Film: „Ljubav je čudna stvar”
Registrovani korisnici ne vide reklame
Spremno to ljudi priznavali ili ne, svakome je svako malo potreban iskren i osnovan povod za ponos. Zapravo, za ponos i diku. Tako, recimo, i queer sinema odeljku, dobrim svojim delom mahom zarobljenom u teško premostivoj stupici amaterizma, puke upotrebljivosti, zanatske nedostatnosti i ponajčešće dobrovoljne autogetoizacije, svako malo zatreba pojas za spasavanje u vidu kvalitetnog filma na LGBT teme, filma koji će, zahvaljajući umešnosti i iskustvu (pa i osećaju za sveopštu meru) svojih autora, uspevaju da iskorače i ka široj, i po pitanjima filmske pismenosti možda i zahtevnijoj publici, ne nužno po automatizmu naklonjenoj takvoj vrsti sadržaja (ili nadražaja).
Pre nekoliko godina to je bio izvanredni Vikend, a ove, 2014. godine to bi, po svoj prilici, mogao da bude Ljubav je čudna stvar (izvorno – Love is Strange), iza koga u producentsko-scenarističko-rediteljskom smislu stoji Ira Sachs, zaslužan i za prošlogodišnjeg pretedenta na tu neporecivo laskavu titulu – vrlo dobru i vešto sročenu dramu neprolazne krize identiteta nazvanu Keep the Lights on. Kada ova broj Optimista krene put štampe i u naše bioskope će stići ovo novo Sachs-ovo ostvarenje, i tada ćemo moći da u miru odmerimo opravdanost svojih dana ili težinu vlastitih ishitrenih procena i utvrdimo kakav nam je to kino-dar doneo kraj avgusta.
Pošto se, dakle, film u trenutku kada nastaje ovaj tekst još ne da javno pogledati, hajde da vidimo šta je to što daje za pravo optimističnim procenama. Kao prvo, tu je pominjani Ira Sachs, koji je nekoliko puta jasno i glasno pokazao svoju veštinu, čak i u slučaju intrigantnih i filmski vrednih naslova u kojima queer motivi ne dominiraju, kao što je to bila izvrsna mu drama Forty Shades of Blue pre desetak godina. Dakle, imamo iskusnog i potvrđenog reditelja-scenaristu, a tu je ovog puta i ambiciozna glumačka podela (Alfred Molina, John Lithgow, Marisa Tomei, Cheyenne Jackson…). Na planu zapleta „Ljubav je čudna stvar” počiva na parafrazi čuvenog filmskog klasika Make Way For Tomorrow (1937) – nakon četiri decenije duge i skladne romanse, gej par odlučuje da se venča, ali ubrzo jedan od njih izgubi posao, nakon čega bivaju prinuđeni na neželjene i atipične cimersko-podstanarske izbore.
Na osnovu gore iznetog brzo postaje jasno da osim tog polaznog narativnog citata Sachs i ekipa kreću u pravcu diskretne komedije naravi i priče o nevoljama koje se zgode kada fatum ukrsti staze nekompatibilnih i ne nužno vođenih tolerancijom i empatijom prema neznancima. Srećnici koji su imali prilike da pogledaju film o kome ovde u načelu i, nadajmo se, ne previše apstraktno govorimo, navode Sachs-ovo umeće da polaznu potku priče osavremeni, obogati melanžom suptilno iznesene društvene angažovanosti, uz to osnažujući osnove tako postavljene priče nostalgičnim tonovima i inteligentnijim humorom. U prikazu za Sound on Sight tamošnji recenzent ukazuje i na mladalačku poletnost glume Alfreda Moline (ovo je fin povod da podsetimo na njegovu bravuroznu kreaciju u queer klasiku – filmu Prick up Your Ears Stephen-a Frears-a), ali i zamera na olako potenciranom motivu bigotizma i priči opterećenoj rukavcima, epizodnim likovima, što u izvesnoj meri sputava melodramu iz srži filma da se razmahne u punom obimu, a što je to bio slučaj sa narečenim ostvarenjem Make Way for Tomorrow.
Ipak, lako se može desiti da manje verziranim gledaocima pomenute zamerke i manjkavosti (koje to možda i zbilja jesu, a možda su i odraz decidiranog ličnog ukusa) ni najmanje ne zasmetaju, jer već na osnovu dostupnih informacija i postojećeg uzorka da se izreći sud da je reč o artikulisanom ostvarenju, koje deluje privlačno i vredno bioskopskog hadžiluka i mimo pozicije koje već sada zauzima i koje će tek izboriti unutar queer sinema zabata, kao i mimo poređenja sa više puta potenciranim remek-delom kao nadahnućem iz istorije filma.
Izvor: Optimist
Registrovani korisnici ne vide reklame
