Dvostruka stigmatizacija transrodnih osoba
Registrovani korisnici ne vide reklame
„U Beogradu postoji svega nekoliko gej mesta. Ja sam doživela, da kada sam ušla u jedan kafić, ponudili su mi člansku kartu. Pitala sam zašto, i da li je nekom zabranjeno da uđe? Onda su krenuli da nabrajaju tip ljudi koje ne žele da vide tu. Najpre su to Romi, a onda i transvestiti.“
Da je čitava LGBT populacija stigmatizovana i diskriminisana na svim nivoima u heteronormativnom društvu današnjice već je dosta istraživana pojava. Međutim, konstantno potenciranje homogenosti LGBT(IQQ2SA…) zajednice zamagljuje sliku o tome da ne uživaju sve podgrupe ove široko definisane populacije jednak društveni tretman. Jasno je da su homoseksualci s femininim karakteristikama uočljiviji i više izloženi nasilju od maskulininih „nefem str8look batica“, a nije teško uočiti ni to da su fem lezbejke ne samo manje diskriminisane, već i seksualna fantazija prosečnog strejt muškarca.
Naravno, ovde mislim na neformalnu diskriminaciju koja se odvija na svakodnevnom nivou, nikako na sistemsku. Isto tako lako uočljivo je i to da su transrodne osobe potpuno izopštene i nevidljive, te najgore pozicionirane od svih gore navedenih. Diskriminiše ih društvo, što neformalno, što sistemski, a diskriminiše ih i sama gej zajednica. Istraživanja u našoj zemlji koja se bave problematikom transrodnosti gotovo da nema, te se na njih ne mogu ni pozivati, ali je opravdano očekivati da situacija nije bolja od one koju je prikazalo istraživanje u Kaliforniji 2008. godine. Jedino može biti gora.
Pomenuto istraživanje bavilo se dostupnošću zdravstvenih usluga transrodnim osobama, njihovim obrazovanjem, radnim statusom, uznemiravanjem na radnom mestu i diskriminacijom. Dobijeni podaci pokazuju da je svaka peta transrodna osoba beskućnik, manje od polovine je zaposleno, a od njih 70% je bilo žrtva diskriminacije i uznemiravanja na poslu.
Uglavnom se radilo o verbalnom maltretiranju, neopravdanom nadzoru i maltretiranju od strane saradnika ili supervizora. 30% ispitanika/ca je doživelo diskriminaciju od strane lekara ili zaposlenih u zdravstvenim službama. Podatke ovog tipa kod nas je nemoguće pronaći, ali i samo zdravorazumsko promišljanje je dovoljno da se shvati njihov težak položaj. Jedna transrodna osoba sa kojom sam razgovarao ukazala mi je na najtipičniji problem, a to je korišćenje javnog wc-a i večito pitanje „da li je pametnije ući u muški, ili ženski“. Sve je jasno.
Ipak, ono što je meni kao studentu sociologije zanimljivo i za moju nauku relevantno jeste diskriminacija transrodnih osoba od strane LGB zajednice. Od samog osnivanja pokreta, transrodne osobe su skrajnute od strane gej osoba. Uprkos tome što su prve izašle na ulice 1969. godine i sukobile se sa policijom na Stonewall demonstracijama, te upravo one pisale istoriju oslobođenja, transrodne osobe nisu bile dovoljno „društveno prihvatljive“ i predstavljaju smetnju uklapanju LGB populacije u dominantnu zajednicu i postavljene norme društva. To je jedan od glavnih razloga zbog kog dolazi do distanciranja. Drugi razlog za to je potvrđivanje sopstvenog identiteta, koji se po mišljenju sociologa i teoretičara kulture Stjuarda Hola kreira samo na osnovu razlike u odnosu na drugog. Uz frazu „mi nismo oni, mi smo isti kao vi“ najlakše je boriti se, odnosno moliti, za jednaki tretman i prihvaćenost.
Ova pojava jasan je primer fenomena lanca diskriminacije po kome jedna marginalizovana grupa diskriminiše drugu isto tako marginalizovanu grupu. Ta dvostruka diskriminacija proizvodi ono što američki sociolog Edvin Lemert naziva primarnom i sekundarnom devijacijom. U prvom redu to je ponašanje koje nije u skladu sa društveno prihvaćenim, nakon čega sledi etiketa od strane društva, u ovom slučaju čak i od strane zajednice kojoj se načelno pripada. Kao odgovor na to, pojedinac se povlači u sebe, druži se samo sa ljudima sličnim sebi i u potpunosti prihvata etiketu kao sastavni deo svoje ličnosti. Uprkos njegovom značaju, ovim fenomenom se apsolutno niko ne bavi. U našoj zemlji za sada ne postoji nijedno istraživanje koje se bavi ovom problematikom, a u većini istraživanja seksualno i rodno zasnovanog nasilja oni su samo još jedno slovo u široko prihvaćenoj vrlo diskutabilnoj skraćenici, koju su neke organizacije u SAD, kao što je ENDA, čak kritikovale dovodeći u pitanje opravdanost zajednice gejeva i transrodnih osoba.
U Srbiji postoji više organizacija koje se bave LGBT zajednicom. Međutim samo jedna od njih bavi se isključivo trans osobama, dok je organizacija koje se bave gej osobama znatno više. Pretpostavlja se da se fenomen dvostruke diskriminacije ogleda kroz dve dimenzije – latentnu i vidljivu. Vidljiva bi bila zabrana ulaska u gej klubove i događaje, kao i svi oblici nasilja, dok je latentna nevidljivost na sajtovima i publikacijama namenjenim LGBT populaciji. Publikacija iz 2007. godine „O transrodnosti i seksualnom radu“ pisana na osnovu dešavanja na Queer festivalu koji je u fokusu imao temu transrodnosti donosi nam izjavu trans osobe koja tvrdi: „Želela bih nešto da podelim sa vama, o situaciji u Srbiji, i o tome da i gejevi i lezbejke diskriminišu trans ljude. U Beogradu postoji svega nekoliko gej mesta. Ja sam doživela, da kada sam ušla u jedan kafić, ponudili su mi člansku kartu. Pitala sam zašto, i da li je nekom zabranjeno da uđe? Onda su krenuli da nabrajaju tip ljudi koje ne žele da vide tu. Najpre su to Romi, a onda i transvestiti.“
Slučaj ove ispitanice govori o postojanju ove vrste diskriminacije i to ne samo na ličnom nivou, međutim bilo bi potrebno istraživanje na većem uzorku da bi se hipoteze potvrdile. Transrodna osoba sa kojom sam ja razgovarao za potrebe ovog teksta nema iskustva u smislu sistemske diskriminacije, međutim takođe navodi da se neformalna diskriminacija na ličnom nivou itekako vidi. Tvrdi da su gejevi izuzetno transfobični, ali i transrodne osobe izuzetno homofobične i smatraju da će promenom pola postati ono što žele i tu se sve završava. Trans osobe su mahom heteroseksualne i homoseksualnost apsolutno ne razumeju. Bilo kako bilo, nehomogenost LGBT populacije je jasno vidljiva, ali i normalna. Nijedna društvena grupa ne može biti apsolutno homogena i ka tome ne treba ni težiti. Ostaje samo nastojanje da se različitosti neutrališu i minimalizuju, a kako će dalje funkcionisati zajednički LGBT pokret pokazaće vreme.
Piše: Nemanja Marinović
Izvor: Magazin Optimist
Registrovani korisnici ne vide reklame
