Od misterioznog muškarca do paćenika

Dozvolite da vas upoznam sa svojim prijateljima sa kojima poslednjih godina delim zluradu sudbinu seljakanja iz jednog naručja u drugo:

Mia – 25 godina, srećno neudata, visoka, smeđokosa (kosa joj je skoro uvek vezana u rep), sa najfinijom kožom koju možete zamisliti i nizom blistavih zuba. Smela i odvažna. Hrabra i drska. Pri konzumiranju alkohola krajnje razbludna (s česticama moralnih načela u sebi). Trenutno (ne)srećno zaljubljena u jednog Nemca koji joj je nedavno slomio srce. Probala je seks sa ženama, ali kaže da muškarci više odgovaraju njenom temperamentu.

Doris – 23 godine, oniža crnka sa neverovatnim temperamentom i sposobnošću da nepoznatoj osobi odbrusi u lice jedno teatralno „jebi se” i da ostane potpuno smirena. U neprestanom traganju za muškarcem (ili pak ženom), koji će joj u potpunosti ispuniti, kako telesne šupljine, tako i celokupni život. Blagoslovena maksimalnom pozitivnom energijom, ona je osoba koja mi uliva nadu da dobrota u svetu još uvek postoji.

Emil – 26 godina, zamalo moj ljubavnik, ali sad već više od četiri godine verni prijatelj kojem mogu saopštiti čak i one stvari koje (ponekad) ne mogu da kažem Miji ili Doris. Uvek ugladjen i doteran, Emil pripada onoj grupi muškaraca koji se ne sreću previše često – zgodan, pohotljiv i pametan. Čovek sa kojim možete pričati apsolutno o svemu, a da vas glava ne zaboli. Takodje i čovek koji najbolje kuva od svih ljudi koje znam.

Mike – 28 godina (kojeg iz milošte zovemo „Vidovita Majka”) zato što je jednom prilikom prorekao svima nama raskide sa (tadašnjim) ljubavima. Od tada ga držimo kao malo vode na dlanu i čekamo da mu dođe još neka vizija koju ima da nam saopšti. Mike i ja se ne viđamo previše često u poslednje vreme, (prilično je zauzet svojim novim ljubavnikom sa kojim već dva leta za redom provodi vreme u Turskoj), ali smo nekako stalno u telepatskoj vezi. Uvek nekako osećamo šta se onom drugom dešava…

Jedne noći Mia, Emil, Doris, Mike i ja izašli smo zajedno na još jednu seansu ispiranja mozgova, kao i na beskrajno ispijanje koktela kojeg iz milošte nazivamo „Jebić-koktel”, jer se nekako svi uspalimo tokom konzumiranja istog. Ova priča počinje baš one večeri kada sam, nakon pune dve godine, sa Jebić-koktela, prešao na ispijanje martinija. Zahvaljujući momku koji me je navukao, kako na martini, tako i na svoju moćnu kitu.

Martini Boy je u moj život ušao sasvim tiho i totalno nenajavljeno. Stajao je za šankom ispred mene, (dok smo se gušili u duvanskom dimu) i ispijao, pretpostavljam, martini. Visok, plav, sa ravnomerno potkresanim zulufima i okvirima za naočare od kornjačevine. Stajao je za šankom, pio svoje piće i žučno raspravljao o nečemu sa jednim mladim momčetom. (Kasnije se ispostavilo da su se njih dvojica baš iste večeri posvađali, te bili na pravom putu da se više ne pomire). Što je jednom čoveku put u pakao, nekom drugom predstavlja put u raj. Ili barem u čudesnu zemlju Oz, sve preko onih slatkih žutih opeka kojima je nesrećna Doroti tražila svoj spas.

Vidovita Majka nas je prva napustila, želeći da ostatak noći provede u naručju „novog” joj ljubavnika. Doris se naveliko ljubila sa jednim tipom koji joj se nabacivao čitave večeri, a Mia, Emil i ja smo poručili još jednu turu koktela.

„Jebem ti sreću! Rekao je da će me zvati večeras i nije!”, Mia je bila izričita u svom stavu, pošto je Nemac u kojeg je bila ludo zaljubljena nije zvao čitavih sat vremena. „Zvaće te dušo, ne brini. Videćeš.”, tešio ju je Emil.

Kako su nove ture pića pristizale i kako smo bivali sve pijaniji i pijaniji, moji pogledi su se sve duže i duže zaustavljali na čudnom paru muškaraca koji je stajao za šankom. U neko doba noći, čoveku je konačno bilo jasno da buljim u njega kao tele u šarena vrata. Da bi mi valjda stavio do znanja da preterujem u svom zurenju, gospodin Martini Boy mi uputi jedan širok, blistav i topao osmeh.

Zbunih se. Naglo prekinuh svoje buljenje i otpih još jedan gutljaj koktela. „Dolazim brzo.”, rekoh i uputih se prema toaletima da malo dođem k sebi. Trebalo je da prodjem pored šanka i pored momčeta koje mi se dopalo. Sigurnim (lažnim) korakom (i sa glavom visoko podignutom u nebesa), uputih se ka jedinom sigurnom utočištu te večeri.

Naravno, WC je bio zakrčen i trebalo je da sačekam punih deset minuta da dodjem na red za jedno jebeno pišanje! To me je oduvek izluđivalo, ali ove večeri, to mi je možda donelo i nešto sreće. „Užasna gužva, je l´ da?”, čuh muški, (bariton?) glas pored sebe. Trgnuh se i sretoh se oči u oči s Martini Boyem, koji je izbliza izgledao još bolje nego što su maločas moje kratkovide oči mogle da primete.

„Da, da. Užasno.”, rekoh vrlo glupo i zamalo ne posrnuh jer je alkohol vrištao iz mog organizma. Jedna budala je upravo izlazila napolje i ja nespretno uđoh u kabinu i zalupih vrata za sobom. Malo odremah sedeći na šolji, pitajući se kakva je to jebena sreća koja me tera da se srećem sa osobama koje mi se dopadaju u nekim prljavim veceima. Par minuta kasnije, izlazeći iz kabine, vidim gospodina Martini Boya kako razmatra svoje lice u ogledalu. 29, 30, 35 godina? Koliko može da ima godina? Jedan od onih ljudi kojima je teško odrediti godine na prvi pogled. Moj pogled se ponovo srete s njegovim odrazom u ogledalu i on se okrenu. „Je l´ sad bolje, a?”, upita. „A, mnogo, mnogo bolje.”, kažem ja i nasmešim se.

I dalje stojim, kao da me grom pogodio i već počinjem u sebi da kunem svoju zluradu sudbinu koja me je dovela u ovako nezavidnu situaciju. Razgovor s totalnim strancem koji mi se dopada u jednom (delimično) prljavom klozetu! Čemu to može da vodi, molim vas lepo?! Još jednom neiscrpnom razglabanju o propuštenim šansama?

„Ja sam Aleksa.”, reče sad-ne-tako-nepoznati stranac i pruži mi ruku. „Lepo ime. Dopada mi se.”, govori alkohol iz mene. „Šta ti se još dopada?”, govori alkohol iz njega, na onaj drzak, odvažan i svakako alkoholisani način. „Mnogo toga mi se dopada. Spisak bi bio podugačak.” „Voleo bih da čujem nešto sa tog spiska”. „Dođi ovamo. Upoznaću te sa svojim prijateljima. Ovde smo skoro svako veče…”

Na drugoj strani grada, Mike je izvodio oralne kerefeke sa svojim ljubavnikom i ispitivao neke od poza Kamasutre koje još nije stigao da uvežba. Doris je svoje ljubljenje sa tipom kojeg je upravo pokupila nastavila u njegovom autu; Mia je čekala na novu poruku iz Nemačke, a Emil je otišao kući.

Aleksa i ja smo započeli svoje upoznavanje uz turu duplog martinija kojeg je poručio. Kasnije te noći promenili smo lokal. I opet smo promenili lokal. I opet. Negde oko pola pet ujutru, ubacio me je u taksi i na paklici cigareta zapisao svoj broj telefona. „Javi mi se sutra.”, znam da je bilo poslednje što je rekao pre nego što je vozač dao gas. I dok su popijeni martiniji udarali u mojoj glavi kao krdo divljih životinja u begu, bilo mi je jasno da ću se opet upecati…

Danas je zvanično tačno četiri nedelje kako se Aleksa i ja viđamo skoro svake večeri. Moj muškarac fantom, moj Martini Boy danas više ne izgleda tako misteriozno i tako nestvarno kao pre četiri nedelje. Danas, on je samo još jedan od smrtnika u dugom nizu grešnika koji čekaju na svoj Sudnji dan, svoj lični Armagedon.

Period upoznavanja jeste najlepši period u nekoj vezi. Prošaran povremenim (ili pak čestim) odlascima u krevet. Ili je to barem u mom slučaju, (slučaj čoveka večitog igrača u partiji pokera koji često gubi), jedan od najuzbudljivijih perioda. Dovoljno ste smeli da napravite još jedan uzbudljiv korak koji ranije niste uvežbali, a dovoljno opremljeni snagom i voljom da slušate probleme (i jadikovanje) one druge strane. U periodu upoznavanja svi smo mi, manje ili više, pozitivno orijentisani i spremni da utrošimo sate i sate u neiscrpnim razgovorima, koji obično ne vode ničemu. Neki su i dovoljno uzbuđeni da pomisle da im je nebo poslalo još jednu šansu, još jednu poruku milosrđa, koju nikako ne smeju da propuste…

Nakon četiri nedelje provedenih u beskrajnim šetnjama, maratonskim telefonskim razgovorima i vlažnim noćima u izgužvanim čaršafima, počinjem da uviđam da imam još jednu ulogu u dugoj igri koju nazivamo život. Uloga socijalnog radnika u krevetu – ponovo na repertoaru! U režiji gospodina Aleksa Svemogućeg!

Ovo nije prvi put da glumim socijalnog radnika u krevetu, (kao ni prva uloga u kojoj delim besplatne pravne savete). Ovo svakako nije prvi put da tešim muškarca u svom krevetu umesto da dozvolim da on teši mene. I definitivno nije prvi put da dozvolim da mi muškarac plače na ramenu, dok mu krajevima izgužvanog čaršafa brišem suze i privijam ga u svoje toplo naručje okupano majčinskom nežnošću…

Sranje. Nikada mi ranije nije palo na pamet da ću završiti tako. Sa Aleksom se to prvi put dogodilo već na trećem sudaru. Nakon relativno burne noći i prilično vatrenog seksa, moj muškarac fantom je otvorio svoju dušu i svoje srce i započeo dugu sagu o svom lagodnom, ali ipak nesrećnom životu. Prva dva sata slušanja takve jedne epopeje, u kojoj on (moj imaginarni fantastični ljubavnik, pokupljen u jednom ne-tako-popularnom lokalu) poprima razmere tragičnog junaka nikad shvaćenog u sredini u kojoj živi, nisu se činila strašnim. Ulaskom u treći sat njegove „tužne ali istinite priče”, moja optimistička predviđanja da će se umoriti i konačno zaspati, počela su da jenjavaju i da se gase. Dobro, lepo je sve to što čovek ima poverenja u mene i što mi se tako otvara nakon samo par dana našeg poznanstva, ali, hoće li ikada prestati?

Priča prva: Razvedeni roditelji, baba i deda koji se bore s činjenicom da im unuk raste u „emocionalno nestabilnoj sredini”, povremena zadirkivanja uličnih derana (kojima se roditelji još nisu razveli, al´ samo što neće), pogubni uticaj razvoda na ocene i uspeh u osnovnoj školi, problemi s prvom simpatijom i haos u pubertetskoj glavi u opštem sveznanju da mu se dopada isti pol, novonastali haos u otkriću da mama (zaboga!) ima novog muškarca u svom životu, problem prvih bubuljica i prvih vlažnih snova, problem i frustracija da li je sa njegovim penisom sve u redu, kao i problem zbog svih gorepomenutih problema na jednom mestu…

Prvu noć smo nekako preživeli. Iscrpljen svim svojim dečačkim problemima, moj idealni muškarac je konačno zaspao, a mene ostavio s glavoboljom i blagom mučninom u želucu nastaloj zbog paklice popušenih cigareta.

Ujutru se budimo u isto vreme. Aleksa je veseo, odmoran i spreman za novi dan. Ispraćam ga i vraćam se u krevet (koji još uvek miriše nas) i ne ustajem čitavog dana. Operacija uspela – pacijent preživeo.

Narednih dana, Aleksa ne priča previše o sebi (ili svom detinjstvu). Dozvoljava mi da potonem u svojim iluzijama da se scenario prve ispovedničke noći više neće ponoviti. Izlazimo zajedno, a potom se ludački tucamo. Zaspimo jedan drugome u naručju i ne pričamo puno. Sada je sve onako kako treba da bude, onako kako smo zamislili da bude.

Naše upoznavanje se sada odvija kao po definiciji uzetoj iz neke knjige o popularnoj psihologiji. Uloga socijalnog radnika je ubrzo zaboravljena i sada se osećam onako kako bi (možda) trebalo da se osećam, kao drug i kao ljubavnik. Sve dok na red (po unapred pripremljenom scenariju) ne dođe Priča broj dva!

Priča druga: Aleksa i ja provodimo zaista divno veče. Izašli smo na večeru. Sve je vrlo romantično. (Možda je to ono pravo?) Dolazimo kod mene i opet ludački vodimo ljubav (barem ja želim da verujem da „vodimo ljubav” radije nego da se „tucamo”). Ubrzo, zavesa se podiže i scenu stupa Aleksa, u ulozi Paćenika Veka, kao i ja u ulozi Socijanog Radnika večeri…

Počinje beskrajni monolog od tri sata: Prvi dečko – za i protiv (šta će reći mama ako sazna?), prvo slamanje srca (njegovog naravno), prvo pijanstvo i prvi poljubac. Čisto radi dramske tenzije, Aleksa pusti nekoliko suza da mu se dramatično skotrljaju niz obraze. S njegovom glavom u svom krilu, ležim i tešim ga pričama kako smo svi prošli kroz isto. Govorim mu da je tako moralo da bude, da smo svi mi iskusili manje-više iste probleme. Upoređujem njegovu priču sa sličnim pričama i ubeđujem ga da njegova priča nije tako crna. Izmišljam nepostojeće ljudske tragedije (u njihovim najcrnjim detaljima) i tešim ga izrekama tipa da i nad popom postoji pop. Ljubim ga i grlim i gotovo i ja plačem zajedno sa njim. Činim sve samo da moj idealni ljubavnik zaspi što pre i dopusti mi par sati odmora posle dobrog seksa.

Socijalni radnik u meni je spreman da učini bilo šta samo da reši sve probleme svog pacijenta! Vreme prolazi sporo, a u mojim ušima odzvanjaju priče o udaji njegove sestre mezimice i potajne zaljubljenosti (platonske) u vlastitog zeta. Tokom beskrajne (i nadasve mučne) noći sledi priča o nekom tipu s nekog letovanja sa kojim se prvi put tuca, a potom se kaje i dane provodi u suzama. Zatim sledi još jedna (ne manje dramatična) priča o neuzvraćenim emocijama jednog kolege sa kojim je bio na fakultetu…

Ujutru, sve izgleda drugačije. Moj idealni ljubavnik je na dnevnom svetlu zaista idealan! Pažljiv je i brižan. i što je najvažnije, ne plače. I ne priča beskrajne priče o uništenju ljudskog roda i neuzvraćenim ljubavima. Na dnevnom svetlu, Aleksa je (skoro) savršen muškarac. Možda je pametnije da se s njim tucam samo preko dana? Ipak, odlučujemo da se ne viđamo nekoliko dana (izgovori, izgovori!).

Nakon tri dana osećam da mi nedostaje. Pokušavam da ga pozovem na mobilni ali nije dostupan. Počinje da me hvata panika (da nije pronašao novog socijalnog radnika?), i u jednom ludom momentu pomišljam da počinjem da ga zaista volim, baš zbog toga što mi priča o svom životu. Moji prethodni ljubavnici su mahom bili nemi. Nisu previše govorili, pa je čovek mogao da stekne utisak da se tuca sa Helen Keler lično. Ovaj priča! Ovaj ne prestaje da priča! šta to dođavola nije u redu sa mnom?! šta ja to u stvari hoću? Helen Keler ili pacijenta s problemom noćnog ispovedanja?

Nakon tri duga dana padam mu u zagrljaj i jedva čekam da ponovo budemo u krevetu i da mi priča o svojim problemima. Konačno upecan, pomišljam da je uloga socijalnog radnika u krevetu kao stvorena za mene. Aleksa se raduje što me vidi. Smeje se. Smejem se i ja. Period upoznavanja je opet onakav kakav želim. Odlazimo u grad i pijemo martinije. A onda mi sine – zašto jebeni gad nikada ne pita o mom životu imojim problemima?! Zašto misli da su samo njegovi problemi najvažniji? Zašto me nikada nije pitao o mojim ljubavima i mojim simpatijama? Ili je to pitanje koje se nikada ne postavlja? Ugušen njegovom pričom, sebe do sada nisam upitao nešto slično. Osećam se pomalo prevarenim. Osećam da njegova patologija prevazilazi moje moći socijalnog radnika.

Čitave te večeri nekakav čudan bes počinje da raste u meni. U toku noći vodimo ljubav i ja ne uspevam da izbijem sebi iz glave sumnju da je moj idealni muškarac ništa drugo do još jedan lažnjak u mom životu.

„Zašto me nikada nisi pitao o mom životu?”, konačno ga pitam dok se još uvek tucamo. „A?”, kaže on dok se znoji preko mene. „Zašto me nikada nisi pitao o mom životu?”, ponavljam isto pitanje kao da mi život zavisi od toga.

Aleksa usporava ritam. Staje. Odvaja se od mene kao da baš tog istog momenta saznaje da sam bolesnik koji boluje od lepre. Uspravljam se u krevetu i shvatam da se ova noć neće završiti kao prethodne. „Odakle sad to?”, pita me i briše znoj sa čela. „Eto, palo mi je na pamet. Ti nikada ne pitaš za moje probleme. Stalno govoriš o svojim.” „Je l´ to tebi smeta?”, pita uvređeno. „Ne smeta mi, samo pitam.”, lažem ja. „Mislio sam da ti razumeš…” „Razumem šta?” „Pa moje probleme!” „Tvoje jebene probleme! Kako to možeš da nazivaš problemima!” „Za mene jesu! Ti očigledno ne razumeš!” „Trudim se da razumem, ali mi ne vodimo dijalog! Samo pričaš o sebi!” „To nije tačno!” „Ovo je naš prvi pravi dijalog tokom noći! Ranije si samo plakao!” „Znao sam da ne mogu da ti verujem! Ti si kučka kao i svi ostali!” „Jebeno dobra kučka, tvoja lična socijalna radnica!” „A?”

U naredna dva sata Aleksa i ja se svađamo. Optužujemo jedan drugoga za nerazumevanje, sebičnost, egocentričnost, ozonske rupe, gladnu decu Afrike i ko zna šta još. Odjednom, više nisam socijalni radnik već egocentrična kučka koja misli samo na svoje sopstveno zadovoljstvo. Aleksa ustaje, oblači se i odlazi. Uz jedno teatralno treskanje vratima on odlazi iz mog kreveta, ubeđen da je ceo svet protiv njega, protiv njegovog (navodno) nesrećnog detinjstva. Odlazi u ubeđenju da je u pravu. Ja se vraćam u svoj krevet u ubeđenju da sam ja u pravu…

Par dana kasnije, pretvaramo se kao da ove noći nikada nije ni bilo. Aleksa zaboravlja da sam kučka, ja zaboravljam da sam socijalni radnik.

Danas, nakon četiri nedelje našeg poznanstva planiramo da napravimo malu večeru u njegovom stanu. I možda završimo zajedno u krevetu. U nadi da barem noćas neću biti njegov lični socijalni radnik na delu…