Bila sam mala voajerka
Početak je sedamdesetih (vidi se da sam matora), živjeli smo u stambenoj zgradi, koja je imala i zajedničke prostorije. U prizemlju zgrade su bili podrumi i tzv. „veš-kuhinja”. Tu su žene iz zgrade, one koje nisu imale veš mašinu prale veš. Bio je kotao, stavljen u ložište, bila je betonska kada, da je tako nazovem, česma, jedan otoman (za odmor), sto (za kafu). A u jesen tu se pripremala zimnica. Veš-kuhinja je imala i dvoja vrata; jedna što su vodila do šupa, a druga u stubište. Starija djeca su na tim vratima koja vode u podrum izbušili rupe, doduše male, ali se moglo vidjeti sve u prostoriji. Nama djeci je bilo najdraže da se sakrijemo u podrum i da gledamo kroz rupe na vratima, slušamo šta žene pričaju. I od tada sam bila mala voajerka…
Jednog dana sam ušla u podrum kad je moja majka pripremala paprike za zimnicu, napolju je padala dosadna kiša. Čula sam prigušeni smijeh i pogledala kroz rupu na vratima. Vidjela sam komšiju kako priča sa mojom mamom. Komšija koji je bio sušta suprotnost mom ocu, koji je bio tih i povučen. Bio je viok, ali mršav, krupan, bučan, a mi djeca smo ga se bojali.
Smijali su se, a on je pošao rukom za grudi moje majke.
Ona mu je rekla:
– Nemoj Mićo, vidjeće nas neko – ali Mićo nije mario za to. Vidjela sam da se ni moja majka ne brani puno.
Zaključali su vrata prema stubištu, on je raskopčao pantalone i rekao joj da ga puši. Čula sam je kad mu je rekla:
– Nemoj, znaš da mi se gadilo prošli put – a on je odgovorio:
– Prošli put ti je bilo prvi put, rekao sam ti da ćeš za par puta tražiti sama.
Majka je imala dugu crnu kosu, on je uhvatio za nju i kad je ona počela da kaže „Mićo”, on joj ga je gurnuo u usta. Ne znam koliko joj ga je vremena držao u ustima, meni se učinilo jako dugo.
Onda ga je izvadio, rekao da se okrene, zadigao joj haljinu, nagnuo je preko stola, skinuo joj gaće i gurnuo joj ga u picu.
Voajerka u meni je uživala i vlažila pred prizorom
Gledala sam ga od nazad i kako mu guzovi idu napred-nazad. Majka je stenjala i tiho govorila:
– To Mićo, to.
On je odjednom uzdahnuo i sve je stalo. Majka mu ga je na česmi oprala, a onda je i sebe. Izašao je, a ona je nastavila da radi kao da nije ništa bilo.
Nisam znala šta ću, voljela sam oca, ali majku još više.
Kao voajerka, nekoliko puta sam još primjetila da majka gleda kroz prozor i kad se komšija Mićo vraća sa posla da silazi u veš kuhinju, i nikada više nije govorila „nemoj, gadi mi se”.
Najviše sam voljela nedjelju, tada sam išla sa ocem u grad, prije podne bi otišli do Čaršije, on na kafu, a ja na kolače, onda smo išli sa rajom od oca na utakmice, a predveče smo dolazili kući i nosili ćevape mami koja je spremala kuću.
Jedino komšija Mićo nije volio fudbal.