Endi Vorhol: 30 godina od smrti
Registrovani korisnici ne vide reklame
Endi Vorhol, čovek koji je od popularne kulture napravio visoku umetnost rođen je kao Endrju Vorhol 6. avgusta 1928. godine, jedan od trojice sinova slovačkih imigranata koji su živeli u Pittsburghu. Vorhol je radio kao modni ilustrator sve dok mu uspeh s limenkama Campbell supe 1962. godine nije otvorio put u pop-art. Snimao je nekonvencionalne off-beat filmove uključujući i jedan osmosatni na temu čoveka koji spava u krevetu. Gotovo je umro 1968. kada je u njegovoj njujorškoj kancelariji u njega pucala radikalna feministkinja i autorka Valerie Solanas.
Endi Vorhol je pohađao Carnegie Institute of Technology, gde je 1949. diplomirao na katedri za umetnost. Nakon što je jedno vreme radio različite sporedne poslove u Pittsburghu otišao je u New York i počeo je da radi kao modni ilustrator.
Art Directors Club medalju za svoju reklamu za cipele dobio je 1957. godine, a 1962. godine je pretvorio limenku Campbell supe u pop-art simbol. To je bilo prihvaćeno kao avangardni pristup, a Vorhola su od tog vremena pa nadalje smatrali genijem.
Osnovao je studio na njujorškom Union Squareu koji je nazvao „The Factory“. Ovde je nastalo više Vorhlovih filmova, među njima “Sleep“, “Bike Boy“,“Chelsea Girls“,“Nude Restaurant“,“Lonesome Cowboys“,“Trash“,“Bad“ i “Andy Warhol’s Frankenstein“.
Endi Vorhol je voleo da se druži s poznatim njujorškim facama, a često da su ga mogli videti i kako izlazi po njujorškim disko klubovima, najčešće u „Studiu 54“. „Svoj vlastiti stil pretvorio je u umetničko delo“, rekao je Richard Oldenburg, direktor Muzeja moderne umetnosti. „Bio je umetnik kome je uspelo da postane zvezda, a kada je jedanput dospeo do slave, onda je u njoj i uživao“.
Vorholova slava zasnivala se u prvom redu na njegovoj inovativnosti i uticaju na popularnu umetnost, njegovoj sposobnosti da svakodnevne obične predmete i sadržaje takve kakvi jesu predstavi kao umetnost. S uvek prisutnom kamerom i magnetofonom stvorio je delo koje je bilo registrator društvenih zbivanja. Godine 1969. pokrenuo je magazin „Interview“, priručnik za jet-set trač. Sedamdesetih godina radio je slike poznatih kojima je napunio celi četvrti sprat Whitney muzeja američke umetnosti kada je 1979. priredio izložbu. Poslednjih meseci radio je televizijske emisije pod naslovom „Petnaest minuta Endija Vorhola“ što je aluzija na njegov mnogo prepričavani komentar da će u budućnosti svako moći da postane slavan na 15 minuta.
Iako su u početku mnogi u Vorholu gledali tek pozera koji glumi umetnika, on je prema rečima Williama Rubina, glavnog kustosa Muzeja moderne umetnosti, „bio ozbiljan umetnik čija je poza bila neozbiljnost“. Bio je „pionir pop-arta čije ideje još uvek prožimaju post-modernizam“.
Vorhol je svoju sliku Campbell supe prodao za 10 hiljada dolara na aukciji 1971. godine, dok se ona mnogo godina kasnije prodala za skoro 12 miliona dolara.
Izbegavao je da ozbiljno govori o svom svetu, ali je ipak jedanput rekao kako mu je ideju o limenki supe dao instruktor na času umetnosti koji mu je rekao neka slika stvari koje su mu važne.
„Dvadeset godina sam jeo supu za ručak, pa sam je onda i naslikao“, rekao je Vorhol.
Endi Vorhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa, kao i članova scene Factorya i istoričara umetnosti. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti.
Tokom karijere Vorhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i filmovi kao “My Hustler”, “Blow Job” i “Lonesome Cowboys”) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej. Vorhol se u jednom intervjuu prisećao jednog svog razgovora o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali neautovani u to vreme. To se objašnjavalo da je za Vorhol bilo isuviše lako pretpostaviti da je gej i da ih je to plašilo. Vorhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bilo je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam… Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni.“
Vorhol je umro u svojoj 58. godini, 22. februara 1987. godine u New Yorku. Endi Vorhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kesice pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta.
Piše: Predrag Azdejković, Izvor: Optimist
Registrovani korisnici ne vide reklame
