Gordana Mitrović: Prihvati sebe i budi svoja!
Registrovani korisnici ne vide reklame
Na nedavno završenom Beogradskom festivalu kratkog i dokumentarnog filma svoju srpsku premijeru imao je film „Ja, kad sam bila klinac bila sam klinka“, koji prati Gordanu Mitrović, trans osobu koja je zajedno sa svojim drugaricama učestvovala u projektu kabare „Iza ogledala“ koji se igrao u REX-u. Film je svoju svetsku premijeru imao ove godine u Berlinu. Gordana Mitrović je tim povodom dala intervju za dnevni list „Alo“ i posle dugo vremena postala prva trans osoba koja se bez skrivanja pojavljuje u javnosti.
Kako si se odlučila i skupila hrabrost da daš intervju za dnevni list „ALO“
Odlučila sam se prvenstveno zbog toga što sam želela više od onoga što sam. Nisam dozvolila da zbog toga što sam trans da sedim izolovana, to neću nikada da dozvolim. Normalna sam osoba, komunikativna, to sam što sam. Društvo ako ima problem s tim, to je njihov problem. Ja sam sa sobom raskrstila i znam dobro šta sam. Na neki način želim da približim priču ljudima, da shvate recimo drugu stranu, neku osobu koja nije ista kao oni. Berlin je bio povod. Ja ne volim da se pojavljujem u novinama ako nemam neki povod. Ne želim sebe da reklamiram kao trans osobu, već kao osobu koja nešto radi. Ja sam kreativna, talentovana. Zašto mora neko da se kategoriše, gleda se talenat. Bar ja tako mislim.
Prvo je nastao kabare, pa film i na kraju Berlinale. Kako se sve to izdešavalo?
Desilo se sasvim slučajno kada sam sa još tri drugarice rešila da napravim nešto, da izađem u javnost i postanem vidljivija. Vidljivija sam postala samo ja, a svi ostali su ostali u nekoj senci. Recimo da je to bila pogrešna priča, ali sam postala jača. Mnogo sam iskusila u tom svetu, ali kabare, kao kabare je fantastičan. Bilo je osam izvođenja, bili smo u Makedoniji. Sticajem okolnosti, neću da pominjem koja je nevladina organizacija u pitanju, jer to uveliko pravi problem, pa neću spominjati, ali uz njihovu pomoć se sve pokrenulo. Međutim, više su gledali svoj interes u smislu aktivističkog plana, a meni je bilo bitno da budem vidljiva i nisam mnogo zadirala u te stvari koje su možda bile ključne. Kasnije se desilo to da sam shvatila gde sam u stvari ušla, ali u svakom slučaju meni je super, to mi je novo iskustvo, mnogo sam jača, sada znam šta radim, biće kabarea i dalje, ne mora sa njima, sa nekim drugim. Te vode me privlače. Ja sam zadovoljna.
Kakva je bila tvoja saradnja sa režiserkom Ivanom Todorović i kako je bilo na Berlinalu?
Mi smo film snimali godinu i osam meseci, Ivana je non-stop bila kod mene. Sve je bilo spontano i ja nisam znala koliko će to daleko da ode. Ivana je htela da prikaže jednu drugačiju priču, vrlo jaku, na ivici margine, da pokaže trans osobe u jednom normalnom svetu. Jednog dana desilo se to da me zove Ivana i obaveštava da smo na Berlinalu. Nisam ni znala kolika je vrednost u svemu tome. Nekako, ušli smo u trku… Zlatni medved… Nismo osvojili nagradu, ali, moj film je bio dobro zapažen, dobro posećen. Imala sam premijeru i četiri reprize. Ljudi su bili oduševljeni, izlazili su uplakani. Ne mogu da to opišem, taj deo, kada dođe porodica koja želi da se slika sa tobom, od malog deteta do mame i tate. Oni objašnjavaju, to je transeksualna osoba, ona je žena u muškom telu, kako oni to objašnjavaju svojoj deci u najranijem detinjstvu. I znaju s čime se sučeljavaju, da to nije ništa različito, da je to normalno, da nije nastrano. Bila sam oduševljena toplinom. Berlin je definitivno moj grad. U budućnosti možda.
Kada uporediš trans scenu u Berlinu i trans scenu u Beogradu…
Trans zajednica u Beogradu ne postoje. To ne postoji u Srbiji, previše su bazirane na seks rad. Ja nikoga ne krivim. Ja sam nekada bila deo toga. Neki kažu da nisi primoran na neke stvari. Na žalost, trans ljudi jesu primorani na te stvari. Mene niko neće da zaposli. Ja sam završila trgovačku školu, niko neće da me zaposli kao prodavačicu. Ja ne želim da budem Goran. Ne želim da budem deo društva ako moram da budem nešto što ne želim, jer ne želim da budem nešto što oni žele. Veliki je to problem jer trans scena ne postoji.
Da li srpsko društvo lakše prihvata prelazak iz ženskog u muški, nego iz muškog u ženski?
Društvo više prihvata ako žena hoće da bude muško… mi smo kao izdajnici muškosti. Ali mogu ti reći, od kako sam se pojavila u javnosti, od kada postojim kao trans osoba, ja sam prihvaćena u društvu, ja se ne družim samo sa LGBT ljudima, družim se sa svim profilima društva. Kada s njima popričam pet minuta, razbijem sve predrasude koje imaju prema nama. Poenta je u tome što se trans osobe pogrešno predstavljaju društvu, previše naglašavaju svoju transseksualnost, svoju ženstvenost. Previše su napadne, to nije deo toga. Moraš da paziš kako nosiš odeću, to može da bude egzibicija do jaja, ali ponesi to, budi to što jesi. Kurva je isto zanat. Imaj neki stav, budi svoja.
Kakve reakcije očekuješ na beogradskoj premijeri?
Kabare je bio veoma sličan filmu. To je ista životna priča, samo na drugačiji način predstavljena. Ljudi koji su dolazili na kabare nisu samo bili gej orjentisani. Utisci su bili jaki. Ja to očekujem i sa filmom jer je film jači. Ima jaču priču. Sam proces tog filma je da stvori neku svest u društvu jedne osobe kao što sam ja. To što jesam i to što radim ne mora okarakterisati moju ličnost. To je posao, to sam ja takva privatno, to je neka sasvim druga stvar. Film govori o tome, o ljubavi, o pripadnosti, sreći, potražnji. Ali, što se tiče porodica sa decom koje hoće da se slikaju, toga neće biti. Žene su malo hrabrije po tom pitanjum verovatno će da se slikaju, a muškarci kao muškarci, ne, oni su moralisti, oni su u senci.
Ljubav?
Komplikovano je to jako. Na žalost situacija kod nas je takva da nekad moramo da prihvatimo neke stvari koje možda mnogi ne bi. Recimo da smo i tu hendikepirani u svakom pogledu. Retko ko će da se odrekne porodice i kaže – ja sam sa trandžom, to nema teorije. I zbog društva i zbog roditelja…mi smo nekada primorani da budemo sa romskom populacijom ili sa kriminalcima koga boli uvo.
Poruka drugim trans osobama u Srbiji?
Jako je bitno da prihvatimo sebe. Ako prihvatiš sebe, ide sve drugačije, prvo moraš da raščistiš sa sobom, ko si i šta si i onda da napraviš ne plan već cilj, koliko si odlučan prema tim stvarima i ideš dalje. To je vrlo teško, može doći do odbijanja rođaka, rodbine, društva, problemi na poslu. Najbitnije je da budeš svoj. Budi svoj. Ono što želiš radi. Nema tu mnogo mudrosti.
Registrovani korisnici ne vide reklame
