Kako podržati prijatelja koji živi sa HIV-om?
Registrovani korisnici ne vide reklame
Ljudi koji imaju HIV se plaše da će, ako drugi saznaju za njihov status, početi da ih posmatraju isključivo kroz njega. I važno je da to izbegnete. Osoba ima iste probleme koje je imala i ranije, biće suočena sa mnoštvom životnih izazova koji nemaju veze sa HIV-om i važno je da ne upadnete u stereotipiziranje i isključivo fokusiranje na HIV.
Jeste li uhvatili sebe kako preskačete tekstove o HIV/AIDS-u? Skloni smo da verujemo da nas se to ne tiče. Jedino 1. decembra ne možemo pobeći od toga. Iskreno me je potreslo kada sam jednom čula „da… ovo je onaj dan protiv nas…“ Toliko se priča o „borbi protiv“ da se zaboravlja jedan važan deo poruke „borba za“ (prava osoba koje žive sa HIV/AIDS-om). I zato želim da pošaljem drugačiju poruku – poruku podrške osobama koje žive sa HIV-om.
Danas je napredak medicine (i dobra volja našeg RZZZO-a) omogućio pristup lekovima novije generacije koji su potpuno promenili sliku koju smo nekada imali o AIDS-u. HAART (što je skraćenica za visoko aktivnu retroviralnu terapiju) je omogućio da se sa HIV-om danas može živeti dugo i kvalitetno, ne napuštajući posao i druge aktivnosti. Uprkos napretku u lečenju HIV-a, ljudi koji sa njim žive se suočavaju sa velikim brojem problema koji su direktan rezultat društvene stigmatizacije. Različita istraživanja pokazuju da se posledice ove socijalne stigmatizacije često doživljavaju težim od fizičkih aspekata bolesti. Pored suočavanja sa unutrašnjim haosom, osoba koja je saznala da ima HIV se nalazi pred mnoštvom izazova u svakodnevnom funkcionisanju.
Nažalost, u našoj sredini i dalje nije retko da joj zbog iracionalnih strahova, budu uskraćeni pravo na školovanje, rad, pa čak i medicinsku negu. Nedopustivo, ali se neretko događa da medicinski radnici odbijaju da prime ljude sa HIV-om, dezinfikuju kvake na vratima, a upute hvataju vrhom kažiprsta i palca! Tužbe su retke jer podrška nedostaje, pa se ljudi (s pravom?) plaše da će sebe dovesti u još goru situaciju. Kao da ovo nije dovoljno, podrška porodice i prijatelja često izostaje ili tu nailaze na nove serije osuda. I kada se unutrašnji osećaj krivice, preispitivanja i strahova poklopi sa iracionalnim strahovima čitave okoline, nemali broj osoba dolazi do pitanja – čemu lekovi, ako ću ceo život provesti ovako?
On the bright side stvari se menjaju. Polako i sporo ali se menjaju. Mlađe generacije više znaju o HIV-u i o tome da se on ne prenosi uobičajenim socijalnim kontaktima. Mlađi lekari su više učili o HIV-u. Sve češće mi se javljaju prijatelji- ljudi kojima je neki blizak prijatelj/ica poverio svoj HIV pozitivan status, sa pitanjem – kako je najbolje reagovati? Kako da ga/je podržim? Treba li da pričam o HIV-u ili ne? To me raduje. Stvari se menjaju. I polako vode ka tome da 1. decembar postane DAN PODRŠKE, onima koji traže nove lekove i vakcine, kao i onima koji sa HIV-om žive.
Šta se kaže kada ti neko saopšti da ima HIV? „Hvala ti na poverenju da to podeliš sa mnom“ bi mogao da bude dobar početak. Jer zaista, ne zaboravite, bilo je potrebno ogromno poverenje da vam neko to kaže. U sebi, ta osoba je rizikovala mnogo toga (da ćete reći drugima, da će vas izgubiti kao prijatelja, da ćete početi da je posmatrate drugačije i sažaljivo, da ćete je osuditi…) Ipak, odlučila je da to podeli sa vama i to je velika stvar. Možete pokazati da cenite to poverenje.
Imam gomilu pitanja o HIV-u, smem li da pričam o tome? Svakako ne treba da počnete sa isleđivanjem i pitanjima koja impliciraju osudu (Šta?! Pa zašto nisi pazio? Kako si ga dobio/la?!) Osoba koja vam je rekla je sigurno već dugo i sama opterećena raznim samoosudama i preispitivanjima i neće joj pomoći ako stekne utisak da i vama treba da se pravda. Osim ovoga što svakako ne treba reći, ne postoji univerzalan „recept“. Svi smo različiti i naše potrebe se menjaju tokom vremena. Nekome će prijati da priča, nekome ne. Ako niste sigurni, najbolje je da osobu otvoreno pitate. Ili dozvolite da ona vodi razgovor (a vi je pratite). Vremenom ćete bolje razumeti kada i o čemu želi da priča. Svakako bi bilo dobro da joj pokažete da sme da priča.
Mnogo osoba koje imaju HIV izbegavaju o tome da razmišljaju jer to predstavlja snažan odbrambeni mehanizam. Stoga je ne morate sami podsećati. S druge strane, može se plašiti da će vas uznemiriti. I zato je važno da pokažete da ste tu, da slušate. Onda kada ona želi o tome da priča.
Važno je svakako da ne zaboravite da HIV nije postao centralni deo njenog/govog identiteta (iako u jednom periodu može biti dominantna tema). Ta osoba je i dalje sin, profesor, komšija, prijatelj, vozač, alpinista, štagod… Ljudi koji imaju HIV se plaše da će, ako drugi saznaju za njihov status, početi da ih posmatraju isključivo kroz njega. I važno je da to izbegnete. Osoba ima iste probleme koje je imala i ranije, biće suočena sa mnoštvom životnih izazova koji nemaju veze sa HIV-om i važno je da ne upadnete u stereotipiziranje i isključivo fokusiranje na HIV.
Neke odgovore ćete dobiti od same osobe, neke možete potražiti na Internetu, brošurama, DPST savetovalištima ili PLWH udruženjima (skraćenica od People Living With HIV). Nemojte se plašiti da pitate, time samo pojačavate ćutanje i tabuiziranje ove teme.
I ja sam odlepio/la… šta da radim? Ovo zapravo može da se odnosi na čitavu buru emocija koje i sami imate nakon saznanja da se neko ko vam je blizak suočava sa ozbiljnom bolešću za koju ipak još uvek ne postoji lek. S jedne strane, tu su emocije vezane za tu osobu, dok se sa druge mogu javiti one koje su vezane za vas: suočavanje sa strahom od bolesti, strahovi u vezi sa neizvesnošću, društvenom stigmatizacijom i izolacijom, preispitivanja, bes, tuga, iracionalni strahovi i mnogi drugi. Možete biti u iskušenju da to podelite sa trećom osobom. Ne zaboravite, međutim, da je osobi koja vam je rekla za svoj HIV status jako važno da to ostane samo između vas i da ona ima kontrolu nad tim kome će poveriti tu informaciju. Tako da nikako nije dobra ideja da to delite sa nekim zajedničkim prijateljima. Ali uvek možete i svakako bi bilo korisno da razgovarate sa nekim (DPST savetnici, psiholozi, PLWH udruženja, forumi, SOS telefoni itd.)
Da li moram posebno da vodim računa da ga/je ne uznemirim? Osobi koja vam je rekla za svoj status je najvažnije da se vaš odnos ne promeni. Možda ćete u početku biti u dilemi šta i kada da kažete, ali je cilj da o svemu (uključujući i HIV) možete otvoreno da pričate. Možete preispitati neka svoja prethodna uverenja ili iracionalne strahove, ali ne treba da budete naglašeno oprezni i pažljivi. Vašem prijatelju/ici je važno da vas ima za prijatelja i da zadržite iskren i otvoren odnos.
Čak i ako kažete nešto što se osobi neće dopasti ili će je trenutno povrediti, ukoliko imate zaista otvoren odnos, moći ćete otvoreno da razgovarate i razrešite to.
Nadam se da ste stigli do kraja ovog teksta. To bi bila dobra vest jer znači da se stvari menjaju. Bilo da sami imate HIV i razmišljate o tome da se poverite nekome (u kom slučaju mu/joj za početak možete dati ovaj tekst) bilo da ste prijatelj kome se neko poverio ili prosto zainteresovani čitalac- to znači da se stvari menjaju. Da HIV/AIDS više nije bauk o kome se ne sme razmišljati već nešto o čemu treba pričati.
Za kraj- istraživanja pokazuju da je najveći porast HIV-a u sredinama u kojima je on najjače stigmatizovan (možda zato što se ljudi plaše da se testiraju, da insistiraju na upotrebi kondoma ili strahuju od otkrivanja svog HIV statusa te beže u rizična ponašanja u kojima i druge izlažu riziku…) Danas, kada je razvoj medicine omogućio ogromne napretke u savladavanju bioloških aspekata ove bolesti, red je na nas kao društvo da damo svoj puni doprinos i podržimo osobe koje žive sa HIV-om. Samo takva ukupna podrška će dati smisao borbi za- život.
Piše: Jelena Zulević
psihoterapeutkinja
Izvor: Magazin Optimist
Registrovani korisnici ne vide reklame
