Na terapiji: Uvod
Registrovani korisnici ne vide reklame
Česta depresija zbog posla koji ne volim, zbog neuspjelih ljubavi i histerija koja je često užasavala mnoge, dovela me je do posjeta psihijatru. Nisam smatrala to sramotnim, čak šta više, nečim što će mi biti od koristi.
Prva posjeta njemu bila je sasvim obična, ni po čemu čudna.
Visok, simpatičan čovjek sa naočarima koje su mu jebeno dobro stajale i osmijeh… Srdačan, prijatan.
Pažljivo je slušao šta pričam i kao zapisivao u neku svesku.
Dao mi je neke tablete i bez mnogo savjeta, poslao me kući.
Do kraja dana bile su propisane dvije…
U toku noći osjetila sam vrućinu. Čula sam glas svog psihijatra i ruka je nesvjesno krenula među noge. On mi je davao instrukcije, a ja sam radila po njima. Ribica je pulsirala od želje, ja sam se uvijala, a on je naredio da izmaknem ruku.
Sjedio je na svojoj kožnoj fotelji i posmatrao me kako stiskam noge i borim se sa željom da budem žestoko jebana.
Nakon nekog vremena uz ironičan osmijeh mi je saopštio:
– Shvatio sam tvoj problem, nisi ti jebana onako kako bi trebala da budeš.
Onda je uzeo telefon i izašao iz prostorije. Želja među mojim nogama se nije smanjivala.
Ubrzo se vratio.
– Našao sam ti terapiju – rekao je uz zloban osmijeh.
Nisam razumjela šta želi time da kaže, ali kada je počeo da otkopčava pantalone nije bilo potrebe da razmišljam.
Krenula sam prema njemu ali mi nije dozvolio da priđem. Njegov kurac izgledao je savršeno ili se bar meni od lude želje činio takvim. Očajnički sam ga željela.
– Molim Vas, jebite me – padajući na koljena sam ponavljala.
Ustao je i krenuo ka meni, uhvatio me za kosu i uz šamar rekao:
– Budi mirna, droljice, jebat ću te kad ja poželim to – i svoj nabrekli kurac gurnuo mi je duboko u grlo… Sisala sam ga i gubila vazduh i… Skočila kao oparena – iz sna…
Sanjala sam da sam na terapiji kod njega, a onda je to postala realna mogućnost…
Bila sam mokra i šokirana onim što sam sanjala, samo što moja potreba da me neko izjebe nije nestala.
Pogledala sam na sat – tri ujutro.
Ustala sam i krenula da uzmem vode, ali mi je zazvonio telefon.
Pogledala sam i novi šok je uslijedio ponovo… To je bio on, moj psihijatar.
Drhtavom rukom i glasom sam se javila:
– Dobro jutro – rekao je glasom koji je probudio trnce u meni. – Uzvratila sam mu pozdrav. – Pitao sam se kako djeluju propisane tablete – rekao je sa osmijehom…
Odlučila sam da budem iskrena i da mu ispričam svoj ludi san.
Kad sam završila, slatko se je smijao.
– Jesi li sada napaljena? – Bestidno me je upitao… odgovor je bio potvrdan. – Riješićemo mi to, sad na spavanje – rekao je i prekinuo vezu.
Poput poslušnog djeteta, zaboravljajući na vodu po koju sam bila pošla, ugasila sam svijetlo i ubrzo zaspala…
Nastavak: Na terapiji: Prva prava seansa
Autor ovog posta je:
Registrovani korisnici ne vide reklame
