Rasplesana tišina I

Izašla je nezalupivši vratima.

Čemu, zašto nije zalupila? Jako nek se sve strese.

A ne, ostavila me otmeno. Ostavila. Čekaj bre. O čemu ja trabunjam.

Stajao sam mirno na sred sobe i zverao pogledom uokolo. Ne dešava se. Ne. Pogledam njega na ivici stola. Nina, ne želim ga natrag… Nina…

U jednom koraku sam na prozoru, ne da mi se otvoriti ga. Eno je, prolazi. Nina okreni se, samo jednom samo… Ne, zastala je obrisavši mokro lice i hrabro prešla ulicu. Nema povratka. Nema pogleda. Navukao sam zastore. Ja i Nina izgleda nismo više skupa. Ostali smo si dužni jednu jaku i uvredljivu raspravu. Nasmeših se nemoćno. Mada bi se to razvlačenje usta najmane moglo nazvati osmehom.

„Ostadosmo sami“, tuga i u njegovom glasu.

Što će nekome dečko koji priča sam sa sobom.

Da. Ostadosmo. Čekaj. Tehnologija.

„Šta, smiri se prolupaćeš“, uspaniči se.

Ne slušam ga. Zovem Ninu. Umesto toliko puta slušanog umiljatog glasa, čujem samo gluvu zvonjavu. Kasnije ni to. Neka žena me obaveštava o stanju korisnika. Za mene verovatno i jest. Sručih se bespomoćno uz zid do ormara. Prva vrela i ljuta suza napade. Što se ne obrijah?! Brže bi sletila.

Veče je. Prvi bljesak.

„’Ajde Nina požuri!“
„Gde ćemo?“
„Do izvora u jabuke.“
„Bojim se kroz onu travu. Znaš šta mame kažu.“

Zastao sam. Odozdo me gledala devojčica krupnim zelenim očima popravljajući bluzicu koja se zadigla od silnog trčanja. Oko nas je skakutao psić, kojeg nam je muž baba Marije oboma poklonio.

„Pogledaj Džerija“, rekoh i bacih mali suvarak, a ovaj pojuri za njim u travu. Brzo ga pronađe i poče nas dozivati.

„Idemo“, rekoh, a devojčica mi pruži ruku.

Brzo, skakućem kao kakav zečić kroz travu koja mi dopire gotovo do grudi. Devojčica se gotovo i ne vidi.

„Golica me, tako me golica!!“, vrištala je kroz smeh.
„Još malo!“, dobacujem ja glasno.

Izašli smo sručivši se na friško pokošeno polje. Nasloni mi se na rame i izbuđeno prošaputa: „Žedna sam.“ „Izvor je blizu“, odvratih naslonivši se na njeno teme. „Gde je Džeri…Džeri!?“, podigla se na kolena.

U punom trku iz trave izleti psić i skoči između nas. Zubićima je i dalje čvrsto stezao suvarak.

Naslonih se na zid.

„Što to radiš sebi“, napade obzirno govno.
„Zdravo, nije valjda da me se ne sećaš”, reče dok smo se pozdravljali.
„Prošlo je jako puno, ali sećam te se Nina i moram reći da prelepo izgledaš.”

„Lepo, umesto da me izljubiš pred svima u onom cvećnjaku. Pokažeš koliko si muško. Nismo više deca. Crvenimo se i spuštamo glavu. Kad god se pogledamo naši roditelji prestanu disati.“

Glava mi klonu i udari u stranicu ormara. Jedan udar za drugim. Pogledah oko sebe. Smotaću još jedan.

Soba je već mračna. Barem ono Sunce ne dosađuje više. Sparno je. Svukoh se i ostado samo u donjem vešu. Osetim njen miris svuda po stanu. Jači je od mirisa oznojenog tela i ovog govneta u mojoj ruci. Jači je od svega. Sad i njeni obrisi. Pleše u prozirnoj spavaćici. Lebdi i povremeno mi pruža ruke. Stopala joj jedva dodiruju tlo. Ispunila je celu sobu. Jedva čekam da mi pohrli u krilo. Oči se sklapaju.

Trznuh se… Drugi…

Sređujem se u kupatilu i zakopčavam zadnje dugme na košulji. Ulazi tiho nenajavljena, uvek dobrodošla i grli me oko struka.

„Žuriš li?“, upita i rukom mi pomilova međunožje.
„Pa znaš Nina let…“, odgovorih tiho zastenjavši kada ga je pronašla.
„Mislila sam samo malo, ali ako toliko žuriš…“, pusti me, poljubi u vrat i krenu prema vratima.
„Žurim… znaš…“, zastadoh kada mi golo dupence zaigra pred očima.
„Mislila sam samo malo, ali…“, odjeknu mi u glavi.

Nije izlazila. Nema tu malo. Letova je bilo i biće. ‘Bem ti, na ovaj moram stići. Zar da je ostavim ovako… ovako…

Već grubo otkopčavam tek zakopčanu dugmad. Okrenula se i nasmejala.

„Polako, ja ti je neću nanovo peglati!“
„Onda mi pomozi“, zavapih.

U sekundi mi se primače i nežno poče, otkopčavajući dugmad, ljubiti vrat.

Prste sam već zavukao u njenu ribicu. Kako je samo mokra.

„Čekaj bre, prvo da te svučem“, procedi između uzdisaja.
„Nema čekanja“, rekoh i krenuh jezikom hraniti gladnu lepoticu, koju je Nina pokušala spasiti prekrstivši noge.

Predala se naposletku, ali za divno čudo spasila i košulju i hlače.

Već se jako zarivam u nju, dok mi svojim vlažnim i toplim rukama stišće, trzajući se na svaki ubod, primičući lice istima.

Kauč je onako sav raskliman, ovo će teško izdržati. Nina me obujmi nogama. Samo nju čekam. Prisloni pune, crvene usne na moj vrat, sklopi oči na pola i snažnim drhtanjem mi otvori vrata raja. Sjurih i reka semena poteče istim. Ostajem dugo u njoj. Smeši se.

„Zakasnićeš?!“, procedi podigavši mi glavu.

Mrzi me pogledati na zidni sat.

„Ako“, pomirih se.
„E, nećeš.“

Brzo me sprema. Veže mi cipele. Na vratima me dugo ljubi.

„Srećo, hladno ti je, gola si“, rekoh.
„Samo da nešto ogrnem pa da te ispratim.“
„Ne, vrati se u krevet, rano je. Javiću se čim stignem.“
„Jedva čekam da se vratiš. ‘Ajde sad“, poljubivši me još jednom zatvori vrata.

Za svetsko čudo taksi je tu kada ga trebaš. Okrenuo sam se i pogledao ka prozoru. Ogrnuta mi maše. U taksiju sam i gledam na retrovizor.

„Kad morate biti na aerodromu gospodine?“, upita taksista.
„Za dvadesetak minuta, ako je moguće“, odgovorih.

Nasmejao se: „Moguće je, nema gužve, imate sreće.“

Trzaj i dalje je mračno.

„Tiše malo“, nasmejah se.

Okrenula se i poklonila mi smešak. Ponovno zabacih otpozadi. Nina spusti glavu i priguši glasne jecaje jastukom. Još samo malo. Naslonio sam se na to nežno, oznojeno dupe i odmereno ubadao.

Blizu sam treće erupcije. Šta me je to spopalo. Stimulanti. Ko nas nagovori. Saša ‘bem ti….

Vadim ga iz ključale ribice i prskam na sve strane. Sručih se na jastuk do nje.

„Ja bih mogla još“, reče poljubivši me. Digao sam dva prsta u znak odobravanja.

Uzela ga je i brzo počela povlačiti. „Ljubavi, samo dva sata možemo spavati. Nasloni se na mene i ne misli na….“
„Kako da ne mislim kad mi je u ruci, tako je vruće.“

Čudom smo se smirili i pripijeni jedno uz drugo u tropskoj sparini zaspali.

Sat je ujutro napravio veliku grešku. Zazvonio je. Delove smo skupljali naredna tri dana.

Zaspala mi je i pod tušem. Morao sam hladnom.

„Zlobniče, mogao si me nežno probuditi. Koje su skorene flekice po meni.“
„Krivac sam“, rekoh.

Spremamo se.

„Je li mi ovako dobro?“, reče položivši ruke na bokove.
„Odlično“, odobrih oborivši glavu da u trećem pokušaju obučem čarapu.
„Ma nisi konju ni pogledao“, reče odjurivši u kupatilo.

Kucam na vrata.

„Šta je bre!“, prodera se.
„Otvori, molim te.“
„Reci…“, dovršavala je šminku.
„Koda će me prosrat“, jedva izgovorih.
„Ne možeš čekat do tamo.“
„Nina, guzica ne pita.“
„’Ajde seri!“

Izađe zatvorivši vrata, dok se ja počeh rastavljat sa dušom.

Nakon dve minute.

„’Ej, kako ide?“
„Daj Nina mani me se.“
„U opisu piše da je jutarnja stolica česta nuspojava i opisana je kao pozitivna, zamisli, ne znam mogla bih se i ja naterati.“
„Samo izvoli.“

Maksimalno ošamućeni i usporeni nastavljamo se spremati. Nedostatak brzine i koncentacije budi histeriju. „Nećemo stići“, zavapi devojče. Oboje smo uvodničari na jednoj debati. Svako u svojoj grupi.

Sećam se.

„Ma ništa, malo vas više uzbudi, njoj podražaj, osetljivost, tebi stalnost erekcije, odloži pristojno ejakulaciju. Sat-dva seksa i spavate ko zaklani. Ujutro čili i veseli.“

Joj Saša kad te dohvatim!

„Čekaj Nina te cipelice nisu iste boje.“
„Ma vidi stvarno“, reče i zarovi se tražeći druge parove.

Kada se napokon dotera pogleda mene.

„Ta ti se kravata baš ne uklapa.“
„Ma jebeš kravatu.“

Izađoh prvi da pozovem lift. Nina zaključava stan.

„E pa ne mogu, kad ga stigoste pokvariti Sunce vam….“ „Ćuti bre probudićeš celi blok“, smiruje ma devojče.

Nju ne treba, ona već čeka na vratima.

„Šta vam je, što je tako nervozan“, Sanja je stojala naslonjena na vrata.
„Žurimo, imamo debatu, a kasnimo i to prilično“, reče Nina i poljubi komšinicu.

Nervozan a?

„Pa debatu, a šta ste radili do ranih jutarnjih sati“, ljupko se smeši. „Kasnije ću ti sve objasniti“, reče Nina i krenu prema meni.
„Nema kasnije, sad“, mene ovo još uvek drma.

„Naime, u stručnoj terminologiji postoji toliko izraza kojima se može opisati ovo što smo radili, naravno uz prisustvo tog večnog tabua kojim smo obavijeni reklo bi se da smo radili ovo ili pak ono, u najboljem slučaju to, uz manje ili više postajanje rumenila na pomen istog, a ja ću koristiti jednostavan izraz znan svima, koji se može rastaviti u tri sloga i jednostavno reći JE-BA-NJE!!!“

„Do ranih jutarnjih sati mi smo se JE BA…“, Nina mi začepi usta rukom.

Sanja se smešila.

„Stići ćete na večeru, ja ću spremiti.“
„Naravno“, osmehnu se Nina.

Ja onako malo posramljen priđoh i poljubih tu divnu ženu.

„’Ajde, sad se smiri i požuri. Ako budeš takav pobićeš sve na toj debati.“
„Pa to i ne bi bilo tako loše“, namignuo sam joj.

Silazimo niz stepenice.

„Pazi ovdje ljubavi neko je nešto prosuo.“
„Nina, ovo je neko od dečurlije ispraznio želudac. Smrdi ko sam đavo. Što znači jedno, lift od sinoć ne radi.“
„Dosta bre s tim i zakopčaj šlic.“
„Nisam valjda zabor…“
„Jesi, dobro da sam primetila.“

Nastavak: Rasplesana tišina II

Ocena naših korisnika:
[Prosečna ocena: 0 / Ukupno glasova: 0]
Sviđa ti se sve ovo? Priključi se tomiradi.com FORUMU - zajednici ljudi koji se ne stide svojih želja i fantazija.
Preporučeni tekstovi:

Komentari

 
smilegrinwinkmrgreenneutraltwistedarrowshockunamusedcooleviloopsrazzrollcryeeklolmadsadexclamationquestionideahmmbegwhewchucklesillyenvyshutmouth

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

  Subscribe  
Obavesti me o