Rasplesana tišina II

Nastavak priče: Rasplesana tišina I

Mrak je, ne neki određeni, stalan je. Tišina u kojoj plešu skupa đavoli i anđeli. Ne pevaju. Samo plešu… i plešu. Golo muško telo u ćošku naslonjeno na zid ih bezizražajno gleda. Ostalo je i bez onog svoga ja. Prvog lica jednine. Smešak.

„Kopilad, uvek sam znao da ste u sprezi“, procedi.

Tišina, ne obaziri se na njega. Samo plešu. U toj tami sjaji ona pogan na stolu koju je Nina ostavila. Isijava hladnoću. Ne može ovako, nešto se mora učiniti, u najboljem slučaju nema smisla živeti. Telo se promeškolji i ponovo se izgubi.

„Nina…., nemoj me nikada ostaviti“, iznenadio sam samog sebe.
„Šta ti je odjednom?“
„Ništa, samo… bojim se da će ovo ludilo koje živimo jednog dana prestati, a ako se to desi onda više ništa neće imati smisla“, gledao sam Ninu u oči.

Privukla je moju glavurdu na svoje grudi.

„Pre bih ostavila samu sebe“, prošaputala je u moju kosu.

Bljesak. Treći, mada nije mi za poverovati.

„Joj kako sam ih poželela“, reče Nina dok smo tumbali seoskim putem.
„Tek oni nas“, odgovorih dižući pogled jer se nazirala kuća mog dede.
„Znam“, odgovori ona.

Ulazimo u dvorište, na ulazu srećemo jednu ženu kako uzrujano odlazi.

„Ljubavi moje dve najdraže“, dernja se baba i ustaje od stola ispod grožđa. Naravno, izljubila je svaki deo mog i Nininog lica.
„Baba koje ova žene što ode?“, radoznalo ću ja. Baba je jako gostoprimljiva pa se pitam otkud ona uzrujanost.
„Ma ne znam sine neka suhopička meni našla prodavat maglu.“ Dovoljno da se Nina već valja po travi od smeha. Ja svoju babu odlično poznajem. Ali svejedno. Umirem.
„Gde je deda?“, upita Nina.
„U bašti bere voće za vas i povrće za paprikaš.“ Nina otrča.

Ja gledam svoju babu. Prvo unuče. Baba javno pred celim svetom u prime time izjavi da sam joj ja najdraže stvorenje. Baba je spremna za svog unuka uraditi sve. Sukobiti se sa kćerkom i zetom, pa čak ih i isterati iz kuće, jer diraju njenu svetinju, malog klipana koji si u trećoj godini života usranih pelena do glave igra na sobi. Otišlo na tepih. Pa šta. Velika stvar. Baba je za svoje unuče bila spremna istući pola sveta, ona druga polovica bi samo sačekala koju sekundu. Da, ta polupismena boginja je u pravom smislu othranila ovog klipana koji piše priču. Naravno, prva mi je ukazala na to da ovo u mojim gaćama ne služi samo za pišanje nego i za neke druge, lepše, stvari.

Tako ja i ona pričamo, zavaljeni u stolice kad Nina pod ruku vodi dedu i pune dve korpe voća i povrća. Deda, e to je već posebna priča.

Dud je uvek isti. Posebno mesto u polju zauzima. Unuk 5 on isti. Unuk 25 on i dalje isti samo lepši. Nekad smo se noću ja i ortaci igrali ispod njega. Sad, sad se dvoje maze. Maze!?

Odjekuje polje od sudara tela. Svet polja ne spava dok tektonske ploče podilaze jedna pod drugu. Svakog trenutka osetim nekog stanovnika istog na svojim leđima. Nekima je to samo usputna stanica, te brzo uzleću neokliznuvši se. Neki se dođu malo napiti krvi.

Moji i Ninini uzdasi su se stopili sa pesmom cvrčaka, svici su osvetlili celo polje. Sve je tako živo. Sve je tako blizu. orgazam! Nina me nežno ljubi dok se ja naslanjam na nju, razmazujući svojim taj beli nektar sa njenog stomaka.

„Ovo je nešto“, promuca zadovoljno.“
„Jest’, komarac mi je na guzici.“
„Otresi ga“, nasmeši se.
„Izgleda da se zalepio i tako se nežno hrani.“

Budim se po ko zna koji put. Nina je opet tu. Nikada nije ni otišla. Zvonjava, kucanje sve je to deo sna. Java je glupi osmeh na mom licu i te kapi iz očiju koje odmah po otvaranju istih zauzimaju startnu poziciju. Erekcija i dalje govori da sam živ. Samo što brzo opada, baš kao i moje postojanje. Pokušavam ustati. Neće moći. Telo se već počelo navikavati na taj mrak, smrtnu tišinu, umrtvljenost i nepostojanost. Pogled mi ponovo odlazi za obrisima devojke koju zovem Nina. Obrisi se gube, baš kao i ona sama, ipak pruža ruke ne želi da nestane. Ipak…

San.

Otvaram oči teško. Svestan svega. Nada, volja, ljubav, želja, dobrota, hrabrost i ko zna šta me napuštaju ostavljajući samo repove nečega za šta se mogu uhvatiti ako baš budem morao. Nisam sam. Za stolom sedi Četvrti jahač Apokalipse. Smeši se. ‘Bem joj lepa je, na momente.

„Uspavao si se“, reče i namignu mi.
„Pa i jesam, vidim imala si kad čekati.“
„Ma ja nikog ne silim“, reče i obori pogled ka mom međunožju.
„Meni se i ne žuri posebno“, rekoh promeškoljivši se. Pogled joj nije baš prijatan, iako su joj oči prelepe.

„Daj priznaj mi zašto me zazivaš stalno.“
„Zazivam!?“, uvredih se.
„Hoćeš, nećeš i tako u nedogled.“
„Idemo li negde?“, upitah.
„O da, samo mi reci ima li nade za nas dvoje.“ Smešim se i ja prvi put, a one rospije ponovo krenuše niz lice.
„Da ima nade nema je, da nema nade ima je“, rekoh i stresoh se. Zavalila se od smeha.
„Voliš je svim srcem“, gledala je u moju i Nininu zajedničku sliku na polici.
„Svim“, zaječah baš iz onog organa kojeg je spomenula.


„Ona tebe?“
„Ostavila me je“, napokon se pomirih.
„Vidiš ja sam tu“, reče i pruži mi ruku.
„Jesi, ali ti nisi ona.“ Povuče ruku i sklopi je s drugom u krilu.
„Hoćeš li barem ustati da ti nešto pokažem“, tiho reče.
„Samo da obučem nešto ne mogu gole guzice šetati s tobom. Opet ovi odozgo su nas oglodali do gole kože. Uskoro nam neće ništa ni ostati osim nagog izgladnelog tela.“ Sručila se na stolicu od smeha.
„S tobom će biti zanimljivo, mada za nas još uvek ima vremena. Ipak ću ti pokazati. Kada budeš spreman, proviri, ja ću biti tu. Uvek ću biti tu za tebe.“
„Polaskan sam“……

Trznuh se. Mrak je. Svest. Oznojen. Tražim sat na zidu. Trojka. Čekaj bre dan je. Dopuzah do kupatila i prepustih se hladnom tušu.

Nina me ostavila. Znam. Zveram po stanu. Moj je, ali nekako čudan. Neprijatno čudan. Sanjao sam. Čekaj. Brzo sam razmaknuo zavese i ono upliva. Bez tebe moliću. Nisi neophodno. Oblačim neke gaće na guzicu i gledam u telefon na stolu. More propuštenih poziva. Da provirim. Nije rekla kroz šta. Možda vrata. Otvaram ih. Tama. Preplavila je svaki delić mene. Trzam se i dalje, pokušavam pobeći. Ne ide. Ispuštam zvuke nemoći i vapaja.

„Ja sam tu, pogledaj.“

Doista je bila.

„Uplaših se“, promucah.
„Nemaš razloga, ja sam tu. Ako hoćeš vodim te na putovanje. Malo duže jer mi se strašno dopadaš. Samo zakorači i biću tvoja. “ Još jednom pogledah u tu crnu rupu bez dna. Ona je dole. Lepa je na momente.
„Uklapamo se. Skitnica i dama.“

Obraz uz obraz.

„Nina jesam li ja čudak?“, iskreno upitah.
„Po svim ovozemaljskim merilima jesi. Sereš bre puno. Bezrazložno.“
„Tako“, podigao sam pogled i glupo se nasmešio.
„Jedan ne može promeniti svet. Posebno ne čudak poput tebe.“
„Mene?“
„Da, ti koji očima pališ i žariš, rečima miluješ i dodiruješ, usnama hladiš i smiruješ.“
„Beskoristan sam“, odhuknuo sam.
„U pravom smislu te reči.“
„Slažemo se.“

„Da, jedino što pokrećeš sve oko sebe. Oko tebe sve peva i pleše. Osim tebe samoga, jer se bojiš spoznati ko si u stvari.
„Nina?“, pratio sam njen pogled u ogledalu. Uze karmin i velikim slovima ispisa reči ljubavi na ogledalu.
„Vidiš kako se pretapaju u našim odrazima?“
„Naravno“, odgovorih
„I“, nasloni se na mene.
„Uvek postoji i druga strana ogledala. Ona koju nećemo ili ne želimo da vidimo. Ona od koje bezglavo bežimo iako znamo da nemamo kud. Strana koja nas određuje.
„Poljubi me“, reče.
„Šminka?“
„Jebeš šminku.“

Dug i strastan poljubac, možda i najduži otkad smo skupa. Nisam se želeo odvojiti od njenih usana. One su večne.

Ponovno me obuze taj osećaj. Ma hajde.

„Ne moraš.“
„Šta sad“, okrenuh se.

Taj glas.

Gledam u golo žensko telo na mestu s kojeg sam ustao. Tako je otmena. Zaklonjena oblakom dima, u levoj ruci čvrsto drži cigaretu koja kao da je deo nje i nakon što povuče dim nastavi: „Samo kažem, ne moraš hrliti nečemu što te već na kraju puta čeka. Ona će uvek biti tu. Neizbežna je. Je li pametno težiti nečemu takvom?“

Ko je pa sad ovo.

„Ko si…, “

Nisam imao snage nastaviti. Taj položaj njenog tela. Držanje. Profinjenost. Sklad pokreta. Iako ih upotpunjuje cigareta. Grudi zaklonjenje dimom kao i međunožje. Njeno telo je tako privlačno. Kolena je nežno savila, stopala opustila i naslonjena na zid me promatrala. Tako je jednostavno.

„…snaga golog tela.“

Načinih korak prema njoj. Pogledah plamenom okupanu njenu kosu. Zreo feniks koji me budi. Još jedan korak. Sad me već dočeka osmeh. Iskren osmeh žene, majke… devojke. Podigla je obrvu.

Uzvratih smeškom.

„Ostani“, reče mi i nestade.
„Hoću, obećavam“, odgovorih i sobu preplavi osećaj prisustva.
„Znam“, čuh jeku.

Okrenuh se da zatvorim vrata i u čudu pogledah ni manje ni više nego stope osnovnih koraka argentinskog strastvenog plesa. Sad se polako nazire otirač, srećom čist. Ne bi se baš isto moglo reći za stubište, a da, tu su i standardni grafiti. Čekaj jedan je nov ispisan bojama krvi.

„Sloboda do groba.“

Otvaram vrata. Učinilo mi se da sam čuo kucanje.

Razgledam.

„Zdravo komšija!“
„O zdravo Sunčice, s predavanja je li?“
„Da, jedva dođoh kući, vani je tako sparno.“
„Lepo ti stoji ta haljina.“
„Hvala, bakinih ruku delo.“ Sunčica se stidljivo na stepeništu okrenu u mestu i pokloni mi svu čar svojih oblina.
„A ti, nešto si mi bled.“
„Samo nenaspavan.“
„Htela sam te zamoliti nešto, ali eto neviđoh te ovih dana“, reče i spusti se jedan stepenac.
„Tu sam, samo za tebe. Pitaj.“

„Znaš, pomogao si mi jednom oko strukture i kompozicije seminarskog rada. Možeš li opet?“
„Sećam se, bila si mi jako zahvalna.“ Sunčica pocrveni i sleti još jednu stepenicu.
„Ćuti, budalo čuti će neko.“

Grohotom se nasmejah.

„Pomoći ću ti naravno, ako hoćeš odmah.“
„Stvarno imaš vremena?“
„Danas na pretek, ali za tebe bih ga i onako pronašao.“
Obori glavu i nasmeši se. „Dobro onda za jedan sat“, reče i brzo krenu uz stepenice.
„Kod mene ili kod tebe!“, doviknuh joj.
„Svejedno“, reče zastavši neokrenuvši se.
„Onda kod tebe, ekipa mi bila sinoć, pa mi je stan u malom neredu.“

Nasmeja se i nastavi.

„U neredu, koda je natronka pala“, javi se već znano govno.

Ne seri.

Oborih pogled.

„Ej Suno, imaš tako dobro guzu!“, nastavih.

Stade i okrenu se, opusti ramena naslonivši se na stubište.

„Ćuti, molim te. Ako i moraš onda tiše.“
„Dobro zaboravi.“
„Šta, da zaboravim kompliment“, reče i lažno se naduri.
„Nisam tako mislio. Imaš li piva? Ako nemaš poći ću ja.“

Zagrizla je donju usnu. „Imam srećo uvek, ali znaš rad je obiman i sadržajan, pa ponesi i ti svoje… pivo.“

Naslonih se na štok vrata.

„Za kasnije.“

Kimnula je glavom.

„Idem sad, za sat vremena… pokucaj“, reče i nestade je.

„Mrzim te“, javi se on ponovo.

Znam.

Pitam se zašto. Komšinica… Sunčica… rad… seminarski… kompozicija… obiman… struktura… sadržajan.

Jednostavno je. Nego, suđe ili usisivač.

„Kupatilo“, reče samouvereno.

Otvorih vrata. Upadaj al’ na vlastitu odgovornost.

Ocena naših korisnika:
[Prosečna ocena: 0 / Ukupno glasova: 0]
Sviđa ti se sve ovo? Priključi se tomiradi.com FORUMU - zajednici ljudi koji se ne stide svojih želja i fantazija.
Preporučeni tekstovi:

Komentari

 
smilegrinwinkmrgreenneutraltwistedarrowshockunamusedcooleviloopsrazzrollcryeeklolmadsadexclamationquestionideahmmbegwhewchucklesillyenvyshutmouth

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

  Subscribe  
Obavesti me o