Kako sam postao gay i kako smo se ponovo sreli

Devedesete godine, svi znamo kakva su vremena bila. Biti drugačiji, u to vreme, u Srbiji bilo je nepoželjno. Sve što je bilo različito, što se nije uklapalo u ljudsku glupost i stereotipe, bilo je nepoželjno. Beograd, klub „Promocija”, jedino mesto u Srbiji gde ste mogli biti gay i sresti, upoznati i družiti se sa ljudima istog mišljenja. Ujedno i moj prvi izlazak na neko gay mesto i pokušaj otkrivanja sebe.

I kako to biva sa svima nama, kada izađemo na neko takvo mesto prvi put, sedeo sam u separeu, cevčio kolu i ogromnim očima pratio dešavanja u klubu. Ne znam kako, ali u jednom momentu sam ostao sam u separeu. Gledao sam ljude oko sebe… Puno dima, gužva, neki igraju, neki se ljube… Dok mi se pogled nije sudario sa dva zelena safira koja su me gledala netremice. Neka čudna jeza mi prođe kičmom i brzo okrenuh glavu.

– Ćao, je l’ slobodno?– začuh odjednom.

Pogledam, a dva najlepša zelena oka mi se prijateljski smeškaju.

– Još od četrdesetpete…– procedih kroz zube.

– Ja sam Miša. Vidim da te društvo ostavilo samog pa k’o velim da ti pravim društvo…

Gledao sam ga. Visok, izuzetno lepe spoljašnjosti, sa širokim ramenima i uskim kukovima, bio je neko koga bi svako poželeo za družbu.

– Može– nasmejao sam se.

I tako smo se upoznali. Bio je iz unutrašnjosti. Studirao je u Beogradu i bio koju godinu stariji od mene. Izuzetno šarmantan i duhovit, uspeo je da mi boravak u klubu učini zanimljivim. Gutao sam njegove reči i smejao se njegovim šalama. U jednom momentu sedeli smo preblizu i on je nonšalantno spustio ruku preko mene i zagrlio me… Ukočio sam se. On je to primetio, nasmejao se i šapnuo mi na uvo:

– Ma, opusti se. Ne boj se… Ne ujedam.

A onda je spustio prijateljski poljubac na moj obraz… I opustio sam se. Celo vece sam bio opušten i uživao u njegovom društvu. U ranim jutarnjim satima, kada je već bio fajront, krenuli smo i mi. Išli smo da prošetamo Kalemegdanom. Crveno sunce je polako izranjalo, a mi smo stajali i gledali Ušće.

– Ovako cemo ti i ja, kao Sava i Dunav, biti jedno – rekao je i prvi put spustio poljubac na moje usne.

Oooo, kako je to bilo drugačije od svih onih poljubaca koje sam doživljavao sa devojkama. Muške usne, čvrste, snažne a u isto vreme meke i slatke, opijale su me i izazvale da mi se zavrti u glavi. Mislio sam – nikada više neću poljubiti devojku! Nikada više ni jednu! Mišo, ljubi me i ne prestaj nikad… NIKAD!

Pozvao me je do svog stana

– Lepi, hoćeš li da odemo do mog stana?

Gledao sam ga kao hipnotisan i samo kazao: – Mhm…

Kako smo stigli do garsonjere i kako ušli u nju nemam pojma. Znam samo da, onog momenta kad su se vrata zatvorila, nas dvojica smo se ludački ljubili i kidali odeću sa sebe. Neka čudna drhtavica mi je obuzela telo, ali ne kao ono kad nam je hladno, već naprotiv, kao kad gorimo od visoke temperature, a njegove usne i ruke su samo raspaljivale taj plamen.

– Lepi moj, idemo pod tuš.

I ušli smo u kupatilo. Nisam ni primetio da smo obojica već goli. Pod tušem me je polako sapunjao i ispirao, uživao je u tome. I sve to je bilo propraćeno poljupcima. Obrisali smo se i otišli na krevet. Ljubili smo se i milovali. Miša je znao to da radi vrhunski. Usne i jezik su mu lutali svugde po meni. Grickao mi je vrat, uvo, bradavice. Prsti su me milovali, kao da svira na gitari.

U jednom momentu našao sam se iznad njegovog međunožja. Gledao sam to ogromno čudo razrogačenim očima. Do sad nisam imao priliku da vidim tuđeg pišonju tako blizu i tako velikog. Pogledao sam u Mišu. Nasmejao mi se i pitao:

– Znaš li kako se liže sladoled? Probaj tako…

I probao sam. Jezikom sam polako ispitivao deblo i glavić, a kad sam shvatio da stenje, polako sam ga progutao i tako je to krenulo.

U jednom momentu Miša me je dohvatio, oborio na leđa i legao na mene. Ljubili smo se. Trljao se između mojih nogu. Polako ih zadigao na svoja ramena. Onda se odvojio i počeo da mi jezikom obrađuje guzu… Aaaaaaaahhhh… kako je to bilo dobrooooo… U jednom momentu je dohvatio kremu sa stolića pored kreveta i počeo da mi je razmazuje po rupici.

– Mišo…– uplašeno sam prostenjao.

– Ne boj se, opusti se.

Navukao je kondom i polako masirao kitonjom moju rupicu. Gledao me je direktno u oči.

– Ne boj se, ne želim da te povredim. Želim da nam bude lepo.

I verovao sam mu. Ljubio me je nežno, a za to vreme polako gurao svog junošu u moju usku rupicu. Osetio sam kako je polako širi i razvlači, a onda me je neopisiva bol naterala da ostanem bez vazduha. Kao munja, nešto mi je prostrujalo kroz stomak i zabio sam prste u njegova leđa.

– Dobro je, lepi moj. Gotovo je.

Moja prva kita u guzi

Zastao je, a onda polako počeo da se kreće. Ludački bol zamenila je neka čudna toplota koja mi je prijala. Sve više sam uživao. Krenuo je najlepši i najstrastveniji ples na svetu. Tu noć sam izgubio nevinost.

Oko podne sam se probudio i pogledao u Mišu. Spavao je snom pravednika i držao me u zagrljaju. Polako sam se izvukao da ga ne probudim, obukao se, naškrabao na jedan papirić: „HVALA TI!” (tad nije bilo mobilnih), a onda se iskrao iz stana i, čim sam zatvorio vrata za sobom, počeo ubrzano da hodam, kao da bežim. Od čega sam bežao, pitate se sigurno. Znao sam da me čeka nastavak studija u inostranstvu i da bi bilo uzaludno nekome davati nadu za nešto više. Jednom mi se učinilo da sam ga video u gradskom prevozu, ali sam izašao na sledećoj stanici, u nadi da me neće videti.

Pariz, 2000. godina. Milenijumsko ludilo u svetu. Ajfelova kula i ceo Pariz osvetljeni kao da gore u velikom požaru. Reke pića se toče, a ljudi veselo igraju, pevaju i slave. U jednom momentu izgubio sam ravnotežu i slučajno se uhvatio za nekog do mene.

– Sorry, I’m… – i reči su zastale u grlu.

Ponovo su me dva safira gledala milo.

– Mišo?

– Hahahahaha… Da, ja sam! Sve vreme te gledam, ali nisam bio siguran da si to ti. Nisi više momčić, sad si muškarac i po!

I naravno da je to bio najlepši doček Nove godine, bar za mene. Uz poljubac, kao onda na Kalemegdanu. Mislim da ne moram da vam pričam kako je prošlo vreme koje smo proveli u hotelskoj sobi, osim što… Dok smo se kao nekad ljubili i kidali odeću sa sebe, lagano me je odgurnuo i kazao: – Ne znam zašto si onda pobegao i ne želim da znam. Vikendima sam se nadao da ću te videti u Promociji… Nisi dolazio. Sad hoću prvo tvoj broj mobilnog, a onda idemo dalje.

Nasmejao sam se i razmenili smo brojeve. Ipak je svet najveće malo selo na svetu. Ko zna kad i gde sve, neočekivano, možete sresti nekoga ko vam je drag.