Undetectable: HIV i neandertalci
Registrovani korisnici ne vide reklame
Jedan prijatelj sa stalnim prebivalištem u zapadnoj Evropi, a inače HIV pozitivan, ali undetectable, nedavno je boraveći u Beogradu doživeo vrlo neprijatnu situaciju. Želeći da se upozna sa lokalnim tipovima, a ne želeći da skriva svoj status, na popularnoj @aplikaciji za gay dating ga je obznanio i potom dobio par pretećih poruka od kojih je, čini mi se, najgora bila ona u kojoj mu je lik poručio kako mu na njoj nije mesto i kako nije lepo da okolo širi svoj virus. Dok mi je otkrivao ovo svoje iskustvo osećao sam stid ne samo zbog neandertalca koji mu se obratio na takav način, već i zbog svakog drugog stanovnika ovog grada, manje bezobraznog, ali podjednako neupućenog. Kada smo se rastali, pošto nisam mogao da prestanem da razmišljam o svemu ovome, taj stid je počeo da prerasta u bes. Par dana kasnije, nakon što sam u svom okruženju sproveo detaljno istraživanje na ovu temu, on se pomešao sa razočaranjem jer sam po ko zna koji put spoznao koliko smo i dalje neinformisani ili, prostim jezikom rečeno, zatucani, iako volimo da istaknemo kako znamo sve i prihvatamo svakoga. Pomenuti osećaj jačim je učinila činjenica da o svemu ovome veoma malo znaju i pripadnici LGBT populacije od kojih se po difoltu očekuje da ne budu neobavešteni kada su ovakve stvari u pitanju, a još manje da bilo koga stigmatizuju.
Lično, nikada ne bih ni pomislio da ću u današnje vreme, u magazinu kao što je ovaj, biti prinuđen da pišem tekst na zadatu temu i da ću pritom ljudima za koje sam verovao da sve to znaju, kao osnovcima morati da objašnjavam šta znači kada je neko undetectable, ali da bih došao do ključne stvari koju želim da poručim neandertalcu koji je prijatelju sa početka teksta rekao, još jednom citiram: „Tebi ovde nije mesto i prestani tu da širiš svoj virus“, moraću da krenem ispočetka, trudeći se da ne budem opširan jer i dalje verujem da je makar među čitaocima ovih redova više onih koji znaju o čemu govorim. Svakako se nadam da barem nema potrebe naglašavati da HIV u današnje vreme predstavlja hronično oboljenje koje je medicinski i praktično gledano bezazlenije od dijabetesa, naravno ukoliko se na vreme otkrije i redovno prati.
HIV je, kao što bi trebalo biti opštepoznato, virus koji u telu napada imuni sistem i u svom krajnjem obliku može izazvati sindrom stečene imunodeficijencije tj. sidu ili AIDS. Statistički gledano virus se najlakše prenosi preko krvi, onda sa majke na dete preko mleka, pa nezaštićenim seksom (najčešće analnim, pa onda vaginalnim i oralnim). Kod pojedinih ljudi organizam sam stvara antitela koja se bore protiv ovog virusa premda je zbog njegove specifičnosti i konstantne mutacije to krajnje retka pojava. Stoga se na virus mora delovati antiretroviralnom terapijom čiji je glavni cilj da se njegova koncentracija u krvi dovede do tzv. undetectable stadijuma što znači da virusa u krvi ima toliko malo da se ne može detektovati modernim testovima. Zbog toga se danas, za razliku od ranijih vremena kada se o HIV-u mnogo manje znalo, sa terapijom kreće odmah po otkrivanju infekcije, a sve pod sloganom ”Hit fast, hit hard“. Ona je, naime, danas toliko uznapredovala da HIV otkriven u najranijoj fazi može biti manje-više u potpunosti izlečen, a svakako biti doveden u status koji se označava kao undetectable.
Test koji meri nivo HIV-a u krvi se zove Viral load i on pokazuje visoku koncentraciju virusa neposredno nakon inficiranja, dok se ona sa efektivnim korišćenjem terapije smanjuje i dovodi do pomenutog undetectable stadijuma. Testiranje se obavlja redovno kako bi HIV pozitivna osoba bila sigurna da je na dobrom tretmanu i da terapija koju uzima deluje. Kada Viral load pokazuje da je koncentracija virusa kod zaražene osobe undetectable to znači da ona seksualnim putem ne može preneti virus. Najnovija studija na ovu temu pokazala je da se kod parova od kojih je jedan partner HIV negativan, a drugi pozitivan ali undetectable i koji su pune dve godine imali nezaštićen seks nije desila NITI JEDNA transmisija virusa. Podaci ove studije dalje otkrivaju statističke analize po kojima je maksimalna šansa transmisije virusa preko analnog seksa 1%, a preko analnog seksa sa ejakulacijom 4%. Ovde se naravno govori o nezaštićenom seksu, kod seksa sa @kondomom je ona jednaka 0%. Rezultate ove studije potvrđuje i prijatelj sa početka teksta koji je bio u petogodišnjoj vezi sa dečkom koji je negativan i koji je ostao takav i pored činjenice da su imali redovan, nezaštićen seks. Slična iskustva ćete čuti i kod mnogih drugih HIV pozitivnih osoba ukoliko pokažete interesovanje za to.
E sad, zašto je bitno da neandertalac koji je izgovorio skaradnu rečenicu koja me i pokrenula na pisanje ovog teksta sagleda sve ovo? Zato što zbog njega i ljudi koji razmišljaju kao on u našoj zemlji je statistički mnogo veći procenat onih koji su zaraženi HIV-om a to ne znaju (najčešće jer se zbog straha od stigmatizacije ne testiraju iako imaju rizične seksualne odnose), nego onih koji su ga na vreme otkrili te samim tim u adekvatnom trenutku startovali sa antiretroviralnom terapijom i samim tim sebe doveli u undetectable status. I ne samo to. Statistički je, zbog takvog pogleda na stvar, mnogo manje onih koji otvoreno govore da su HIV pozitivni jer unapred znaju ili osećaju da neće naići na razumevanje i podršku tj. da će u svakom pogledu biti odbijeni, a u seksualnom svakako. Usled toga, mnoge HIV pozitivne osobe odlučuju da ne otkrivaju svoj status, čak i ukoliko su undetectable, jer su iz svojih iskustava sa pomenutim neandertalcem i ljudima sličnim njemu, shvatili i odlučili kako je za njih bolje da svojim seksualnim partnerima ne otkrivaju svoj status. Uostalom, oni najčešće tvrde kako nema potrebe za tim jer oni sami znaju da je svaki njihov partner sa njima zaštićen pošto su svesni virusa koji imaju i dokle mogu da idu. Oni štite druge uglavnom zato što ne bi voleli da se još nekome dogodi isto što i njima, ali pre svega zato što štite i same sebe a to rade iz dva razloga: kao prvo zato što iako su već HIV pozitivni, ne bi bilo dobro da se ponovo zaraze ovim virusom pogotovo što bi on po svom genetskom statusu mogao da bude gori od onog koji već imaju, a kao drugo što im preti gomila drugih polno prenosivih bolesti koje su danas u ekspanziji, a u odnosu na koje HIV deluje kao najobičniji virus gripa.
Na koncu, za neupućenog neandertalca, konačni zaključak: Ljudi koji su HIV pozitivni i to znaju, a pogotovo ukoliko su undetectable (a ako su na vreme startovali sa terapijom i ukoliko je redovno uzimaju onda uglavnom jesu) ne šire okolo svoj virus niti su glavna pretnja njemu ili bilo kome drugom. Problem su oni, koji najčešće zbog razmišljanja poput njegovog, ne znaju ili ne žele da znaju da su inficirani. Ovo zapažanje potvrđuje i statistika koja jasno kaže da je nepoznavanje nečijeg odnosno sopstvenog HIV statusa u praksi mnogo rizičnije i opasnije nego njegovo poznavanje koje će logično voditi u seksualno odgovornije ponašanje koje ako je takvo skoro stoprocentno eliminiše bilo kakav rizik od infekcije. Sa druge strane nepoznavanje nečijeg, ili još gore sopstvenog statusa ili pretpostavka o nečijem, ili još gore ličnom, negativnom statusu uglavnom dovode do toga da se ljudi rizičnije ponašaju i upuštaju u rizičnije seksualne odnose, najčešće bez adekvatne zaštite što na kraju dovodi do krucijalnog statističkog podatka koji kaže da se u današnje vreme veći broj novih infekcija dogodi među navodnim negativnim partnerima nego među partnerima gde se jasno zna da je jedan od njih pozitivan…
Stoga, nemoj biti neandertalac, testiraj se na vreme na HIV i ne stigmatizuj one koji sa ovim virusom već žive!
Piše: Bogdan Petrović, izvor: Optimist
Registrovani korisnici ne vide reklame
