ćemo tek tako, odjednom svi biti goli?. – A na komandu: POČINJI! svako skače na svoju, do sledeće komande. – Šta, ima i još? – Sledeća komanda će biti: PROMENA! – i valjda znate šta to znači? – Pobogu čoveče, zar je moguće da će mi se sve to dasiti, i to u samo jednoj jedinoj noći…? – I onda, ko zna šta ćemo još smisliti nas dvojica – duga je noć, zar ne?…
Moju zanemelost Rasim je shvatio kao znak potpunog odobravanja, kao pohvalu planu kojem nema šta ni da se doda ni oduzme. I zaista, sada je već bilo sasvim kasno za uzmak: sutra je Nova godina, ta sudbonosna noć u kojoj ima da mi se dogodi i „zmaj ognjeni”, i „vatra živa”, i haos od četiri tela u jednom bračnom krevetu, i… ko zna još kave sve „vatre” ima da me zadese! Sav sam pretrnuo, knedla mi je zastala u grlu, srce uspaničeno tuklo (baš kao u pravog vojnika koji, znajući da mu nema odstupa, napeto očekuje konačni signal za juriš u napad!), ali ništa ne pokazah – ja sam se pravio savršeno ozbiljan, smiren i kao da se tako nešto sasvim podrazumeva („…vojnik uvek mora biti bistre glave i razumno pristupiti svakom izvršavanju naređenja!…” ili, ono čuveno vojničko: „Izvrši, pa se žali!”).
Ta, šta ima tu da se snebivamo i uzdržavamo!.. Kao prvo, pa vojnici smo, zar ne, kao drugo, pa slobodni mladići smo, zar ne, kao treće, pa drugari smo nekakvi pobogu, i kao četvrto: pa nećemo se sa tim devojkama ženiti; i najvažnije: pa nerotkinje su čoveče, nema šta da paziš i da se opterećuješ – samo sipaj i vozi!
(Ali, izgleda da je stvarno bilo neizbežno da svoju neopreznost kad-tad platim…)
Dan „D”
I tako, sa pogledom iz hotelske sobe na Sahat kulu, evo me kako sedim u novogodišnjoj noći, uz devojke koje treba da me uvedu u neku novu dimenziju seksa, sa zagonetnim i raspoloženi Rasimom koji forsira piće, ja sa srcem u peti i knedlom u grlu…
Ne znam šta mi je, valjda suviše ukočen, ne mogu da se opustim… Ponoć se približava, a ja još uvek pune svesti. Džaba ti piće, džaba silne zdravice, mozak odbija da se „drogira”! (A možda sam već i pijan, otkud znam kad nikad ranije to nisam probao?!) Jedva, pet minuta pre ponoći, osetih kako nestaje ona knedla u grlu a srce mi iz pete vraća se tamo gde mu je i mesto. Pa zato ni prva komanda: SKIDAJ SE! nije teško pala…
Onaj trenutak kada smo sasvim goli zastali pre bacanja na krevet i jedno drugom u zagrljaj, učinio mi se kao večnost. Tada sam prvi put ugledao Rasimov penis u punoj erekciji, i strašno sam mu pozavideo (to je nešto!), i perverzno pomislih: blago njegovoj devojci! Ali tek sa ove distance postao mi je jasno čitljiv Rasimov zagonetni osmeh koji je bio upućen upravo meni, uz jedno „zavereničko” namigivanje. A da sam bar krajičkom svesti naslutio šta će se sve ispodogađati, možda bih upravo tada, u poslednjoj prilici za odstup, ipak „junački” napustio bojno polje i pobegao glavom bez obzira…
(Ma lepo ja rekoh: izgleda da mi je neizbežno bilo suđeno da svoju neopreznost kad-tad platim… )
U sledećih, valjda pola sata, svako se zabavio „o svom jadu”, kako stari kažu. Nisam imao vremena da razmišljam o druga dva tela koja su me sve vreme dodirivala i kojih sam tek kasnije postao svestan. Zaronivši u moju Viki, samo sam mislio hoću li se pokazati kako treba. I bio sam strašno radoznao kako to izgleda kod druge devojke, kako ona miriše i kakvog je ukusa.
Kad je moj penis utonuo u onu divotu od mekoće, vlažnosti i topline, svi strahovi su nestali. Sve je nestalo, samo je Viki podamnom uzdisala, uvijala se, ljubila me, strasno obuhvatala i nosila negde daleko gde nema nikoga sem nas. Kad sam se najzad ipak osvestio, ono dvoje je već davno završilo i gledalo u nas… Malo sam se postideo jer sam postao svestan da sam bio predmet vizuelnog, perverznog iživljavanja…
Onako goli, posedali smo svi na krevet i posegli za pićem, što sam ja doživeo kao svojevrstan spas od neprijatne situacije. Dobro sam potegao i tek tada osetio da moj mozak sad već sasvim dopušta da se prilagodim situciji: postalo mi je sve ravno „odavde do mora!” postalo mi je svejedno šta će se sledeće dogoditi, sve je bilo skoro nestvarno lepo i tako izazovno, da sam jedva dočekao komandu: „PROMENA!” Sad sam već opuštenije pristupio ritualu… Gledao sam kako Rasim i Viki luduju dok sam ja Radu obrađivao kako sam najbolje znao… Počelo je već i da mi se muti u glavi, što od velike doze pića, što od erotsko-perverznog naboja… Toliko mi se mutilo da se soba oko mene počela okretati… smisao za realnost me je napuštala…
Oluja na bojnom polju
Poslednje čega se jasno sećam bilo je da su naše dve „vatre žive” pod našim oznojenim muškim telima počele da se međusobno ljube! Šok? – ma kakvi, popijeno piće mi jasno kaže da je to tako normalno!… I to što Rasim prebacuje ruku preko mene… što me privlači i steže kao da sam ja njegova treća žrtva (ratni plen?) te lude noći… I to što lepo vidim dva ženska tela koja se izdvojeno od mene grle i ljube… a ja ipak i dalje grlim i ljubim neko vrelo i oznojeno telo… jeste da drugačije miriše, jeste da nije tako meko, jeste da me nekako jače stiska… i drukčije uzbuđuje… ali… pa ja sam još uvek u zagrljaju – i baš mi je lepo…
Učinilo mi se u jednom trenutku, sasvim blesavo, naravno, da ja lepo vidim Rasimovu figuru kako se izdiže nadamnom dok sam ja obamrlo i u erotskom zanosu na leđima… učinilo mi se, bez veze, naravno, da me Rasim nekako čudno povlači za noge, diže ih… (Baš je pijan taj Rasim!!!) Učinilo mi se da me nešto strašno žulja i pritiska… na nekom čudnom mestu… da se nešto čudno događa sa mojim telom… da ja nisam ja nego Rasimova Rada (baš blesavo!) i da stenjem i koprcam se pod jakim muškim telom… Mogao sam se zakleti da je nešto bolno duboko u meni, u mojoj utrobi… nešto što me je prvo oštro zabolelo, a posle utrnuto izazivalo neku čudnu plimu zadovoljstva, još više mi mutilo svest… nešto što me tera da se ponašam kao Rasimova Rada… da sa opustim, da se predam… da ječim i uživam u naletima muškog tela… (Znači, tako izgleda kad si pijan..? Znači to je pijanstvo – kad se ceo svet okreće tumbe i sve je izvrnuto i uvrnuto… kad možeš biti sve što ti se bilo kada u podsvesti muvalo..?)
Mora da sam i ja najzad potpuno pijan kad mi se tako jasno pričinjava da me Rasim ludo ljubi… kad mi se pričinjava njegov jezik u mojim ustima… kad mi sve to prija neviđeno, i kad, eto, nemam ništa protiv, i sve da je baš tako… Mora da sam i ja potpuno otkačio kad je moglo da mi se pričini čak i to da se Rasim na neki čudan način, bolan i strasan, zabio i ukotvio duboko u meni jednim delom svoga tela… da je nekako i u meni i na meni… da me boli i bridi celo telo, spolja i iznutra, a da ja nemam ništa protiv… da ga grlim kao da je sve to stvarnost, da ga ne puštam iz zagrljaja dok on celim svojim bićem, celim svojim žilavim telom, svaki delom sebe, pulsira na meni i u meni… dok se on silovito i strano pretače u mene… Mora da smo obojica strašno pijani kad niko ne prekida ova čudesna priviđenja, ovaj košmar u kome niko ne zna ko je pod kim i ko u čijem telu… ko se u kome prazni… sve nestaje, i…
Posle boja…
Kas sam se ujutru osvestio, ležao sam u zagrljaju lepe Rade, a vatrena Viki je spavala snom pravednika u naručju Rasima… I dalje mi je celo telo bilo utrnuto, i dalje me je sve bolelo, i spolja i iznutra… Uzalud sam mučio svoju svest da vratim film unazad do onog prekida, da rastumačim sebi one čudne košmare u pijanstvu… Jedino me brinulo što me sve tako verno boli iako sam se već razbudio… To što osećam neko prijatno bridenje na samo po penisu, to je u redu, nego zašto mi tako bridi i u samom čmaru?… Valjda je to posledica mamurluka?!..
Moje pomeranje probudilo je i ostale… I kao da ništa nije bilo, Rasim je (krijući ipak svoj pogled od mene) jednim iskusnim potezom smestio svoj moćni penis ponovo u telo Viki, dok je Rada sve učinila da se i ja opet razigram… Kasnije sam opet dobio nazad svoju Viki… I tako celo prepodne… Toga dana ni Rasim ni ja nismo jedno drugom pošteno u oči pogledali… Baš se pitam zašto?…
(A ni svestan nisam bio prave istine: izgleda da sam ja svoju neopreznost konačno platio – baš kako mi je i bilo suđeno…)
————————-
Kada sam po Novoj Godini Rasima otpuštao kući po završenom vojnom roku, izljubili smo se ko najveći prijatelji. Dao mi je svoju adresu i telefon i skoro mi naredio da obavezno dođem kod njega u Sarajevo. „Bićete mi najdraži gost. Ja živim sam. Ludo ćemo se provoditi, jer Vi i ne znate koliko Vi i ja imamo zajedničkog! Sigurno bi se lepo slagali… Nemojte me izneveriti… posle svega ovoga…” ipak nije dovršio rečenicu, samo mi je zaverenički i značajno stisnuo ruku. I nekako čudno me je još jednom poljubio, za sretan put.
Ne znam zašto mi je srce zastalo pri tom poljupcu… U magnovenju, i samo za tren, učinilo mi se, sasvim nebulozno, da sam ja opet u onom košmaru novogodišnje noći, da sam opet njegova Rada… silueta njegovog vitkog tela nadamnom… i skoro stvarno osetio neku čudnu bol u donjem delu svoga tela koja dolazi baš od njega i koja ponovo izaziva neku nestvarnu prijatnost po celom telu… baš kao one košmarne noći…
Naravno da nikad nisam otišao kod Rasima… Jer strah da ono ipak nije bio samo košmar, strah pojačan višednevnim bolom u čmaru, bolom koji sam ja podsvesno poistovećivao sa mamurlukom, digao je uzbunu u mojoj mačo-vojničkoj psihi i zabranio mi svako iskušenje sudbine u tom pravcu… Bar za neko vreme…
Nastavak: Gay oaza Montenegra
Registrovani korisnici ne vide reklame
