Nastavak priče: Miris kita, 2. poglavlje: Rođendanska želja (II deo)

„Svi za jednog, jedan za sve”

Budi me zvuk zvonjave telefona. Otvaram još uvek krvave oči pokušavajući da se priviknem na dnevno svetlo. U svojoj sam sobi koja je obasjana suncem što me izuzetno nervira. Žmirim razaznajući da je 10:15 i da me je Vlada zvao dva puta. Odgovaram mu na poziv.

– Milanče, brate, gde si? Jel’ bio dogovor teretana danas u 10?

Potpuno sam zaboravio na to. Premotavam film u glavi i svega se sećam od prošle noći. Iskaču mi slike Nemanjinog uskog, užarenog čmarića, njegovih glatkih guzova, stomaka, mišća. A onda tu sliku zamenjuju maljavi i znojavi guzovi Božidara Pavlovića koji cepa crnokosu devojku.

– Izvini, uspavao sam se.
– Jedino opravdanje koje ovde prihvatamo je da si sinoć životinjski izjebao gospođicu Pavlović.

Čujem kako se u pozadini Stefan cereka a ja se prisećam kako sam šmugnuo iz vile, vožnje taksijem, a onda otključavanje vrata i rušenje u krevet. U istoj sam garderobi kao od sinoć i zaudaram.

– Pa recimo da je bila poprilično luda noć.
– Aaa, bravo brate, znači neko je noćas umočio! Ponosim se šta smo stvorili. Ajde, da si za 15 minuta ovde. Čekamo te.

Tuširam se, oblačim i sa stola grabim bananu koju odmah ljuštim i trpam u usta a zatim krećem brzim korakom ka najdražem mestu.

Teretana, tačnije – muška svlačionica, mesto najlepših esencija na svetu. Toliko različitih mirisa, tih predivnih aroma koje nozdrve jedva čekaju da osete. Blaženstvo sledi odmah pri otvaranju vrata. Svaki uzdisaj može da me dovede do orgazma.

Osećam miris znoja. Miris patika. Miris vlažnih čarapa. Miris iznošenih gaća. Miris šampona i dezondoransa. Stenjem u sebi balansirajući između ekstaze i jave i upijam mirise čistog testosterona.

Zvuk tuša me vraća u realnost stavljajući mi do znanja da nisam sam. Priberi se Milane, stoko naložena – glas viče u mojoj glavi.

Koliko sam samo puta u svojoj mašti bio izjeban u ovoj prostoriji. Svi su me karali a ja sam primao. U mojoj mašti razbucavali su mi bulju svaki dan, upravo na ovom mestu, na ovim mokrim pločicama. Cepali su me, trtili i napušavali do iznemoglosti. Širili su mi čmar, ređali se i gomilali, a ja nijednu kitu nisam odbio. Sve sam ih primio i svaku iscedio do poslednje kapi. Lice i telo su mi u potpunosti okupani spermom.

Nažalost, realnost nije takva, i sve što sam uspeo da uradim u svlačionici je da svršim drkajući svega tri puta. I to sam, u najvećoj tajnosti kada nikog nije bilo u blizini, sa ne znam čijim boksericma na licu. Ne mogu opisati uzbuđenje i navalu adrenalina kada nikoga nema u prostoriji osim mene. Tada hoću sve da dotaknem i omirišem, svaku patiku koju nađem, svaku čarapu, svake bokserice. Nekada je iskušenje preveliko da pokleknem i moram da ih zgrabim, onjušim, liznem.

A onda me iznenada preplavi strah da će neko naići i uhvatiti me na delu pa u najvećoj žurbi sve vraćam na svoje mesto. Zaista se nadam da nema skrevenih kamera, mada da ih ima, odavno bih bio u zatvoru zbog seksulanog opštenja i uznemiravanja.

Na brzinu presvlačim šorts i majicu, zatim sedam na klupicu obuvajući patike i tada na trenutak primećujem nepoznatu, crnu sportsku torbu. Diskretno zavirujem u nju i najprijatnije sam iznenđen kada vidim da pored uredno poslaganog čistog veša stoji glomazna knjiga „Dina” Frenka Herberta.

Napuštam omiljenu prostoriju i krećem ka Stefanu i Vladi koji su na pokretnim trakama. Bože, kako im kite mlataraju u tim šortsevima dok trče! Levo-desno, levo-desno. Hipnotišuće.

– Evo nam ga naš Kazanova! – dobacuje Stefan prvi.
– Nadam se da si koristio kondom. U suprotnom… – Vlada simulira zvuke krkljanja i davljenja.
– Naravno da jesam – pridužujem im se na trećoj traci i krećem da trčim.
– Jeste radili nešto nastrano? – pita Stefan. – Uvek kad sam je kresao je volela nešto eksperimentalno da ubaci.
– Jok – lažem, ni ne spominjajući Nemanju. – Samo klasična jebačina.
– Eh, kad se setim njenog uskog čmarića.
– Pa bio je uzak kad si je pre dve godine zadnji put trtio. Sad je proširila kapacitete.
– Postao je to pravi autoput – kaže Vlada. – Trebalo bi to… – U sred rečenice prekida ga Stefan:
– Nego, kad smo kod čmarića, Vlado, sređujemo danas tvoj?
– Ne bre – pobunjeno obrusi Vlada.
– Šta bre „ne”? Picnućemo ti ga, ima da se cakli! Da ga sve ližu!
– Ne znam.
– Ajde Vladice, da posečemo tu šumu i da ti isklistiramo guzu! Evo, pošto smo mi tri amigosa, tri musketara, nakon brijanja, Milanče i ja ćemo da isklistiramo naše guze zajedno s tvojom. A, šta kažeš?

U meni tutnji neverica. Kao da je slika u redu, ali ton se meša. Teško mi je da poverujem u ovo šta čujem.

Da se klistiramo nas trojica zajedno? Kako bi to uopšte izgledalo?

Stefan nastavlja:
– Ajde devojke, nemoje da ste pičke, to je samo malo vode u čmaru. Sva trojica ćemo da prođemo to zajedno ko pobratimi. Ima da nam se blješte čmarovi! Zar niste ni malčice zaintregirani?
– Stvarno bi to uradili? – pita Vlada.
– Čemu takve reakcije? Kao da sam vam predložio da frajerima pušimo kite. Majke mi, evo i Milanče kaže isto. – Sad obojica gledaju u mene i ja sav pogubljen odgovaram:
– Pa, što da ne? To je obična higijenska stvar, zar ne? Nema tu ništa pederski?

– Ne znam – Vlada diže i spušta ramena.
– Devojke, čitao sam sinoć, svi to rade. Nije pederski, preporučljivo je svima. I to iz medicinskih razloga.
– Ako ćemo sva trojica…
– Pa to Vladice! Dobićeš ti večeras Natalijin jezik u bulju.
– Dobro – reče Vlada, a onda opet gledaju ka meni.
– Okej – kažem.
– Okej – vidno uzbuđen Stefan nastavlja – Onda današnji plan – odmah posle treninga – Milančetov stan. Onda idemo na ručak kod Milančetovih. A onda jezik gospođi… – Sad ga Vlada prekida:
– Da, da, shvatili.

Nedelja je prepodne i nema neke gužve. Dok trčimo skeniram sve članove teratane, tačnije, muške članove. Pokušavam da osmotrim i zaključim ko bi od ovih mačo muškarčina uopšte mogao da čita naučnu fantastiku i to baš „Dinu” – jedan od mojih omiljenih serijala SF-a. Ko je vlasnik te nepoznate torbe? Pred očima mi se smenjuju kadrovi mokrih majici, mišićavih ramena, nabildovanih ruku, zategnutih guza, glatkih i dlakavih nogu, a ja se znojim i crvenim na traci poput bulke.

A onda mi za oko zapada novo lice. I to prelepo lice. Nepoznati maladić, po izgledu mojih godina, u crnoj majici i crnom šortsu na spravi radi horizontalni leg press. Pogled mi je prikovan za njega i ne ispuštam ga iz vida. Preseksi je! Znam da sam to rekao i za Nemanju, ali ovaj je poseban. Kratko podšišana kosa, špicasta i kratka brada, oči dečačake i nevine. Bledog je tena, ramena ni uska ni široka. Najjebačkijim potezima prinosi svoje maljave noge skoro do glave pa ih ispruža i opušta. Listovi i butine mu se lepo zatežu, najradije bih mu skinuo taj šorts i izjebao ga u dupe dok je još na spravi. Na levoj ruci, duž zgloba, odmah ispod šake, ima kružnu tetovažu nekakvog drveća. Kita mi se ukrućuje i primoran sam da odvratim pogled od njega. Jebeno je prezogodan, kako ga želim. Nadam se da ne grešim i da je torba njegova.

Nakon trčanja odlazimo do lat mašina za vežbanje leđnih mišića. Tu se pojavljuje Nikola. Prvo što primetite na njemu jeste bljesak svetlosti sa njegove ćele koja vas na trenutak oslepi. Moj trener Nikola, osoba koja je najviše zaslužna što sam skinuo preko 20 kg i izdefinisao svoje telo.

Dečko je najgotivniji lik, odličan frajer, i odličan prijatelj. Tu je da vas sasluša, bodri i tuče ako je potrebno. Par godina je stariji od nas. Lice mu je zgodno i muževno, glava i brada uvek sveže obrijani. Savršeno je građen, širokih ramena, preplanulog tela, sapokojom dlakom i tetovažom na grudima. Trbušnjaci, svih osam komada zategnuti i istaknuti. Isklesane butine i noge, umereno maljave, uvek mu se sijaju kao da su utraljene bebi uljem. Devojke u teretani vode rat da ih on trenira, tako da su mu uvek pičke pred nosem.

Bezbroj puta sam ga video golog pod tušem i njegovu lepu opuštenu pišu. Nažalost nikad je nisam video u erekciji. On mi je dao sampouzdanje i sigurnost da se i ja prvi put skinem pred drugim muškarcima u svlačionici. Bio je to dug razvojni put.

Od svih strejt momaka miris Nikolinog kurca znam najbolje. Koliko sam mu samo puta „slučajno” očešao kitu, koliko je ona samo puta „slučajno” završila na mom licu:

Svojom težinom mi je zarobio telo sedeći na mojim nogama dok ja radim trbušnjake. Naglo se dižem i čelom mu dotačinjem kitu preko šortsa. Brzo se vraćam u ležeći položaj da bih za sekundu ponovo završio među njegovim međunožjem uvlačeći miris u nozdrve;

Ležim na spravi za benč dok je on iznad mene u crvenom šorčiću pridržavajući mi tegove. Namerno gubim kontrolu nad njima i za sekundu je Nikolino međunožje meni pred nosom. Milimetar fali da mi dotakne nos. Preko šortsa osećam jak, slatkasto kiseli miris znojavih muda. Pred očima mi je tamnija vlažna fleka nakupljenog znoja tamo gde mu je čmar…

Rastežemo se nakon treninga. Ležim na leđima dok mi on obe noge diže u vis za devedeset stepeni. Nastavlja da gura noge ka mojoj bradi i sad su na stodvadeset stepeni. Trtica mi je isturena, a čmar je počeo da se otvara ovog puta otkrivajući na šortsu moje vlažne tragove među guzovima.

Nije me briga, sto puta me je rastezao do sad i nisu mu nepoznati tragovi znoja. Svoju karlicu je primako maksimalno do moje guze, a onda osećam preko šortsa njegovu kitu na mom otvorenom vlažnom čmaru. Gura noge još više ka meni prolazeći kitom među moj rascep.

Jednom prilikom sam se toliko napalio samo ga gledajući kako pije vodu iz flašice koja se malo prelila preko ruba njegovih usana. Krišom sam je ukrao i pobegao u svlačionicu. Uletao sam unutra, skinuo šorts, otvorio flašicu i nabio plastično grlo, još uvek izbalavljeno od pljuvačke, sebi u čmar iz sve snage.

Gužvao sam je i stiskao zamišljajući Nikolinu kitu. Stenjao sam od ekstaze, uzbuđenja i straha. Ni to mi nije bilo dovoljno nego sam otišao do njegove torbe i počeo da preturam po njoj. Kako ništa nisam uspeo da pronađem od prljavog veša, sa poda uzimam Nikolinu patiku i prinosim je licu.

Zavlačim nos u njenu unutršnjost i jako udišem šireći nozdrve neprekidajući da jebem čmar flašicom. Potekao sam kao reka i ispraskao ceo pod svlačionice. Munjevitom brzinom navlačim šorts, bacam izmrvljenu flašicu u đubre, vadim peškir iz mog ranca i skupljam spermu po podu dok još niko nije naišao.

– Gde ste momci?! – viče Nikola tapšući me po leđima, a onda prelazi na Vladu. Steže ga jako za mišicu. – O, Vladice, šta je ovo, al smo se napumpali.
– Da, da, mora malo.
– A gle tek ove trbušnjake – sad počinje da mu prelazi šakom preko majice.
– Ajde Nidžo, dosta si me iz’vatao. Eno, ona ti se tamo trti, jedva čeka svog trenera – odguruje ga rukom i glavom pokazuje pravac prsate brinete koja kleči na prostirci.
– Znaš da me samo ti ložiš Vladice – i pljesnu ga po guzici – Mada kad pogledam mladu damu, izgleda da joj stvarno treba pomoć – a onda se diskretno uhvati za kitu preko šortsa.
– Ceo bataljon da dođe ni bi mogao da pomogne gospođici – reče Stefan brišući peškirom znoj sa čela. – Nema toj pomoći, kažem iz iskustva.
– Si jebao damicu? – nestašnim smeškom gleda čas Stefana, čas brinetu. – Nema te rupe u koji ti nisi stavi, a Stefi? – Sad se ja ubacujem:
– Samo mu preostaje da krene i na muške.
– Duhoviti ste svi. Precrkoh od smeha.
– Stefi ne ljuti se, vidiš kako Vlada uživa dok ga vaćarim – ponovo kreće rukama ka Vladinoj guzici, ali mu ovaj pobeže. – Nikola tužni pogled uputi Vladi:
– Momci, moram sad da idem – a zatim pokaza glavom u pravcu novog momka. – Čeka me novajlija. Baš gotivan lik. Igor se zove. Treba malo da ga isklešemo.

Okreće nam leđa i kreće ka neznancu dok ja blenem u njihanje njegove guze u tesnom crvenom šortsiću, a on kao da oseća moj pogled, naglo se okrete u mestu. – Nego momci, ozbiljno, kad idemo na ono planinarenje?

Ha, mislim da znate kako ja zamišljam „planinarenje” sa tri strejt alfa mužjaka. Možemo to slobodno da nazovemo „planiparenje” – nema tog vrha koji ne bih dosegao i osvojio.

– Brate, dogovaramo se oko toga dva meseca – kaže Stefan češeći muda – Čisto sumnjam da ćemo i otići. – Kako sam previše maštao o ovoj avanturi, kažem:
– Pazi od onog tamo petka sam na odmoru, možda bi mogli da spojimo naredni petak i vikend?
– Nije loša ideja. Odgovaralo bi mi. Još da Vladica i Stefi potvrde i idemo – to reče i ode Igoru.

Dakle, Igor se zove. Sve vreme razmišljam o njemu dok se nas trojica tuširamo i spiramo znoj. Po ko zna koji put gledam u njihove nasapunjane đoke. Tragovi sapunice i šampona klize po njihovim savršenim telima i uranjaju u šupljine za kojima moj jezik najviše žudi.

Koristim hladnu vodu kako mi se ne bi stvrdnuo i obaram pogled…

Pod stopalima osećam prijatnu toplinu i trenutak kasnije spoznajem žute tragove mokraće koji mi zapljuskuju nožne prste. Stefan i Vlada, obojica pišaju pored mene i iz đoka ispuštaju jake mlazeve zlatne tečnosti koja se od siline odbija o pločice i nastavljaju dalji put do mojih stopala koja im stoje kao jedina prepreka do slivnika. Pridružujem im se i osećam momentalno olakšanje kad i iz moje kite poteče još jači mlaz.

Želim da kleknem ispred njih i po celom telu osetim toplinu njihove pišaćke. Sa ovom dvojicom nema izuzetka šta ne bih učinio, pa čak i zapišavanje. Završavamo sa tuševima, brišemo se, a onda Vlada prska tonu dezodoransa koja nas sve guši. Oblačimo „čist veš” i tu ja ne bih bio ja da nisam primetio mrlju od sperme na Stefanovim boksericama.

Kako se bližimo polasku iz teretane postajem sve nervozniji i pogubljeniji. U glavi mi odzvanja glas – Šta sad Milane? Brijanje Vladine guzice u tvom stanu? Klistiranje sa njih dvojicom? Kako ćeš to izvesti? Kako ćeš sakriti erekciju? Oblačimo se, obuvamo, i krećemo.

Na parkingu, pre nego što uđem u Vladin džip, shvatam da mi je u svlačinici ostala košulja i trčećim korakom se vraćam po nju. Preskačemo po dve stepenika i sav zadihan, svom silinom se hvatam za kvaku svlačionice pokušavajući da uđem.

I bum! Zabijam se u novajliju… ili se on zabio u mene? Čelom sam ga pukao u nos i sada čujem zvuke krckanja. Od jačine se odbijamo jedan od drugog tako da njemu ispada torba i „Dina” završava na pločicama sa još nekim stvarima.

– Izivni! Jesi li dobro? – pitam ga držeći se za čelo.
– Ne, ne, nisi ti kriv, izvini, upro sam ka vratima ko magarac – on se izvinjava držeći se za nos.
– Dobro si? Nisam ti slomio nos? – Opipava ga sa svih strana i vidim da oseća olakšanje kad otkriva da nema krvi.
– Da, da, dobro sam. – Izgleda da mu nije ništa. Saginje se i skuplja razbacane stvari po podu.
– Pomoćiću ti – kažem i prvi grabim knjigu.
– Hvala – izgovara ne dižući glavu sa razbacanih stvari.
– Fan si Frenka Herberta? – pitam ga glumeći iznenađenje. – Privukao sam njegovu pažnju i upućuje mi prijatan smešak.
– Pa… da. Ja sam ti ono dete koje nikada ne odraste i koje utočište pronalazi u fantastičnim i izmišljenim svetovima. Znaš za Herberta?
– Znam? Ono, da – „Dina” mi je omiljini naučnofantastični serijal ikad.
– Ne seri! Stvarno?
– Aham. Arteida, Arakis, Melanž, Herakonen… Nekako sam opsednut.
– Sereš! Ne verujem! Bože, koliko mi je drago – još jedna opsednuta osoba. Milsim da ćemo se dobro slagati – i opet napravi najlepši dečački osmeh.

– Možda. Milan – igovaram svoje ime i pružam mu ruku.
– Igor – prihvata moju ruku i jako je steže.
– Onda reci mi Igore, pošto si iz tog sveta – „Letopisi Narnije” ili „Gospodar prstenova”?
– Defitivno, ali definitivno My Precious. – Smejem se na njegovu imitaciju Goluma.
– Dobro, ovo je sad mnogo teže pitanje – „Gospodar prstenova” ili „Hari Poter”? – On me pesnicom lagano udara u mišicu:
– Šta!? Ne možeš to da me pitaš! Kako da uporedim ta dva remek-dela književnosti i filmske umetnosti?
– Hajde moraš jedan.
– Okej, okej. Hari. Odrastao sam uz to. Tačno se sećam primijere „Kamena mudorsti”. Imao sam šest godina i bioskopska sala je bila krcata. Počeli su trejleri i ja sam se toliko usrao da mama i ja nismo ni dočekali početak filma, nego sam odjurio glavom bez obzira. – priča mi ovo sve vreme se smejući.
– Koji je to trejler bio da ti je uterao strah u kosti?
– Nećeš mi verovati ali „Gospodar prstenova” – i on i ja se sada smejemo u glas. – Danas mi je jedan od omiljnih serijala.
– I za kraj „Hari Poter” ili „Dina”?
– Ipak Hari – odlučno odgovara.
– Za koji dan je filmska premijera „Dine“. Ideš?
– Naravno da idem! Sitno odbrojavam. Imaš već planove s kim ideš? – Odgovaram najbrže moguće:
– Ne, ne. Nemam. Ne poznajem ni jednog ortaka koji je okoreli fan.
– Mogli bi zajedno onda? – pita me ovo gladajući na ručni sat. – Pun nade mu odgovaram:
– Da, definitivno bi mogli!
– Odlično! Izvini žurim sad, moram da palim, imam nešto dogovreno – skupio je sve stvari i krenuo ka izlazu. – U koje vreme obično dolaziš u teretnu? Si sutra ovde?
– Aha, tu sam s ortacima oko 20h.
– Vidimo se onda tad. Palim.
– Treba li ti prevoz?
– Ne, ne, tu sam se doselio u blizini, tako da ja pešaka. Vidimo se. – I otrčava niz stepenice.

Nastavak: Miris kita: Blještave stvari (II deo)